ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1996
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Vasić, Slobodan
Naslov Rođeni u znaku svetlosti : skice, zapisi, portreti, razgovori / Slobodan Vasić
Vrsta građe kratka proza
Jezik srpski
Godina 1996
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Elektroprivreda Srbije, 1996 (Beograd : Grmeč DD Privredni pregled)
Fizički opis 231 str. ; 24 cm
Zbirka Biblioteka Svedočanstva
(Broš.)
Napomene Tiraž 1.000.

Dragulje nepovratno nestalog blaga, uglačanog i svetlucavog od muke, napora, od pustošnog i izdvojenog života, od tanane tuge na tvrdim licima – poneki od njih – u letu, pre nego što je potonuo ili odleteo, uhvatio je Slobodan Vasić, sačuvao i, skupljajući ih tokom decenija, skrupulozno poređao u ovaj divotni kovčeg bez lokota nazvan „Rođeni u znaku svetlosti“. U njega svako može da zaviri, uzme, zadrži u svojoj duši bilo koji zapis, ali njih će opet biti onoliko koliko ih je bilo na početku. (Slobodan Stojićević)

Davno zaveden čarolijama reči, Slobodan Vasić odnegovao je sopstveni novinarski stil. Moglo bi se reći da mu je kazivanje nalik na tok Morave, reke pored koje je rastao. Njegova priča je razlivena i polako napreduje. Onda, nepredvidivo i nenadno, nadođe i zatalasa se. Zatim se smiri i gotovo zaustavi, kao što vode velike reke znaju da predahnu u limanima, u senci pitomih vrbaka. Sklon je ponekad iznenadnom „nadolaženju“ i „poplavama“ lirskih iskaza i neobičnih metafora. Uostalom, ni reka njegovog detinjstva nije obična, već – Velika Morava. (Lazar Bečejac)

UMESTO PREDGOVORA
Stotine, hiljade i hiljade radnika, pola stoleća grade elektrane po Srbiji, premeštajući se sa gradilišta na gradilište sve dok ih sudnji čas ne strefi ili dočekaju penziju. Oni promiču kroz istoriju s šlemovima na glavama, u radničkim prslucima i kabašicama, opirući se vetru, pljuskovima, u gumenim i ostalim čizmama gacaju po blatu uz i niz Drinu, Savu i Dunav, musavi i garavi, pomodreli ili oznojeni. Noću lože vatre po barakama, srču iz limenih tanjira pasulj i kupus, umaču hleb u gulaš, a na konopcu se suše gaće, košulje, bluze, celokupna preobuka. Naginju iz flaše nešto žestoko, puše krdžu i kroz dim pletu razgovor, njihovu jedinu razonodu, njihov bioskop, pozorište, njihovu knjigu koja se tu rađa i rasipa po baraci i kroz pukotine otiče u mrklinu, ka beskraju mastiljavog neba progorelog hiljadama žiški, ili tone u huku talasa moćne vode i posle postaje svetlost.
Dragulje tog nepovratno nestalog blaga, uglačanog i svetlucavog od muke, napora, od pustošnog i izdvojenog života, od tanane tuge na tvrdim licima – poneki od njih – u letu, pre nego što je potonuo ili odleteo, uhvatio je Slobodan Vasić, sačuvao i, skupljajući ih tokom decenija, skrupulozno poređao u ovaj divotni kovčeg bez lokota nazvan „Rođeni u znaku svetlosti“. U njega svako može da zaviri, uzme, zadrži u svojoj duši bilo koji zapis, ali njih će opet biti onoliko koliko ih je bilo na početku.
Kada se govori o manastirima, obično se kaže da ih je podigao ovaj ili onaj kralj, despot ili car, ali nikada se ne pominju oni bezimeni argati, dunđeri, tesari, goniči mazgi, nosači maltera, drevne arhitekte. Oni su ostali zatrpani prahom vremena, kao i graditelji elektrana čije duše mi osvetljavaju sobu i sada dok pišem ovu belešku i dok je ti sada čitaš. Njihove sudbine, rasute kao lišće u jesen koje truli, gube se u prolaznosti svega što postoji, osim samo ponekih koje sačuvaju ovakve retke knjige ili prašnjavi kompleti starih novina u lagumima velikih biblioteka.
Slobodan Vasić je smogao da iz bujice vremena zahvati i u šakama, kao kap vode na dlanu, sačuva delić života ljutih radenika i podvižnika koje niko nikada nije pomilovao, koji su bili skrajnuti i onda kada se vladalo u njihovo ime, a kamoli danas kada odasvud šljašte zlatni lanci na prsima bića izmilelih iz memle podzemlja. Nastanjeni u vilama, zametnuti u limuzinama, oni, nesvikli na svetlost, nose tamne naočari.
Rođeni u znaku svetlosti s mukom su sticali suvi hleb i vruću čorbu. Najluksuznije mesto na kojem su se ikada našli samo neki od njih ova je knjiga, koju je izgradio i na svet izneo Slobodan Vasić.
Slobodan Stojićević

MG P72 (N)