ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2022
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

NOVA KNJIGA - NOVO IZDANJE - FOTOTIPSKO IZDANJE
Dva kompletna fototipska izdanja Letopisa u jednoj knjizi.
Dodatak: izuzetno retka karta geografskih podataka Dukljaninovih i genealogija dinastije Svevladovića.

TVRD POVEZ, B5 FORMAT, 594 strane
šiveno
MIRDIN DOO MLADENOVAC 2022.

I
Летопис Попа Дукљанина, (1928)
Приредио, написао увод и коментар
др. Фердо Шишић (1869 – 1940)
II
Ljetopis Popa Dukljanina, (1950)
Priredio, napisao uvod i komentar
dr. Vladimir Mošin (1894 – 1987)


Латинска редакција с италијанским преводом Мавра Орбина
Храватска редакција с Марулићевим латинским преводом
Књига садржи:
- карту географских података Дукљанинових
- генеалогију Дукљанинове династије Свевладовића

Сматра се да је Летопис попа Дукљанина настао у другој половини 12. века. Рачки наводи да је настао у периоду између 1143. и 1154, Константин Јиречек и Фердо Шишић сматрају да је настао између 1160. и 1180, док Владимир Мошин сматра да је настао 1148. или 1149. године.

Онакав какав је доспео до нас, Летопис је доиста латински историографски спис, мада се за његова писца најчешће тврди да је словенског порекла и да је писао на српском. Његов Увод, који је требао да нам пружи нека основна обавештења о језику дела и народној припадности аутора, унео је доста пометње у та питања.
Писац Увода тврди у првој реченици да је, на молбу разних личности из Бара, превео са словенског на латински Књигу о Готима (libellum Gothorum) која се на латинском зове Regnum Sclavorum. У тој књизи су записани сви њихови ратови и дела. Када се то довело у везу са другом, већ анализираном, реченицом, у којој аутор тврди да ништа друго није написао сем онога што је читао и слушао као праву истину, природно се из тога двога закључило да је Летопис био првобитно написан на словенском, односно српском, а да га је доцније у својој старости (vim inferens meae ipsae senectuti) сам писац превео на латински.
Потпуно верујући овим изјавама, Ф. Шишић је дао веома одређене одговоре на питања Дукљанинове народне припадности и првобитног језика Летописа. За њега је јасно „да је Поп Дукљанин био Словен (Србин) из Зете“. Он мисли још да се „може с доста разлога позитивно одговорити“ и на питање језика његова дела, јер, како каже, „стоји потпуно поуздано, да је у дукљанској држави било већ и пре 1089 манастира словенскога карактера“, који су „могли и у Зети већ XII века да буду у неку руку књижевна центра“. Другим речима, првобитни текст Летописа био је на српском језику, дело је српског свештеника, а сам писац превео га је и на латински.
Шишић није усамљен у свом тврђењу да је цео Летопис једна „литерарна целина` и да га је, сем извесних доцнијих интерполација, саставио и написао исти писац. Ипак, већина других истраживача сматрала је да у Летопису има неколико, независно насталих делова, које је спојио у једну целину неки доцнији писац и компилатор, коме треба приписати и уводне речи, уколико нису и оне још доцнији додатак.