Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Алехо Карпентијер, ВЕК ПРОСВЕЋЕНОСТИ, роман
Издавач Просвета, 1985.
Формат 13,5x20,5 cm, латиница, тврди повез са заштитиним омотом, 360 страна
Потпуно очувана књига, неколико подвучених реченица на самом почетку и белешка на последњој, празној страници

О АУТОРУ
Алехо Карпентијер (1904 – 1980) кубански романописац, есејиста и музиклог. Сматра се једним од најутицајнијих аутора латиноамеричке књижевности и уз Сабата и Борхеса претечом „Латиноамеричког бума”, једним од кључних књижевних догађаја у светској прози друге половине XX века. Први је употребио израз магична стварност (ло реал maravilloso) 1949. како би описао комбинацију фантастичног и свакодневног у латиноамеричкој фикцији.
Рођен је у Швајцарској у породици Француза, архитекте и Рускиње, професорке језика.
Карпентијер је студирао архитектуру, али убрзо напушта студије како би се посветио новинарству; пише о књижевности, музици и позоришту. Године 1924. постаје главни уредник часописа „Цартелес“, а 1927. један од уредника часописа кубанске авангарде „Ревиста де Аванце“. У затвор одлази због противљења Махадовом диктаторском режиму и ту довршава свој први роман, „Ецуé – Yamba-O“ („Нека је хваљен Господ”) који ће објавити у Мадриду 1933. године. После шест месеци затвора пуштен је на условну слободу. Но, недуго касније, уз помоћ пријатеља, француског песника Робера Десноса, бежи у Француску. У Паризу се повезује са надреалистима, сарађује у часопису „Ла Рéволутион Сурéралисте“, једно време је уредник часописа „Иман“, пише песме, активно се бави музиком и наставља своја музиколошка истраживања и компонује. Надреалистима се никада није сасвим приклонио, али је уочљив њихов утицај у његовој каснијој прози.

Век просвећености је објављен после Изгубљених стаза, Царства земаљског и Потере (Лос пасос пердидос, Ел реино де есте мундо, Ел ацосо), али пре 1959. Роман о изгнанству написао је, дакле, изгнаник. Говори о неуспеху ослобађања Антила у доба француске револуције. Роман се отвара под правоугаоном сенком гиљотине, пропете у ноћи над прамцем лађе којом мандатар револуције, Виктор Иг, путује у Поант-а-Питр, на Гвадалупе, а завршава у очајним крицима рањеника, у пометњи, ватри и крви Другог маја 1808. у Мадриду – асоцијација на Гоју чије речи стоје као мото на почетку сваког поглавља. То је Век просвећености (крај XVIII и почетак XIX) виђен наопако, у бакрорезу, у сјају Гојиних Каприча, у силовитом смењивању апсолутних кјароскура, без полутонова.
Силовита поема, пуна мириса, боја и меса, историјски, авантуристички, љубавни, трагични роман, све је то Век просвећености. Као што увек можемо рећи за велике романе.
Пред нама је, пре свега, песничко блештавило разноврсних описа свега онога што човек може да види, осети, чује и чини док плови између Дезираде и Тобага, Маригалантеа и Гранадина. То је »Магнификат мириса« прашуме у олуји, тонска лествица ветра на пучини међу јарболима и сартијама, мириси ђумбира, бибера и усољене рибе на хаванским улицама. Обиље слика, вербална раскош – до мучнине – ништа мања, ако хоћете, него у Сен-Џон Персовим Похвалама или Сезеровој Свесци о повратку у родну земљу (оба имају корене у истим пределима као и Век просвећености). Можемо Карпентијеровом лиризму приписати које год епитете желимо, но суштина је у томе што је раскош овде срж, само језгро радње; не украсни рам него нераздвојиво јединство мириса и укуса догађања. Ваља једном за свагда прихватити да оно што налазимо код Сезера и Карпентијера под привидом књижевног барока није ништа друго до најтешње и најстроже усклађивање језика са тропским облицима живота које нису они измислили. (С друге стране, ако негде и постоји претеривање, то је претеривање у уздржљивости и стидљивости флоре и фауне у посебно умереним земљама као што је наша.)