pregleda

ИСКРЕНО ВАШ


Cena:
1.440 din
Želi ovaj predmet: 2
Stanje: Novo
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
DExpress
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Prodavac Pravno lice

Књига која се налази пред вама има намеру да покаже, и докаже, да је један број међународних фактора и политичара, који су учествовали у одлучивању у грађанском рату у Југославији од 1991.до 1999, а и касније, био лоше информисан, често без познавања основних географских, историјских и геополитичких чињеница. До које мере су ишли незнање, неупућеност и предрасуде оних који су себе сматрали компетентним да воде политику о народима Југославије, предмет је избора кореспонденције коју сам водио с овим политичарима. Пре него што сам започео да састављам рукопис, дао сам себи задатак да ограничим његов обим. Уводом желим да изнесем један број запажања и коментара да би читалац сазнао зашто и како је дошло до кореспонденције од 9.500 писама од почетка рата до данас.

На почетку рата био сам изненађен, често поражен чињеницом колико мало, а понекад никакво, знање oЈугославији имају политичари у међународним круговима. Тврдим без резерве, да до почетка конфликта 1990, осим да Југославија постоји као држава, чији је председник био и којом је владао маршал Тито, велики број политичара на Западу није ништа више знао о Југославији. Чак ни толико да је у сатаву Савезне Републике Југославије шест република. Сасвим сигурно не би знали да наведу сва њихова имена.

Моји многобројни сусрети с политичарима у Америци, Британији, Италији, Швајцарској и Скандинавији примери су помањкања основног знања oЈугославији. Кад бих се у првом сусрету представио именом, и да сам Србин, нису знали да ли долазим из Чешке, Словачке или Бугарске. А кад бих поменуо да сам рођен у Београду, најчешће би питали да ли сам Пољак. Ово нису били спорадични случајеви после којих би се могло помислити да сам се случајно намерио на људе којима географија и историја нису јача страна. Напротив, догађало се с истакнутим личностима политичког и јавног живота, тако да се закључак наметао.

Протестовао сам код једног лабуристичког посланика из Шкотске 2006. због његових неистинитих навода у вези са Косовом. Он ми је одговорио, наводећи при томе погрешно имена др Караџића и генерала Младића. Првог је навео као „Karavic”а другог као „Miladic”. Кад сам га због тога исправио, послао ми је бујицу оптужби, као да сам га увредио, и изјавио да му је жао што његова, лабуристичка партија, није дошла на власт на почетку грађанског рата, јер би тада, по њему, ситуација у Југославији била сасвим другачија. Заједно с незнањем ишли су сујета и препотентност политичара које сам сусретао и с којим сам имао контакте.

Приликом мојих борвака у земљи 1991/92.године, често ми је постављано питање, зашто лабуристички политичари имају другачији став о догађањима у Југославији од оног које имају конзервативци. Такође о разликама у ставовима између републиканаца и демократа у Америци. Одговор на ово питање је једноставан. Лабуристи већином иду у државне школе, излазе из њих без знања потребног за наше време, често своју историју довољно добро не познају. Конзервативци иду у приватне школе, поседују укупно темељније знање, шире су образовани, те су спремнији да разумеју комплексне међунационалне односе, верске, културне и геополитичке разлике, нагомилаване вековима између народа Југославије. Сличан је случај у Америци, с тим што је код Американаца број оних који иду у квалитетне школе и имају опште, солидно знање, уједначен између две партије. Добро образован и обавештен интелектуалац на Западу не значи да је обавезно без предрасуда и лишен ароганције. Треба истаћи да велики број Американаца нема интерес за догађања изван граница своје земље. Из овог генерално проистиче њихово уско гледање на међународне односе.

С писмом од 19.јануара 2000.Роберту Верингу, посланику за источни Дарби, послао сам му и писмо упућено Кит Вазу, министру за Европу, којим сам протестовао због необјективног и једностраног става овог потоњег у дебати у Парламенту. Роберт Веринг је јадн од ретких политичара у Великој Британији за којега се могло рећи да је познавао Југославију, њене народе и историју, пре него што је почео грађански рат. У Југославију је долазио са својом супругом на одмор много пута јер је волео народ и земљу. Доживљавао је Југославију као успешно мултикултурно друштво. У одговору од 25.јануара 2000, Роберт Веринг пише да се слаже с мојом оценом његовог колеге из лабуристичке партије, и даље каже: „Не могу рећи да сам изненађен оним што је он (KitVaz) имао да каже, зато што се, по моме мишљењу, његово знање о Југославији може написати на полеђини поштанске марке.”

Због непознавања историје и основних чињеница о народима Балкана, расла је све више необјективност и пристрасност у односу на проблеме који су произлазили из конфликта, прво у Словенији, па у Хрватској и Босни, и напослетку с етничким Албанцима на Косову и Метохији. Необјективно гледање на догађаје, једностраност и пристрасност, често екстремни, произвели су агресивну политику према Југославији и, напослетку, довели до демонизације Срба као народа, нарочито евидинтне у медијима. Овај процес могао се пратити како у значајним тако и у најмањим, свакодневним догађањима, о чему у неком другом времену не би вредело говорити. Са повећаном интервенистичком политиком Америке према Југославији, CNNје престао да даје временске прогнозе за Југославију. Тако сте још пре НАТО бомбардовања Југославије могли на CNN-у да чујете временске прогнозе и температуру у свим крајевима света, али не и за Београд.

Светски трговачки центар у Њујорку бомбардован је 1993.године. Одмах по избијању инцидента, амерички медији су објавили да су бомбу подметнули Срби. Иако је врло брзо утврђено да су бомбашки напад извршили исламски екстремисти, ни Стејт департмент нити било ко у америчкој влади није нашао за сходно да званично повуче прву изјаву, нити да се извини Србима. Од тада је демонизација Срба почела да се шири као ватра. Срби су били оптуживани за оно зашта нису били криви, за оно са чим нису имали никакве везе, или су само делимично могли да сносе одговорност. Касније, кад би се показало да ствари стоје другачије од оног што је првобитно било објављено, готово нико се није трудио да истину стави на своје место. Уопште узевши, став политичара и медија био је - прво оптужи, избаци вест у јавност, а после објашњавај, ако то некоме треба. Срби су постали дивљач за одстрел.

Свако је могао да дође у Југославију, а по повратку у Вашингтон, Лондон или Париз, да објави оно што је „чуо” и „видео” у Босни, да о томе даје изјаве и пише, без икакве моралне одговорности. Грађански рат у Југославији био је изванредна прилика да се брзо и лако стекне каријера у новинама и покупе јефтини поени у медијима. Како је пропаганда против Срба и њихових интереса била организована, како се развијала, ко је све у њој учествовао и, што је најважније, ко је све финансирао, данас би се могло написати неколико томова књига.

Једна од многобројних новина на западу, у којој нисте могли да пронађете реч симпатије за Србе и њихово страдање у грађенском рату у Југославији, осим неколико писама читалаца, између којих је једно било моје - радило се о листу публикованом у западној демократији па је ваљало бар нешто чути и с друге стране, био је Лондонски Дејли телеграф. Овај лист је 1994.објавио фотографију на којој је била слика затвора. Испод фотографије је стајало објашњење да је на слици затворско двориште у којем Срби држе хрвтаске заробљенике. Свако ко је познавао униформу југословенске армије могао је да примети да се ради о хрватском затвору, у којем хрватски стражари у униформама с хрватским обележјима, држе војнике југословенске армије. Узело је више од годину дана и дугу кореспонденцију, у којој је редакција листа на све могуће начине покушавала да не одговори ко је ко на објављеној фотографији. Дошло је до тога да против листа уложим жалбу код власти на њихово непрофесионално понашање, да бих напослетку од уредника добио одговор да су материјал добили од независне фотоагенције, те да лист не сноси одговорност за фотографију ни за садржај текста испод ње. Само један закључак се могао извести, а то је да су Хрвати, или неко у фотоагенцији близак Хрватској, направили фотографију из затвора, предали је фотоагенцији, а ова је проследила Дејли телеграфу.

У априлу месецу 1999, Џил Дандо, репортер и коментатор Би-Би-Сија, убијена је на прагу своје куће на Фуламу у Лондону. Још није била извршена ни прва истрага, а дата је изјава полиције да је могуће да су Џил Дандо убили Срби. Наводно, убиство је било реванш за НАТО бомбардовање Радио-телевизије Србије у Београду, у којем је погинуло 16 службеника телевизије. Ова теорија, о још увек не откривеном убиству, жива је и данас. Изненађује, међутим, да чувени Скотланд Јард није успео да разреши случај.

Шерли Вилијамс, један од лидера Либерално-демократске партије Британије, данас баронеса Вилијамс, тврдила је 1993.године да су босански Срби плански, масовно силовали муслиманске жене. Као одговор на моје тражење да ми каже из којих извора је добила информације о 50.000 силованих муслиманских жена, после два инсистирања, послала ми је писмо са Харвардског Универзитета у Америци, где је тада била професор. Навела је да су њени извори Њујорк тајмс


Predmet: 56307287
Књига која се налази пред вама има намеру да покаже, и докаже, да је један број међународних фактора и политичара, који су учествовали у одлучивању у грађанском рату у Југославији од 1991.до 1999, а и касније, био лоше информисан, често без познавања основних географских, историјских и геополитичких чињеница. До које мере су ишли незнање, неупућеност и предрасуде оних који су себе сматрали компетентним да воде политику о народима Југославије, предмет је избора кореспонденције коју сам водио с овим политичарима. Пре него што сам започео да састављам рукопис, дао сам себи задатак да ограничим његов обим. Уводом желим да изнесем један број запажања и коментара да би читалац сазнао зашто и како је дошло до кореспонденције од 9.500 писама од почетка рата до данас.

На почетку рата био сам изненађен, често поражен чињеницом колико мало, а понекад никакво, знање oЈугославији имају политичари у међународним круговима. Тврдим без резерве, да до почетка конфликта 1990, осим да Југославија постоји као држава, чији је председник био и којом је владао маршал Тито, велики број политичара на Западу није ништа више знао о Југославији. Чак ни толико да је у сатаву Савезне Републике Југославије шест република. Сасвим сигурно не би знали да наведу сва њихова имена.

Моји многобројни сусрети с политичарима у Америци, Британији, Италији, Швајцарској и Скандинавији примери су помањкања основног знања oЈугославији. Кад бих се у првом сусрету представио именом, и да сам Србин, нису знали да ли долазим из Чешке, Словачке или Бугарске. А кад бих поменуо да сам рођен у Београду, најчешће би питали да ли сам Пољак. Ово нису били спорадични случајеви после којих би се могло помислити да сам се случајно намерио на људе којима географија и историја нису јача страна. Напротив, догађало се с истакнутим личностима политичког и јавног живота, тако да се закључак наметао.

Протестовао сам код једног лабуристичког посланика из Шкотске 2006. због његових неистинитих навода у вези са Косовом. Он ми је одговорио, наводећи при томе погрешно имена др Караџића и генерала Младића. Првог је навео као „Karavic”а другог као „Miladic”. Кад сам га због тога исправио, послао ми је бујицу оптужби, као да сам га увредио, и изјавио да му је жао што његова, лабуристичка партија, није дошла на власт на почетку грађанског рата, јер би тада, по њему, ситуација у Југославији била сасвим другачија. Заједно с незнањем ишли су сујета и препотентност политичара које сам сусретао и с којим сам имао контакте.

Приликом мојих борвака у земљи 1991/92.године, често ми је постављано питање, зашто лабуристички политичари имају другачији став о догађањима у Југославији од оног које имају конзервативци. Такође о разликама у ставовима између републиканаца и демократа у Америци. Одговор на ово питање је једноставан. Лабуристи већином иду у државне школе, излазе из њих без знања потребног за наше време, често своју историју довољно добро не познају. Конзервативци иду у приватне школе, поседују укупно темељније знање, шире су образовани, те су спремнији да разумеју комплексне међунационалне односе, верске, културне и геополитичке разлике, нагомилаване вековима између народа Југославије. Сличан је случај у Америци, с тим што је код Американаца број оних који иду у квалитетне школе и имају опште, солидно знање, уједначен између две партије. Добро образован и обавештен интелектуалац на Западу не значи да је обавезно без предрасуда и лишен ароганције. Треба истаћи да велики број Американаца нема интерес за догађања изван граница своје земље. Из овог генерално проистиче њихово уско гледање на међународне односе.

С писмом од 19.јануара 2000.Роберту Верингу, посланику за источни Дарби, послао сам му и писмо упућено Кит Вазу, министру за Европу, којим сам протестовао због необјективног и једностраног става овог потоњег у дебати у Парламенту. Роберт Веринг је јадн од ретких политичара у Великој Британији за којега се могло рећи да је познавао Југославију, њене народе и историју, пре него што је почео грађански рат. У Југославију је долазио са својом супругом на одмор много пута јер је волео народ и земљу. Доживљавао је Југославију као успешно мултикултурно друштво. У одговору од 25.јануара 2000, Роберт Веринг пише да се слаже с мојом оценом његовог колеге из лабуристичке партије, и даље каже: „Не могу рећи да сам изненађен оним што је он (KitVaz) имао да каже, зато што се, по моме мишљењу, његово знање о Југославији може написати на полеђини поштанске марке.”

Због непознавања историје и основних чињеница о народима Балкана, расла је све више необјективност и пристрасност у односу на проблеме који су произлазили из конфликта, прво у Словенији, па у Хрватској и Босни, и напослетку с етничким Албанцима на Косову и Метохији. Необјективно гледање на догађаје, једностраност и пристрасност, често екстремни, произвели су агресивну политику према Југославији и, напослетку, довели до демонизације Срба као народа, нарочито евидинтне у медијима. Овај процес могао се пратити како у значајним тако и у најмањим, свакодневним догађањима, о чему у неком другом времену не би вредело говорити. Са повећаном интервенистичком политиком Америке према Југославији, CNNје престао да даје временске прогнозе за Југославију. Тако сте још пре НАТО бомбардовања Југославије могли на CNN-у да чујете временске прогнозе и температуру у свим крајевима света, али не и за Београд.

Светски трговачки центар у Њујорку бомбардован је 1993.године. Одмах по избијању инцидента, амерички медији су објавили да су бомбу подметнули Срби. Иако је врло брзо утврђено да су бомбашки напад извршили исламски екстремисти, ни Стејт департмент нити било ко у америчкој влади није нашао за сходно да званично повуче прву изјаву, нити да се извини Србима. Од тада је демонизација Срба почела да се шири као ватра. Срби су били оптуживани за оно зашта нису били криви, за оно са чим нису имали никакве везе, или су само делимично могли да сносе одговорност. Касније, кад би се показало да ствари стоје другачије од оног што је првобитно било објављено, готово нико се није трудио да истину стави на своје место. Уопште узевши, став политичара и медија био је - прво оптужи, избаци вест у јавност, а после објашњавај, ако то некоме треба. Срби су постали дивљач за одстрел.

Свако је могао да дође у Југославију, а по повратку у Вашингтон, Лондон или Париз, да објави оно што је „чуо” и „видео” у Босни, да о томе даје изјаве и пише, без икакве моралне одговорности. Грађански рат у Југославији био је изванредна прилика да се брзо и лако стекне каријера у новинама и покупе јефтини поени у медијима. Како је пропаганда против Срба и њихових интереса била организована, како се развијала, ко је све у њој учествовао и, што је најважније, ко је све финансирао, данас би се могло написати неколико томова књига.

Једна од многобројних новина на западу, у којој нисте могли да пронађете реч симпатије за Србе и њихово страдање у грађенском рату у Југославији, осим неколико писама читалаца, између којих је једно било моје - радило се о листу публикованом у западној демократији па је ваљало бар нешто чути и с друге стране, био је Лондонски Дејли телеграф. Овај лист је 1994.објавио фотографију на којој је била слика затвора. Испод фотографије је стајало објашњење да је на слици затворско двориште у којем Срби држе хрвтаске заробљенике. Свако ко је познавао униформу југословенске армије могао је да примети да се ради о хрватском затвору, у којем хрватски стражари у униформама с хрватским обележјима, држе војнике југословенске армије. Узело је више од годину дана и дугу кореспонденцију, у којој је редакција листа на све могуће начине покушавала да не одговори ко је ко на објављеној фотографији. Дошло је до тога да против листа уложим жалбу код власти на њихово непрофесионално понашање, да бих напослетку од уредника добио одговор да су материјал добили од независне фотоагенције, те да лист не сноси одговорност за фотографију ни за садржај текста испод ње. Само један закључак се могао извести, а то је да су Хрвати, или неко у фотоагенцији близак Хрватској, направили фотографију из затвора, предали је фотоагенцији, а ова је проследила Дејли телеграфу.

У априлу месецу 1999, Џил Дандо, репортер и коментатор Би-Би-Сија, убијена је на прагу своје куће на Фуламу у Лондону. Још није била извршена ни прва истрага, а дата је изјава полиције да је могуће да су Џил Дандо убили Срби. Наводно, убиство је било реванш за НАТО бомбардовање Радио-телевизије Србије у Београду, у којем је погинуло 16 службеника телевизије. Ова теорија, о још увек не откривеном убиству, жива је и данас. Изненађује, међутим, да чувени Скотланд Јард није успео да разреши случај.

Шерли Вилијамс, један од лидера Либерално-демократске партије Британије, данас баронеса Вилијамс, тврдила је 1993.године да су босански Срби плански, масовно силовали муслиманске жене. Као одговор на моје тражење да ми каже из којих извора је добила информације о 50.000 силованих муслиманских жена, после два инсистирања, послала ми је писмо са Харвардског Универзитета у Америци, где је тада била професор. Навела је да су њени извори Њујорк тајмс
56307287 ИСКРЕНО ВАШ

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.