ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2021
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

NOVA KNJIGA - NOVO IZDANJE
POSLE 1910. god. PRVI PUT REGULARNO IZDANJE OVE KNJIGE.
TVRD POVEZ - SIVENO
A5 FORMAT - 237 str.
MIRDIN DOO MLADENOVAC 2021.
DRUGE PONUDE OVE KNJIGE NA KUPINDU SU LOSE URADJENE FOTOKOPIJE

Теби најувиђавнији родољубе;
Теби највећи народни учитељу и просветитељу свога времена;
Теби, који си и живом речју и пером и мачем непрекидно и неуморно кроз цео свој живот србовао;
Теби велики Србине, теби Милоше С. Милојевићу, посвећујем ову књижицу, коју писах идући стопама твојим.
Писац.

Тодор Станковић - кратка биографија
Тодор Станковић (Ниш, 13. фебруар 1852 — Београд, 15. јул 1925) био је национални радник и српски конзул у Приштини, Скопљу, Битољу и Солуну. Учесник је свих ратова од 1876. до 1918.
Рођен је 13. фебруарa 1852. у Нишу. У Нишу је завршио школу и добро је научио турски језик. Рано се посветио раду на националном ослобођењу и културном уздизању свога народа. Био је Станковић омиљен и уважен нарочито у Нишу. Деловао је као генерални конзул, срески начелник и народни посланик много година. При војсци је био резервни коњички потпуковник. Истакнути је српски национални радник у Старој Србији и Македонији. Носилац је више домаћих и страних одликовања. Примио је 1903. године као резервни коњички мајор „Медаљу за војничке врлине“. Одликован је 1921. године орденом Св. Саве првог степена.
Октобра 1927. године свечано су пренети посмртни остаци Тодора и његове супруге Персиде, из Београда у Ниш. Тамо су обоје сахрањени у породичној гробници.
Упознао се око 1870. године са Милошем Милојевићем, који је тада обилазио Стару Србију. Милојевић га је упутио да оде у Призрен. У Призрену је од 1871. до 1874. уређивао српски део турско-српскога листа „Призрен“. Боравак у Призрену искористио је за национално-политички рад. Ту се упознао са руским конзулом Иваном Јастребовом, који је штитио Србе. У то време је у Призрену, на залагање Симе Игуманова била основана Призренска богословија, чији је први ректор био Сава Дечанац. Станковић је због многобројних злочина према Србима писао многе жалбе турским властима и српској влади, да би се помоћу списка злочина алармирале европске силе.
Пре објаве Првога српско-турскога рата побегао је из Ниша у Београд и онда је као командир ступио у добровољачки одред под 234
командом Милоша Милојевића. Био је један од чланова Нишкога комитета који је илегално радио на ослобођењу од Турака. Одмах чим је избио Први српско-турски рат 1876. заједно са истакнутим члановима Нишкога комитета помагао је српској војсци. За време Другог српско-турског рата он и његови другови дејствовали су у турској позадини изазивајући конфузију у турској војсци. Имао је част да као један од најзаслужнијих бораца за ослобођење 8. јануара 1878. у име српске војске тражи да Турци предају Ниш. Тога дана изложио је паши услове предаје, па се следећи дан вратио са начелником штаба корпуса да се потпише сам акт предаје Ниша. Српска војска ушла је у Ниш 10. јануара 1878. и Тодору Станковићу је још једном указана част да баш он први пободе српску заставу на нишке бедеме.
По завршетку рата награђен је положајем срескога начелника. Био је срески начелник Топничког, Белопаланачког, пољаничког, Топличког, прокупачког и Куршумлијског среза. Уживао је подршку Јована Ристића и поверење кнеза Милана. Србија је 1889. отворила конзулат у Приштини, а први конзул Лука Маринко¬вић убијен је након само неколико месеци службе. Тодор Станковић је јуна 1890. по налогу српског конзулата у Скопљу Влади¬мира Карића преузео дужност конзула у Приштини. Иако су Албанци убили првога српског конзула сам се без пратње шетао по Приштини да не би навео друге да сматрају српске представнике страшљивим. Састајао се са многим угледним и утицајним Турцима настојећи да их приволи да промене држање и да спрече арнаутско насиље. Посебно се заложио за обнову и унапређење рада српских школа, које су биле битне за одржање српске националне свести и писмености. У својим извештајима наводио је мноштво случајева убиства, пљачке, отмице и насиља над Србима. Наводи пример једнога села, у коме је услед арнаутскога насиља број српских кућа за само 15 година смањен са 50 на 4.
Станковић је био српски конзул у Скопљу од 24. октобра 1892. до 25. јуна 1895. Водио је доста тешке преговоре око статуса српских свештеника. У то време бугарска егзархија је била одвојена од цариградске патријаршије, која није признавала одвојену бу¬гарску цркву. Бугарска егзархија је због служења на словенском језику придобијала становништво у Македонији. Станковић је предложио стратегију да се око статуса митрополита и епископа преговара са цариградском патријаршијом тражећи за Србе само положај епископа, а за упражњени положај митрополита предлажући Грка, кога су Срби поткупљивали новцем. Та стратегија је ишла најпре на одобравање српском министру, а онда и краљу. Након одобрења стратегија је успешно спроведена, па су Срби добили епископе у скопској, струмичкој и велешко-дебарској епархији. Српска црква је тада добила много јачи ослонац у заустављању великога наступа бугарске егзархије.
По други пут именован је за конзула у Приштини 1897. годи¬не. Арбанашка насиља су се наставила толиким интензитетом, да је Станковић сматрао да само нада у скоро ослобођење задржава народ. Да би смањио албанско насиље над Србима предлагао је да се ступи у контакт са истакнутим албанским вођама и да их се приволи на сарадњу, а онда је сам успоставио добре контакте са око 40 њихових првака. Са конзулскога положаја опозван је 1898. године и постављен је најпре за начелника врањског округа, а онда за начелника нишког округа. Постављен је 1900. за генералног конзула у Солуну. Након тога био је именован за генералног конзула у Призрену, али турска влада није дозволила отварање конзулата у Призрену, па је Тодор био постављен за шефа просветног оделења министарства иностраних послова. Током 1903. по налогу краља Александра Обреновића путовао је да извиди ситуацију у Скопљу, Приштини и Призрену.
Учествовао је у српско-бугарском рату 1885. као командант батаљона. У Првом балканском рату са коњичким одредом први улази у Приштину 9. октобра 1912. У Другом балканском рату са II пуком стараца осваја Белоградчик. Постављен је септембра 1913. године за првог српског управника - командант Белоградчика. Током 1915. командује IV пуком нишких резервних трупа, углавном Арнаута. Тодор Станковић је изабран 1919. године за председника одбора са циљем да се сачини извештај о злочинима Бугара у Топличком, Врањском и Нишком округу. У три округа поубијано је 8767 људи, спаљено 8855 кућа и 34.684 споредних зграда. Бугари су убили 162 свештеника.
О значају Тодора Станковића треба причати, јер је многе догађаје у којима је учествовао као и своје успомене преточио на папир, а које су штампане у виду књига. На тај начин нам је оставио веома важне доказе и изворе првог реда, којима се данас можемо послужити у борби за истину и спречавању искривљења историјских чињеница од стране одређених интересних група и народа везане превасходно за историју Срба и њихов статус на простору Косова и Метохије и данашње Северне Македоније.
Књиге чији је аутор Тодор Станковић су: Успомене, Путне белешке о Старој Србији 1871-1898, Белешке о Старој Србији – Маћедонији, Грађанима града Ниша – реч господина Тодора Станковића народног посланика.