Godina : 1911 - 1920.
Detaljno stanje: Dobro

Mihajlo Miško Jovanović (Tuzla, 15. jun 1878 — Sarajevo, 3. februar 1915) bio je srpski trgovac i nacionalni radnik. Učestvovao je u organizovanju Sarajevskog atentata na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda 15/28. juna 1914. godine. Okružni sud Zemaljske vlade u Sarajevu ga je osudio zbog veleizdaje na smrtnu kaznu vešanjem.

U rodnom mestu je završio osnovnu školu, dva razreda trgovačke škole i tri razreda privatne nemačke škole.

Do 1913. godine je radio najpre u očevoj, koja je postala njegova trgovačka radnja, a zatim je otvorio bioskop.

Bio je jedan od najviđenijih tuzlanskih Srba. Njegovo bogatstvo se cenilo na više od 100.000 kruna.

Bio je jedan od osnivača i od 1907. do 1914. prvi starešina Srpskog sokola u Tuzli, a kasnije i nadzornik Posavsko-podrinjskog okruga Srpske sokolske župe Bosansko-hercegovačke. Na prvom svesrpskom sokolskom sastanku u Beogradu 1910. zastupao je celokupno bosansko-hercegovačko srpsko sokolstvo. S Veljkom Čubrilovićem je putovao od sela do sela i propovedao sokolske ideje. Nastojali su, po uzoru na „Sokole“ u Srbiji, da u svoje redove privuku što više školske omladine.

Kao član Sokola je 1912. boravio više meseci u Nemačkoj i Srbiji, gde je preko Veljka Čubrilovića stupio u kontakt s članovima Narodne odbrane i postao odbornik Narodne odbrane za Tuzlu.

Bio je član odbora Srpske banke, Srpske crkvene opštine i Eparhijskog saveta. U svojoj kući na spratu osnovao je Srpsku čitaonicu.

Tokom Balkanskih ratova je sakupljao dobrovoljne priloge za Crveni krst Srbije.

Maja 1914. se susreo sa Trifkom Grabežom i Gavrilom Principom, kada su se nalazili na putu od Srbije do Sarajeva i od njihovih pomagača primio oružje pripremljeno za atentat, 4 pištolja i 6 bombi. Kako nije smeo sam da ih prenese do Sarajeva, sa Danilom Ilićem se dogovorio da oružje odnese u Doboj kod krojača Vuka Jakšića.

Zajedno sa Danilom Ilićem i Veljkom Čubrilovićem, obešen je 3. februara 1915. godine u Sarajevu.

---------------------------------------------------------- ------------------------------------------------

Danilo Ilić (1889 — 3. februar 1915) bio je bosanski Srbin, rođen u Sarajevu. Njegov otac je u to vreme držao malu obućarsku radnju. U mestu rođenja završio je srpsku osnovnu školu, a posle trgovačku. Pohađao je Državni učiteljski fakultet u Sarajevu i neko vreme predavao u školi u Avtovcu i Foči. U proleće 1913. godine odlazi u Švajcarsku gde se u Lozani sastao sa Vladimirom Gaćinovićem. Radi Drugog balkanskog rata Ilić odlazi u Veles, zatim u Skoplje, Niš i zatim Beograd, gde je postao novinar, Ilić se vratio u Sarajevo u jesen 1913. godine, gde je radio kao urednik lokalnih srpskih novina `Zvono`. Postao je član Mlade Bosne. Regrutovao je Gavrila Principa, Nedeljka Čabrinovića, Vasu Čubrilovića, Trifka Grabeža, Muhameda Mehmedbašića i Cvjetka Popovića radi izvršenja atentata na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda. On i Gavrilo Princip bili su bliski prijatelji.

U nedelju, 28. juna 1914, Gavrilo Princip je ubio Franca Ferdinanda i Sofiju Hotek. Princip i Nedeljko Čabrinović su zarobljeni i ispitivani od strane policije. Oni su se branili ćutnjom, ali je Ilić, koji je priveden radi rutinske provere, na kraju popustio pod pritiskom i imenovao svoje kolege zaverenike. Muhamed Mehmedbašić je uspeo da pobegne u Srbiju, ali Veljko Čubrilović, Vaso Čubrilović, Cvijetko Popović i Miško Jovanović su zajedno sa Danilom Ilićem uhapšeni i optuženi za izdaju i ubistvo.

Osam muškaraca optuženih za izdaju i ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda su proglašeni krivim. Austrougarski zakon nalaže da se smrtna kazna ne može izreći osobi mlađoj od dvadeset godina u vreme kada je zločin počinjen. Nedeljko Čabrinović, Gavrilo Princip i Trifko Grabež su stoga dobili maksimalnu kaznu od dvadeset godina, dok je Vaso Čubrilović dobio 16 godina i Cvijetko Popović 13 godina zatvora. Ilić, Veljko Čubrilović i Miško Jovanović, koji su pomogli atentatorima da ubiju kraljevski par, bili su pogubljeni vešanjem u kasarni u Sarajevu 3. februara 1915. godine.

--------------------------------------------- -------------------------------------------------

Veljko Čubrilović (Bosanska Gradiška, 6. jul 1886 — Sarajevo, 3. februar 1915), bio je nacionalni radnik i učitelj, Srbin i mladobosanac koji je učestvovao u organizovanju Sarajevskog atentata na austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda 15/28. juna 1914. godine. Okružni sud Zemaljske vlade u Sarajevu ga je osudio zbog veleizdaje na smrtnu kaznu vešanjem.

Rođen je u Gradiški 6. jula 1886. godine, od majke Savke, rođene Lazarević i oca Jove. Majka je bila Krajiškinja, jedan brat joj je bio direktor banke, a drugi sveštenik. Bila je pismena, što je predstavljalo pravu retkost među njenim vršnjakinjama. Otac je bio poreklom iz Krupe na Vrbasu, odakle potiču mnogi Čubrilovići. Bavio se trgovinom, učestvovao je u Ustanku 1875–1878 i bio dobrovoljac u Srpsko-turskom ratu 1876.

U porodici je bilo desetoro dece, koja su se rađala po sledećem redosledu: Jovanka, Čedo, Zdravko, Staka, Veljko, Lepa, Vida, Milorad, Branko i Vaso. Troje prvorođenih su rano umrli.

Kako je otac rano umro umro (1898), a desetak godina kasnije umrla je i majka, brigu o deci je vodio očev ujak Vaso Vidović, koji je važio za uglednog trgovca u Gradiški. Brigu o mlađoj deci su kasnije preuzeli Veljko i sestre Staka i Vida.

Završio je četiri razreda Gimnazije u Novom Sadu, S obzirom da je u školi bio izvrstan đak i sve ispite položio sa odlikom, mogao je kao i većina mladih ljudi da nastavi studije na visokim školama u Beču ili Pragu, i napravi veliku karijeru, ali je kao najstariji muški član porodice, odlučio da se žrtvuje za svoju porodicu i školuje se za učitelja, kako bi što pre mogao da počne da radi.

Završio je Učiteljsku školu u Somboru (1905), a zatim počeo da radi kao učitelj, najpre u Tuzli (1905–1910), gde se oženio Jovankom Adamović. Pomagao je mlađeg brata Branka koji je studirao medicinu u Beču i starije sestre Staku, koja je završila medicinu i Vidu, a kasnije i brata Vasu kad je pošao u gimnaziju.

Godine 1910. su se preselili u Priboj Majevički, gde je plata bila nešto bolja i gde su do 1914. oboje radili kao učitelji u osnovnoj školi. Jovanka je vodila prvi i drugi razred, a Veljko treći i četvrti. Odmah su postali priznati prosvetni radnici. U svojoj struci su se bavili i istraživačkim radom. Pripremili su pisanje udžbenika.

U pribojskom kraju Veljko je uživao veliki autoritet. Jovanka i on su održavali veoma srdačan odnos sa seoskim domaćinstvima. Odlazili su na razna krštenja, slave, svadbe i druga slavlja. Okumili su se sa porodicama Petković i Kerović (Mitar i njegovi sinovi Neđo, Jovan i Blagoje).

Veljko je u Priboju osnovao sportsko društvo „Soko“. Već 1910. u Priboju je održan Posavinsko‐podrinjski slet Sokola, koji je u to vreme predstavljao značajan sportski događaj. Osnovao je i antialkoholičarsko društvo „Pobratimstvo“, pododbor „Prosvete“ i Narodnu čitaonicu.

Sarađivao je sa Srpskom kraljevskom akademijom, ispitujući srpske starine u Bosni i Hercegovini. U više navrata u Majevački kraj je dolazio Jevto Dedijer, sa kojim je proučavao etnografsku građu, po uputstvima profesora Jovana Cvijića. Sakupio je podatke o pet sela na Majevici, a materijal poslao akademiji.

Omladinu iz kraja je slao u poljoprivrednu školu u Šapcu, kako bi stekli određena znanja o zemljoradnji.

U Priboju se Veljko nalazio bliže granice sa Srbijom, što mu je pružilo mogućnost da uspostavi dobre veze, kako preko ljudi koji su putovali za Srbiju, tako i preko onih koji su dolazili iz Srbije u Bosnu. I sam je često putovao u Srbiju. Naročito veliku uslugu je učinio srpskoj vojsci za vreme Skadarske krize 1913, kada je slao neobično tačne izveštaje o kretanju austrijskih trupa. Jedan od takvih izveštaja jednom je preneo i mlađi brat Vasa.

Nakon neuspelog pokušaja Bogdana Žerajića da izvrši atentat na Franca Jozefa, pojavio se moćan pokret generacije nazvan „Mlada Bosna”, koji je delovao od 1910. do Vidovdana 1914. Osnovni cilj pokreta je bio borba za oslobođenje Bosne i Hercegovine i njeno prisajedinjenje Srbiji, a krajnji cilj ujedinjenje Južnih Slovena u slobodnu i demokratsku državu. Taj pokret je prvi put uspeo da ostvari jedinstvo napredne srpske, hrvatske i muslimanske omladine u nacionalno-revolucionarnoj borbi. Ideolog pokreta je bio Vladimir Gaćinović, poverenik organizacije Ujedinjenje ili smrt („Crna ruka”) za BiH, čiji je zadatak bio da okupi omladinu po evropskim univerzitetima i stvori uporišta širom BiH.

Kao član pokreta Veljko je Gavrila Principa i Trifka Grabeža, preuzeo s oružjem od Jakova Milovića, koji ih je, radeći u vojnoobaveštajnoj službi i obavljajući kurirske poslove za Narodnu odbranu prethodno preveo preko granice i preneo im oružje. Veljko ih je zaverenike odveo kod svog kuma Mitra Kerovića, da bi ih Mitrov sin Neđo Kerović, zajedno sa Cvijanom Stjepanovićem prevezao kolima zaverenike i oružje u Tuzlu, kod Miška Jovanovića.

U nedelju, 28. juna 1914, na Vidovdan, Gavrilo Princip je izvršio atentat na Franca Ferdinanda i Sofiju Hotek. Nakon što su Princip i Nedeljko Čabrinović uhapšeni, ispitivala ih je policija. Na kraju, u strahu da će zbog atentata stradati nevini, uhapšeni su odlučili da odaju imena drugih zaverenika. Muhamed Mehmedbašić je uspeo da pobegne u Crnu Goru, ali Veljko i Vaso Čubrilović, Danilo Ilić, Cvjetko Popović i Miško Jovanović i drugi učesnici su uhapšeni i optuženi za veleizdaju.

Veljko je nakon atentata imao mogućnost da izbegne hapšenje i pobegne u Srbiju. Međutim, kako su njegovi kumovi, Mitar i Neđo Kerović odlučili da ne beže, iako znajući šta ga čeka, odlučio je da ostane.

Optužnica za veleizdaju je Veljka Čubrilovića teretila zbog pomaganja da se oružje namenjeno za ubistvo prestolonaslednika, prenese iz Priboja u Tuzlu. U veleizdajničke akcije ubrojani su mu i osnivanje pribojskog Sokola, saradnja sa Narodnom odbranom, kao i saradnja sa Srpskom kraljevskom akademijom.[8] Veljko je priznao da je pomogao prenos oružja, ali pravdajući se da je to učinio pod pritiskom. Takođe je priznao da se upoznao sa predsednikom šabačke Narodne odbrane i da se po njegovu nagovoru primio povereništva Narodne odbrane, koja je po njegovom shvatanju predstavljala kulturno-prosvetnu instituciju i poricao je da je bio upoznat sa njenim političkim tendencijama.

Po austrougarskom zakonu, smrtna kazna se nije mogla izreći maloletnim osobama, odnosno osobama mlađim od dvadeset godina, u trenutku kada je bio počinjen zločin. Tako su Nedeljko Čabrinović, Gavrilo Princip i Trifko Grabež osuđeni na maksimalnu kaznu od dvadeset godina. Vaso Čubrilović je osuđen na 16 godina, a Cvjetko Popović na 13 godina. Međutim Veljko, kao najstariji među organizatorima, nije mogao da izbegne smrtnu kasnu. Veljko Čubrilović, Miško Jovanović i Danilo Ilić su nakon suđenja osuđeni na smrt vešanjem.

Postupak sa optuženima u zatvorima je bio nečovečan i brutalan. Zatvorenici su bili slabo odeveni i u iscepanoj odeći. Sedeli su u hladnim, vlažnim i mračnim samicama, izbama. Na drvenim krevetima nije bilo nikakve posteljine. Čitanje knjiga ili novina je bilo zabranjeno. Dobijali su većinom pokvarenu i redovno zagađenu hranu. Straže u dvorištu je pucala u prozore od ćelija, čim bi neko provirio na prozor, a straža u hodniku je udarala zatvorenike kundacima od pušaka za svaku sitnicu, često i bez ikakvog razloga. Zatvorenici su bili prepušteni samovolji, zlostavljanju i najnedostojnijem vrijeđanju i ponižavanju.

O datumu izvršavanja presude, okružni sud je obavestio advokata oko devet uveče, uoči dana izvršenja kazne. Advokat je iste noći požurio da obavestim njegovu porodicu, kako bi imali mogućnost da se u zadnjem trenutku oproste sa njim.

Veljko je uz Miška Jovanovića bio jedini religiozan među učesnicima atentata. Pred pogubljenje je zatražio primerak Svetog pisma, Jevanđelje po Jovanu, koje je čitao podvlačeći mesta koja su opravdavala njegovu žrtvu. Zatražio je da se taj primerak pošalje njegovoj ćerci Nadi, koja je rođena dok je on bio u zatvoru.

Njegove dve sestre Staka i Vida su dobile dozvolu da ga posete ujutro pred pogubljen.

Presuda je izvršena 3. februara 1915, između devet i deset časova ujutru. Pre izvršenja presude, još u ćeliji, osuđenicima na smrt su skinuti lanci. Na mesto pogubljenja u krugu Vojnog logora, sa njima je došao i sveštenik, koji im je čitao poslednju molitvu. Osuđenicima je ponovo pročitana presuda, koju su oni mirno saslušali. Dok su lupali doboši, klicali su protiv Austrougarske. Pogubljenje je izvršio zvanični dželat Zemaljske vlade u Sarajevu, Austrijanac, Alojz Zajgert. Veljko je obešen prvi, kao najmanje „grešan”. On je nakon što je prišao vešalima, samom sebi otkopčao kragnu, skinuo kravatu i namakao omču, govoreći dželatu da mu prašta svoju smrt. Nakon njega je obešen njegov kum Miško Jovanović, a na kraju Danilo Ilić kao najgrešniji, čime je ispunjena presuda suda po kojoj je najgrešniji trebalo da posmatra umiranje svojih sapatnika.

Držanje osuđenih na pogubljenju je brinulo vlasti u Sarajevu. Bojali su se da bi njihovi grobovi mogli postati mesto hodočašća mladobosanaca, kao što se desilo u slučaju Bogdana Žerajića. Iz tog razloga je Okružni sud u Sarajevu, suprotno zakonu o pravu njihovih porodica da sami obave sahranu, naložio policiji da ih tajno sahrani. Njihove posmrtne ostatke je slučajno otkrio profesor crtanja Danila Ilića, Manojlo Krunić, saznavši od jednog mlinara, da je u selu Nahorevo iz okoline Sarajeva, video noćno sahranjivanje, nakon pogubljenja, o čemu je Krunić obavestio vlasti nakon Prvog svetskog rata.

Njegovi posmrtni, zajedno sa posmrtnim ostacima drugih Vidovdanskih heroja, sakupljenih po zatvorima bivše monarhije Austrougarske, u kojima su tamnovali, su 7. jula 1920. sahranjeni u zajedničkoj grobnici u Sarajevu, a zatim 1939. u Kapeli Svetog Arhanđela posvećenoj Vidovdanskim herojima, u naselju Ciglane u Sarajevu.

Njegov ljudski lik vidljiv je i kroz njegova pisma. Dana 3. februara 1915. godine, nad njim je izvršena smrtna kazna vešanjem. Noć pred smrt Veljko je napisao pismo porodici. Original je spaljen, po naredbi suda, ali se tamničar sažalio pre nego što je zapalio pismo i prepisao ga. Potresne reči čoveka pred čijim očima je već bila smrt svedoče o veri da žrtva nije uzaludna, i da će sve, pa i njegovu Nadu, u budućnosti ogrejati sloboda.[18]

Kada primiš ovo pismo, moj duh lebdeće nad Tobom i našim čedom, milom Nadom. Tvoj Veljko ostaviće ovu „dolinu suza“, a ništa nema da ostavi tebi, mila moja, i našjem djetetu, nego svoju neizmernu ljubav prema vama. Dušo, posljednja moja misao biće upućena vama, mojim najmilijima. Ne tuguj mnogo, ne žalosti se. Tako je moralo biti. Preda mnom na stolu leže slike Tvoje i Nadine, ja vas ljubim, a neki unutrašnji glas mi šapće, da će vas poslije moje tragedije pratiti sreća i blagoslov Božji. Budite sretni, a vrijeme će izliječiti i ovu tešku ranu. Mila moja ja poznajem život i predviđam da ćeš ti hrabro koračati kroz njega i krčiti trnovite staze kojim ćete stupati. Ali dušo, ako bi put bio isuviše trnovit da ne bi dostojalo Tvoje snage da ga krčiš, potraži druga koji će Te razumjeti, kao što sam Te ja razumjevao, pa s njime udruži svoj život. Od mene, neka Ti je prosto. Ti si zaslužila da budeš sretna. Kada naša Nada odraste i mogne razumjeti, ispričaj joj sve o njenom ocu. Držim da će me razumjeti i oprostiti svome ocu što je osirotila. Da, ja tražim i molim njen oproštaj, jer nisam prema njoj izvršio roditeljske dužnosti. Ti ćeš reći milom čedu: tvoj tata je tebe volio više nego svoj život, ljubio te i nosio kada si bila mala, o tebi je mislio i dan i noć. Neizmjerno vas voli i ljubi vaš tata. Neka vas Gospod blagoslovi. Molite se njemu, da mi bude milostiv. — citat

------------------------------------------------------ -------------------------------------------------

Crna ruka je bila tajno društvo, zvanično osnovano pod imenom Ujedinjenje ili smrt u Kraljevini Srbiji 10. juna 1910. godine. Crna ruka je delovala i pre toga, izvršivši Majski prevrat 29. maja 1903. u kojem su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Obrenović, čime je prekinuta loza dinastije Obrenovića.

Ujedinjenje ili smrt je imalo panslavističke ciljeve, sa namerom da ujedini sve teritorije Južnih Slovena, posebno one u sastavu Austrougarske. Gavrilo Princip, član druge organizacije „Mlada Bosna“, uz podršku „Crne ruke“, ubio je 28. juna 1914. u Sarajevu austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda davši tako povod za Prvi svetski rat.

Grupa nižih oficira, na čelu sa kapetanom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom je avgusta 1901. osnovala Crnu ruku, zavereničku grupu protiv dinastije Obrenović.[6] Prvo zasedanje grupa je održala 6. septembra 1901. Sastanku su prisustvovali kapetani Dimitrijević, Radomir Aranđelović i Milan Petrović, kao i poručnici Antonije Antić, Dragutin Dulić, Milan Marinković i Nikodije Popović. Skovali su plan da se ubije kraljevski par, kralj Aleksandar i kraljica Draga. Apis je lično predvodio grupu oficira koji su ubili kraljevski par u Starom dvoru u noći između 10. i 11. juna 1903. (28. i 29. maja po starom kalendaru.

Nakon prevrata dolazi do raskola i Crna ruka se gasi.

Dva dana posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, grupa srpskih ministara, zvaničnika i generala je u Beogradu 8. oktobra 1908. osnovala Narodnu odbranu, polutajno pansrpsko udruženje. Cilj udruženja je bilo oslobađanje Srba od austrougarske okupacije. Ona je širila antiaustrijsku propagandu i organizovala agente u okupiranim teritorijama. Satelitske organizacije su osnivane u Sloveniji, Bosni i Hercegovini i Istri. Najpoznatija je bila bosanska grupa koja je delovala pod imenom Mlada Bosna.

Tada dolazi do stvaranja organizacije Ujedinjenje ili smrt koju su uglavnom činili bivši članovi Crne ruke, pa je i ona bila poznata pod imenom C. R. „Ujedinjenje ili smrt“ je osnovana je 9. maja 1911. u Beogradu, a prvi njeni članovi i prvi potpisnici njenoga Ustava bili su: Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomilj Popović, Velimir Vemić, Dragutin Dimitrijević Apis, Vojislav Tankosić, Ilija Jovanović (vojvoda Pčinjski), Milan Vasić, Milan Milovanović. Društvo je, ma da su i njegovi članovi i ono samo bili dobro poznati, osnovano kao tajno, i imalo je svoje izvršne organe, koji je trebalo da primene presude odnosno odluke organizacije.

Crnu ruku su uglavnom činili relativno mlađi zaverenici umešani u ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage, ali je glavna ličnost bio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis.

Glavne tačke Ustava i Pravilnika organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ odnosno C. R. ove su:

Čl. 1. U cilju ostvarenja narodnog ideala, ujedinjenja Srpstva, stvara se organizacija, čiji član može biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj, koji iskreno bude služio ovoj ideji.
Čl. 2. Organizacija pretpostavlja revolucionu borbu kulturnoj, stoga joj je institucija apsolutno tajna za širi krug.
Čl. 3. Organizacija nosi naziv „Ujedinjenje ili smrt“.
Čl. 4. Za ispunjenje ovoga zadatka, organizacija, prema karakteru svoga bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji, kao Pijemontu, i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj.
Dalji članovi obuhvataju ove najbitnije odredbe: na vrhu organizacije stoji Vrhovna centralna uprava, čije su odluke punovažne za sve članove i koja ima pravo raspolagati životima, smrću i imovinom svih svojih članova. Interesi organizacije stoje nad svima drugim interesima, i njeni članovi su dužni dostavljati organizaciji sve, što saznaju, bilo u svojoj službenoj funkciji, bilo kao privatni ljudi, a što se tiče organizacije. Vrhovna centralna uprava ima pravo izricanja smrtnih osuda, čije se izvršenje poverava najpouzdanijim njenim članovima ili agentima. Ni jedan član organizacije, pošto je već uveden u nju, ne može izaći iz nje, dokle god je živ, niti mu ko može uvažiti ostavku. Članovi, koji bi svojim izdajstvom naneli štete organizaciji, kažnjavaju se smrću.

Prvi članovi i potpisnici Ustava bili su:
Ilija Radivojević
Bogdan Radenković
Čedomilj A. Popović
Velimir Vemić
Ljubomir S. Jovanović
Dragutin Dimitrijević Apis
Vojislav Tankosić
Ilija Jovanović Pčinjski
Risto Čereković
Milan Vasić
Milan Gr. Milovanović
Da bi se očuvala što veća tajnost, članovi se upisuju u spiskove i vode se ne po imenima, već po rednom broju. Članovi se među sobom kao takvi ne poznaju, saobraćaj među njima vrši se samo preko naročito određenih ličnosti, i jedino Vrhovna centralna uprava zna, ko su sve članovi organizacije. Ipak zato, i ako ne poznaju celu organizaciju ni njeno ustrojstvo, svi članovi se obavezuju na bezuslovnu poslušnost i pokornost organizaciji; oni moraju slepo izvršivati sve naredbe i poneti čak i u grob tajne, koje se tiču organizacije.

U političkom životu uticaj ove organizacije se jako osećao, naročito posle Balkanskih ratova.

Crna ruka je predstavljala srž vojničke opozicije civilnoj vladi. Skrivajući se iza vojske ili opozicije, crnorukci su primorali kralja Petra I da raspusti vladu Nikole Pašića, iako je Narodna radikalna stranka imala većinu u Narodnoj skupštini. Tek nakon ruske intervencije i možda uz pomoć francuskog kapitala, kriza je rešena u Pašićevu korist, a kralj Petar je bio primoran da se povuče, navodno zbog bolesti, i za regenta imenuje prestolonaslednika Aleksandra. U Bitolju došlo do incidenta povodom pitanja prioriteta građanske nad vojnom vlašću. U Skupštini je socijalistički poslanik Dragiša Lapčević podneo interpelaciju na vladu, što trpi ilegalne organizacije. Skupština se tada zadovoljila odgovorom predsednika vlade.

Apis i crnorukci su imali jak uticaj na Narodnu odbranu, kroz koju su pokušavali da rašire mrežu agenata Bosni i Hercegovini. Ovome je pomagalo nezadovoljstvo srpskog stanovništva austrougarskom upravom, srpski nacionalni pokret i širenje jugoslovenske ideje posle Balkanskih ratova. Sa druge strane, Pašićeva vlada je pokušavala da dalje ne kvari odnose sa Austrougarskom, pa je ona pokušavala da svojim ustanovama blokira rad crnorukaca u Bosni i Hercegovini.

Pašić je na Solunskom frontu odlučio da ukloni najistaknutije pripadnike Crne ruke, tada već zvanično raspuštene. Dimitrijević i nekoliko desetina njegovih saradnika su uhapšeni zbog navodnog atentata na prestolonaslednika-regenta Aleksandra i predsednika vlade. Kod uhapšenog generalštabnog pukovnika Dragutina Dimitrijevića-Apisa, člana Vrhovne centralne uprave, nađen je originalan Ustav organizacije od 9/5 1911, a među stvarima optuženog potpukovnika Velimira Vemića nađen je spisak članova organizacije. Presudom vojnih sudova od 23. maja članovi organizacije pukovnik Dragutin Dimitrijević-Apis, major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić su proglašeni krivim za izdaju i osuđeni na smrt. Ostali optuženi osuđeni su na dugogodišnju robiju, od koje su docnije pomilovani, osim potpukovnika Vitomira Cvetkovića, koji je umro u zatvoru za vreme istrage, i Bogdana Radenkovića, koji je umro, pošto je presuda izrečena. Apis je streljan mesec dana kasnije, 24. juna 1917.

Na obnovljenom sudskom procesu 1953. godine, u Beogradu, sve presude Višeg vojnog suda u Solunu su poništene, a svi osuđenici rehabilitovani, među kojima i sam Dragutin Dimitrijević Apis. Obnovu procesa su pokretali članovi porodice, preživeli drugovi i poštovaoci više puta u međuratnom periodu, ali je do nje došlo tek nakon Drugog svetskog rata, u novoj državi FNRJ.

Povod za obnovu procesa bilo je pismo streljanog majora Ljubomira Vulovića, koje je napisao dan pred izvršenje presude, u kome je naveo da je za atentat prvi put čuo na samom suđenju, da su svedoci bili lažni, iznevši u njemu sve svoje sumnje i pretpostavke, kao i molbu da se u oslobođenoj otadžbini utvrditi prava istina. Pismo je napisao prijatelju Todoru Mihailoviću, a ostavio vojnom svešteniku Zdravku Paunoviću. Ovo pismo našlo se u rukama Aleksandra Rankovića, ministra unutrašnjih poslova FNRJ, koji je zatim naredio Istražnom odeljenju ministarstva da preduzme traganje, u cilju utvrđivanja istine.

Godine 2012. Apis je rehabilitovan i po drugi put, od strane srpskog sudstva.

--------------------------------------------- -------------------------------------------------------

This is a postcard showing three of the Black Hand conspirators, namely Misko Jovanovic, Danilo Ilic, and Veljko Cubrilovic. The title reads, in Serbian, ‘TRI JUNAKA - TRI SOKOLA’, which translates into English as ‘Three Heroes - Three Falcons’. The ‘VIDOVDAN 1914’ refers to St.Vitus Day, 28 June of 1914, when Archduke Franz Ferdinand was assassinated in Sarajevo. Jovanovic, Ilic, and Cubrilovic were executed together on the same day at Sarajevo barracks on 3 February 1915. On the back of the postcard is the Serbian text ‘Ova tri brata nasa osudjeni su po austriji. sudovima na smrt i obeseni u Sarajevu, dne 3. februara 1915 g. radi atentata Franju Ferdinanda’, which translates to English as ‘These three brothers of ours were sentenced by an Austrian court to death and hanged in Sarajevo on 3 February 1915, for the assassination of Franz Ferdinand’.