Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Oblast: Vojna istorija

Izdavač: Vojnoizdavački zavod - Beograd,
1967. god.
Tvrd povez, zlatotisk, 23,5 cm.
589 str.

Mihail Vasiljevič Frunze (rus. Михаи́л Васи́льевич Фру́нзе; Biškek 2. februar 1885. - 31. oktobar 1925. Moskva) bio je jedan od glavnih rukovodilaca boljševika, oktobarske revolucije i kasnije rukovodilaca Crvene armije u ruskom građanskom ratu.

Rođen je rumunskom ocu i ruskoj materi u gradu Biškek, tadašnjoj Ruskoj Imperiji, danas glavni grad Kirgistana. Studije je počeo u Alma-Ati i 1904. nastavio na Politehničkom univerzitetu u Sankt Peterburgu.

Na drugom kongresu Socijal-demokratske radničke partije u Londonu 1903. Frunze je u sporu Martovih menjševika i Lenjinovih boljševika podržao Vladimira Iljiča Lenjina. Spor se vodio oko buduće taktike radničke partije.

Dve godine nakon kongresa Frunze postaje jedan od glavnih organizatora revolucije 1905. vodeći štrajkački talas tekstilne industrije u Šuji i Ivanovu. Nakon ugušenja revolucije, Frunze je bio uhapšen i osuđen na smrt. Kazna je promenjena u prisilni rad u Sibiru. Nakon deset godina u Sibiru pobegao je u Čitu, gde je postao urednik boljševističkog nedeljnika Восточно Оброзение (Istočni zbornik).

Tokom februarske revolucije 1917. bio je načelnik revolucionarnih milicija u Minsku i kasnije postaje predsednik bjeloruskog sovjeta. U oktobarskom delu revolucije 1917. otputovao je u Moskvu gde je vodio oružane radnike u borbi za kontrolu grada.

Godine 1918. postaje vojni komisar Voznesenske provincije, u koje vreme je počeo i ruski građanski rat. Tada je imenovan i vođom Armije Jug. Kod Omska je pobedio Belu armiju poznatog admirala Aleksandra Kolčaka. Vrhovni komandant Crvene armije Lav Trocki mu nakon toga dodeljuje komandu Istočnog fronta. Frunze je nastavio sa bojem protiv bele garde i basmačkih pobunjenika u rodnom Turkmenistanu. Pri tome je osvojio februara Kivu i septembra Buharu. U novembru 1920. osvojio je Krim i odbacio je generala Petra Vrangela izvan granica Rusije. Takođe je ugušio anarhističke (pod Nestorom Mahnoom) i nacionalističke pokrete (Simona Petljure) u Ukrajini.

Godine 1921. izabran je u Centralni komitet ruske boljševičke partije, 1925. postaje predsednik Revolucionarnog vojnog sovjeta. Kao jaka podrška Grigorija Zinovjeva došao je u konflikt sa njegovim rivalom Josifom Staljinom.

Umro je 31. oktobra 1925. usled trovanja hlorom tokom operacije stomaka. Neki veruju da je bio smaknut po naređenju Josifa Staljina, te je postao žrtva u borbi za oblast, kao i navodno Jakov Sverdlov.