Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Aleho Karpentijer, VEK PROSVEĆENOSTI, roman
Izdavač Prosveta, 1985.
Format 13,5x20,5 cm, latinica, tvrdi povez sa zaštitinim omotom, 360 strana
Potpuno očuvana knjiga, nekoliko podvučenih rečenica na samom početku i beleška na poslednjoj, praznoj stranici

O AUTORU
Aleho Karpentijer (1904 – 1980) kubanski romanopisac, esejista i muziklog. Smatra se jednim od najuticajnijih autora latinoameričke književnosti i uz Sabata i Borhesa pretečom „Latinoameričkog buma”, jednim od ključnih književnih događaja u svetskoj prozi druge polovine XX veka. Prvi je upotrebio izraz magična stvarnost (lo real maravilloso) 1949. kako bi opisao kombinaciju fantastičnog i svakodnevnog u latinoameričkoj fikciji.
Rođen je u Švajcarskoj u porodici Francuza, arhitekte i Ruskinje, profesorke jezika.
Karpentijer je studirao arhitekturu, ali ubrzo napušta studije kako bi se posvetio novinarstvu; piše o književnosti, muzici i pozorištu. Godine 1924. postaje glavni urednik časopisa „Carteles“, a 1927. jedan od urednika časopisa kubanske avangarde „Revista de Avance“. U zatvor odlazi zbog protivljenja Mahadovom diktatorskom režimu i tu dovršava svoj prvi roman, „Ecué – Yamba-O“ („Neka je hvaljen Gospod”) koji će objaviti u Madridu 1933. godine. Posle šest meseci zatvora pušten je na uslovnu slobodu. No, nedugo kasnije, uz pomoć prijatelja, francuskog pesnika Robera Desnosa, beži u Francusku. U Parizu se povezuje sa nadrealistima, sarađuje u časopisu „La Révolution Suréraliste“, jedno vreme je urednik časopisa „Iman“, piše pesme, aktivno se bavi muzikom i nastavlja svoja muzikološka istraživanja i komponuje. Nadrealistima se nikada nije sasvim priklonio, ali je uočljiv njihov uticaj u njegovoj kasnijoj prozi.

Vek prosvećenosti je objavljen posle Izgubljenih staza, Carstva zemaljskog i Potere (Los pasos perdidos, El reino de este mundo, El acoso), ali pre 1959. Roman o izgnanstvu napisao je, dakle, izgnanik. Govori o neuspehu oslobađanja Antila u doba francuske revolucije. Roman se otvara pod pravougaonom senkom giljotine, propete u noći nad pramcem lađe kojom mandatar revolucije, Viktor Ig, putuje u Poant-a-Pitr, na Gvadalupe, a završava u očajnim kricima ranjenika, u pometnji, vatri i krvi Drugog maja 1808. u Madridu – asocijacija na Goju čije reči stoje kao moto na početku svakog poglavlja. To je Vek prosvećenosti (kraj XVIII i početak XIX) viđen naopako, u bakrorezu, u sjaju Gojinih Kapriča, u silovitom smenjivanju apsolutnih kjaroskura, bez polutonova.
Silovita poema, puna mirisa, boja i mesa, istorijski, avanturistički, ljubavni, tragični roman, sve je to Vek prosvećenosti. Kao što uvek možemo reći za velike romane.
Pred nama je, pre svega, pesničko bleštavilo raznovrsnih opisa svega onoga što čovek može da vidi, oseti, čuje i čini dok plovi između Dezirade i Tobaga, Marigalantea i Granadina. To je »Magnifikat mirisa« prašume u oluji, tonska lestvica vetra na pučini među jarbolima i sartijama, mirisi đumbira, bibera i usoljene ribe na havanskim ulicama. Obilje slika, verbalna raskoš – do mučnine – ništa manja, ako hoćete, nego u Sen-Džon Persovim Pohvalama ili Sezerovoj Svesci o povratku u rodnu zemlju (oba imaju korene u istim predelima kao i Vek prosvećenosti). Možemo Karpentijerovom lirizmu pripisati koje god epitete želimo, no suština je u tome što je raskoš ovde srž, samo jezgro radnje; ne ukrasni ram nego nerazdvojivo jedinstvo mirisa i ukusa događanja. Valja jednom za svagda prihvatiti da ono što nalazimo kod Sezera i Karpentijera pod prividom književnog baroka nije ništa drugo do najtešnje i najstrože usklađivanje jezika sa tropskim oblicima života koje nisu oni izmislili. (S druge strane, ako negde i postoji preterivanje, to je preterivanje u uzdržljivosti i stidljivosti flore i faune u posebno umerenim zemljama kao što je naša.)