Autor: Domaći
Jezik: Srpski
ISBN: Ss
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 10 tak recenica poduceno obicnom grafitnom olovkom, nista strasno. Sve ostalo uredno!


Velika seoba Srba 1689/90 i Patrijarh Arsenije III Crnojevic
Dr, Stefan Cakic

Arsenije III Crnojević (slavenoserbski: Арсенїй Чарноевичь; 1633, Bajice — Beč, 27. oktobar 1706) je bio pećki patrijarh (1674 — 1690) i vođa velike seobe Srba, a potom mitropolit i patrijarh Srba u Austriji (1690 — 1706).

Na osnovu privilegija koje je dobio za srpski narod od Leopolda I (1690, 1691. i 1695) izvršio je prvu organizaciju Srpske crkve na prostoru Austrijskog carstva. Prema mnogim istoričarima, Arsenije Crnojević je bio treća najznačajnija figura u srpskoj istoriji posle svetog Save osnovača autokefalne Srpske crkve (1219) i Makarija Sokolovića prvog srpskog patrijarha posle obnavljanja Pećke patrijaršije 1557.

Život
Arsenije je rođen na Cetinju (`od Cetinja roždenijem`, kako je govorio). Poreklom je bio od crnogorske vladarske porodice Crnojevića.

Kao patrijarh putovao je 1683 u Jerusalim.

Rana karijera
Iguman Pećkog manastira postao je 1665, a za episkopa hvostanskog sa sedištem u Peći izabran je 1669. Pošto je tadašnji patrijarh Maksim onemoćao od teške bolesti, Arsenije je istovremeno postavljen i za pomoćnika (koadjutora) patrijarha, da bi krajem 1672. bio izabran za patrijarha srpskog. Preduzeo je niz kanonskih vizitacija (Bosna 1674, Braničevo i Srem 1674, Žiča i Braničevo 1677, Smederevo 1680, Budisavci 1682). Uoči rata između Turske i Austrije krenuo je na poklonjenje Hristovom grobu (1682). Na putu su ga srdačno dočekali mitropolit skopski Teofan i kratovski i štipski Ananinja. U Jerusalimu je bio gost patrijarha jerusalimskog Dositeja Notara (1669 — 1707). Za vreme ovog putovanja vodio je dnevnik koji ima vrednost dokumenta i književnog teksta. Vratio se u Peći posle Vaskrsa kada je austrijsko-turski rat već počeo (1683).[1]

Austrijsko-turski rat i Velika Seoba

Paja Jovanović, Seoba Srbalja. Srbi napuštaju Kosovo pod vodstvom patrijarha Arsenija Crnojevića.
Glavni članci: Veliki turski rat i Velika seoba Srba
Kada se Leopold I 1687. obratio carigradskom parijarhu Kaliniku VII da podrži hrišćansku stvar, Arsenije III se našao u nezavidnoj situaciji. Trebalo je pristati uz zapadne sile, Austriju i Mletke. Međutim, na toj strani pretila je opasnost pravoslavlju. Naime, pećka patrijaršija već je ranije to iskusila u Vojnoj granici. Tamo je pravoslavlje bilo izloženo dvojakoj agresiji, Rimske kurije i Bečkog dvora. Sem toga patrijarh je u dva maha bio u opasnosti da izgubi glavu. Naime, Porta nije imala u njega poverenja. Stoga je on bio prinuđen da u novembra 1689. ode iz Peći u Nikšić. Odatle je vršio kanonske vizitacije.

U to vreme zapovednik austrijske vojske Eneja Silvije Pikolomini prodro je sve do Prištine. Apelovao je na Srbe da se dignu na oružje. Trudeći se da stupi u vezu sa predstavnicima Mletačke republike, patrijarh je dobio poruku na Cetinju od monaškog bratstva iz Peći da se vrati u Peć, jer će u protivnom car pristupiti izboru drugoga lica za patrijarha da bi zadovoljio narod koji je primio njegovu zaštitu. Vrativši se natrag, patrijarh se u Prizrenu sastao sa generalom Pikolominijem. Pošto drugog izbora nije bilo, patrijarh Arsenije je napustio pomirljivu politiku svojih prethodnika i počeo voditi ratobornu politiku prema Turcima.

Međutim, smrću generala Pikolominija ratna sreća se okrenula u korist Turaka. Njegovog naslednika hercega Đorđa Hristijana, zbog oholosti i nadmenosti prema Srbima, srpska vojska ne samo što nije prihvatila, već je počela i napuštati carsku vojsku. Srbi u njoj više nisu videli oslobodilačku već ugnjetačku silu. Kada je patrijarh Arsenije III video da se carska vojska povlači, krenuo je sa velikim brojem naroda u januaru mesecu 1690. prema Beogradu.

Iseljavanje je u najvećim razmerama bilo sa Kosova, okoline Karadaga, Morave, topličkog i jednog dela vranjskog okruga. Bogatija ravničarska sela iz tih krajeva ostala su sasvim pusta, dok su se ona planinska znatno proredila. Iseljavanje je bilo veće iz ravničarskih sela iz tog razloga što su ona bila izloženija turskim napadima.[2] Velike mase izbeglica kretale su se prema Beogradu dolinom Ibra, preko Novog Pazara i Studenice, niz Zapadnu i Južnu, odnosno Veliku Moravu.[3] Pošto se saznalo u Beču da Srbi napuštaju svoja ognjišta, Leopold I je 6. aprila 1690. izdao Manifest kojim sve porobljene narode pozvao na oružje. Zajemčivši im slobodu, povlastice, pravo na svoju veroispovest i na izbor vojvode, obećao im je da će biti izuzeti od svakog javnog tereta i danka izuzev u slučaju ratne nužde.[4]

Na vest da Turci napreduju prema Beogradu a carska vojska odstupa, patrijarh je odlučio da spasi ono što se spasiti može. Sazvao je u Beogradu crkveno-narodni sabor. Na njemu su uzeli učešća episkopi, sveštenici, sveštenomonasi i narodni glavari sa obe strane Save i Dunava. Odlučeno je da se u Beč pošalje episkop jenopoljski Isaija da utvrdi uslove pod kojima će pravoslavni Srbi živeti u Austriji. Zahtevalo se da srpska Crkva u novoj zemlji dobije onaj položaj koji je imala pod Turcima. Odgovor na ove zahteve je povelja cara Leopolda I od 21. avgusta 1690.

Posle dobijanja privilegije, Srbi su počeli u velikim grupama da prelaze preko Save i Dunava. Poslednja grupa prešla je na lađama iz Beograda za Slankamen i Petrovaradin dva dana pre nego što su Turci ponovo zauzeli Beograd (8. oktobar 1690).

Koliki je broj onih koji su prešli u Austriju, teško je tačno odrediti.

Sačuvana su dva pismena svedočanstva od Arsenija koja navode broj iseljenika. Krajem 1690. naveo je da je bilo više od 30.000 duša, a šest godina docnije napisao je da ih je bilo više od 40.000....