| Cena: |
| Stanje: | Nekorišćen |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Pouzećem Lično |
| Grad: |
Beograd-Vračar, Beograd-Vračar |
Autor: Domaći
ISBN: ostalo
Godina izdanja: ostalo
Jezik: Srpski
Oblast: Vojna istorija
Душан Ж. Путниковић рођен је 1882. године у Петровцу, од оца свештеника Живка Путниковића. Божидар Ж. Путниковић (1886 — 1941) инжињерски бригадни генерал био му је рођени брат. Душан је свршио Војну Академију 1901. године. Истакнути члан Соколског друштва, један је од оснивача, вођа и заштитника Нишког Соколског друштва, од 1901. године стално борави службом у Нишу где је „провео 9 година и прошао кроз све гране инжињерије железничке.” У међувремену обрео се у четничким акцијама у Старој Србији и Македонији, где је као потпоручник учествовао у борбама против османске власти. Посебно се истакао у бици код Челопека 16. априла 1905. године, као водник Скопљанчетове чете (Ђорђе Ристић – Скопљанче), уз Богдана Хајнца и Брану Јовановића. Путниковић је био део оних четника који су се борили против турских снага и арнаутских банди, доприносећи ослободилачком покрету пре званичног рата. Премештај за Ћуприју добија 1910. године, где бива постављен на место ађутанта команданта понтонира, а потом за командира првог оделења великог мостовог трена Дунавске дивизије. Током Првог балканског рата 1912, као официр, учествовао је у опсади Једрена (Адријанопоља) са задатком подизања моста на Марици. Његови мемоари пружају живописан опис ових догађаја, од припрема за рат, преко свакодневних недаћа војника, до славних победа. Путниковић пише из угла очевица, са документарном прецизношћу, али и са дубоким разумевањем људске стране рата.
*
На Велику Суботу стигли смо ми, Скопљанчетова чета и горски штаб у 3 сата изјутра у село Пелинце. И пре него што је свануло, разместили смо се по кућама, да би смо се склонили од свих, који нису требали да нас виде. У овим је крајевима досада биле неколико издаја наших чета, па смо се бојали њихове судбине. А поред тога морали смо се чувати и због овдашњег становништва, јер би њега Турци после сваког сукоба са нашим четницима ужасно гонили. Сви смо били преморени од напрезања, јер за 15 дана, колико смо већ били у овим крајевима, од преласка из Србије, сваку смо ноћ ишли кроз планине и гудуре скоро од вечери до јутра. А последње три ноћи баш попадасмо од напора, јер нисмо стали ни дању ни ноћу.
420 стр.