ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1969
Autor: Domaći
Oblast: Fotografija
Jezik: Srpski

Autor - osoba Debeljković, Branibor, 1916-2003
Naslov Branibor Debeljković : dobitnik godišnje nagrade za fotografiju / predgovor Zoran Markuš
Vrsta građe katalog
Jezik srpski
Godina 1969
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Foto-savez Jugoslavije, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske)
Fizički opis [16] str., [66] str. s tablama (od toga 2 na presavijenim listovima) : ilustr. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Markuš, Zoran (autor dodatnog teksta)
(Broš.)
Predmetne odrednice Debeljković, Branibor, 1916-2003 -- Fotografija -- Izložbeni katalozi

Zoran Markuš
BRANIBOR DEBELJKOVIĆ
Kada bih pokušao da u najkraćem uvodu definišem umetnost fotografije, mislim da bih morao ostati u okvirima definicija kojima se definiše umetnost uopšte. Svakoj umetnosti i svim delima, od Altamire do danas, priroda je bila i ostala majka. Ali, ono što razlikuje delo od izvora, ostvarenje od inspiracije, to je trag svesti, osećanja i duha koje otiskuje stvaralac. Zbog toga umetnost nije niti može biti veristička kopija prirode već stvaralaštvo.
Stvar nije ne manje činjenica da se ovde nalazimo u domenu jedne umetnosti čije se izražajne mogućnosti postižu mehaničkim sredstvima. Čak, ako za trenutak ostavimo po strani trenutne preokupacije fotografije – o čemu lepo informiše poslednje poglavlje ove knjige – i ostanemo u granicama jednog klasičnog motiva, na primer, pejzaža, naši dokazi neće biti manje ubedljivi. Jer, pejzaž nije priroda, već njen tipičan ili karakterističan deo, koji je odabrao umetnik. U prirodi se sve menja. Isti predeo nije „isti“ ni u jednom trenutku dana, a kakve su mene kroz koje on prolazi u pojedinim godišnjim dobima?! Uhvatiti, registrovati i preneti u večnost prolaznost trenutka – zakon je ove umetnosti.
Kao što priroda nije pejzaž, tako ni svaki čovek nije portret. Ne daje ni svaki komad zemlje, parče drveta ili stene (registrovano sočivom kamere) ideju o materiji. Kada se već govori o mehaničkom udelu, onda treba reći, da on više sužava, nego što širi mogućnosti izraza. Zato je u ovoj umetnosti teže biti umetnik.
Internacionalni majstor Branibor Debeljković jedan je od stubova umetničke fotografije u Jugoslaviji. Rođen je u Prištini 1916. Studirao je i završio filozofski fakultet, ali strast prema fotografiji bila je jača i konačno je preovladala u njegovom zvanju i profesiji. Pojava ni nova ni izuzetna, već pre bi se reklo karakteristična za umetnost i umetnike našeg vremena. Od 1938, kada je prvi put izlagao na jednoj domaćoj izložbi, do danas, prošlo je pune tri decenije. Skoro da nema većeg svetskog centra u kome nisu bila izložena njegova dela, a nagrade i priznanja na domaćim i međunarodnim izložbama laskavo govore o pređenom putu.
Ako bi se o njemu želelo govoriti jezikom brojki, onda cifra od više hiljada fotografskih dela, najubedljivije svedoči o kakvoj je aktivnosti reč. Podatak impresionira, ali istovremeno otkriva sve teškoće koje se postavljaju kada izbor treba svesti na – 60 dela. Pritom, pojavljuje se i dilema da li umetnika predstaviti hronološkim ili ići za sistematizacijom materijala, potezom, po poglavljima koje obrađuju isti ili slični motivi i teme, bez obzira kada su pojedina dela nastala. Ovde su kombinovana oba principa. Prvo i poslednje poglavlje imanentno sugerišu poštovanje hronologije, dok su ostali odeljci knjige klasifikovani po materijalu. Dela obuhvaćena u odeljku „Iz prve mape“ su hronološki najstarija i istovremeno su jedinstvena u izrazu, dok poslednje poglavlje „Forme, strukture i materija“ pripadaju poslednjim godinama stvaralaca i imaju naglašen formalni estetički okvir.
Govoriti o ostvarenjima „Iz prve mape“ – bez obzira da li se pritom misli na portrete, snažne talase i penušavu vodu, na klasje žita na olujnom nebu, ispucalu zemlju žednu vode ili na predah u polju žita – znači pisati i o jednoj etapi fotografije uopšte. Kada se pojavila, fotografija je i sa svoje strane uticala da slikarstvo pobegne od verističko-idealističke predstave prirode. Ali, u trenutku kada je rascep sa tradicionalnim iskustvom kod slikarstva bio najveći, fotografija počinje da oponaša izvesne njegove vrednosti – razume se u meri u kojoj je to uopšte moguće. Zato, u najstarijim Debeljkovićevim delima ima toliko polutonova i najfinijih valerskih nijansi. Kao da smo na terenu holandskog slikarstva, to jest, slikarskog manira koji je i u najdubljim senkama osetio skoro nevidljive gradacije svetlo-tamnog i umeo da ih izdifencira i izrazi. Kod fotografije „Hercegnovski grad“ poređene sa Rujsdalom skoro se direktno nameće.
Ako uporedimo ovo delo sa bilo kojim ostvarenjem u „Predeli moje zemlje“ lako ćemo prepoznati formalne razlike koje dele prvu etapu Branibora Debeljkovića od svih kasnijih. Kod prvih, inspiracija se unapred podvrgava jednom optičkom i formalnom efektu, koji se postiže i naknadno, u realizaciji. U kasnijim predelima, oko umetnika usmereno je na sam pejzaž, na likovne vrednosti koje on sam ima u sebi. Problem je ovde drukčiji i rekao bih teži, a sama priroda „istinski je“ prikazana.
Monumentalnost kanjona Drine, pitomost Šumadijskog pejzaža ili čisto optičke i plastične vrednosti Sandžačkih predela – da pomenemo samo neke radove iz ovog poglavlja – nisu postignute nikakvim pomoćnim sredstvima, već ekspresivnošću motiva koje je znao da zapazi umetnik. Pored čisto umetničkih vrednosti, ovi pejzaži impresioniraju snagom i ubedljivošću.
Najčešće, u svakoj umetnosti, postoje određeni motivi, teme i inspiracije koje najviše odgovaraju prirodi i talentu umetnika. Drukčije nije ni u fotografiji.
Intimno, Branibor Debeljković veruje da pejzaž i brze, skoro reporterski registrovane senzacije najviše odgovaraju u njegovom nervu. Ja bih bio skeptičan prema ovoj oceni autora. Pre bih rekao da se on sa podjednakim uspehom ogleda u svim disciplinama i da ta crta dominira u njegovoj fizionomiji. Takav zaključak najviše nameće poglavlje „Nade“.
Branibor Debeljković je relativno malo slikao decu, ali ove nekolike fotografije, uzete iz šireg izbora, su prava remek dela, studije stava, pokreta i izraza, dečijeg karaktera i psihologije. Potekla su iz različitih društvenih slojeva i različitih ambijenata, ali uvek otkrivaju otvorenost, ozarenost i optimizam. I zbog toga su nade.
Pravu meru majstorstva Branibor Debeljković dao je u poglavlju „Ljudi i egzistencije“.
Tu je, po mom mišljenju, najdalje prodro do dubljih životnih istina, do saznanja do kojih se uopšte može doći pomoću fotografske kamere.
Pojam egzistencije kod Debeljkovića ne treba shvatiti u filozofskom, već u sociološkom smislu, kao način života. Zbog toga ima radova kao što je „Jelisejska polja“, gde je sociološki momenat intoniran do najviše gradacije. S druge strane, u beznačajnim motivima, sa najskromnijim sredstvima, u skoro kamernom štimungu („Usamljenost I“ i „Usamljenost II“) umetnik je znao da izrazi usamljenost i fizičku otuđenost čoveka našeg vremena. Kada slika snažne mašine, simbole industrijske civilizacije i naše izgradnje, on time ne dovodi u podređen položaj čoveka. U delu „Novi Arhimed“, premda uhvaćen u mreži mehanizacije, Debeljkovićev čovek je izdvojen, kao vladar i upravljač.
Iako zbog rigorozne selekcije mnoga značajna ostvarenja, a među njima nekoliko značajnih portreta, nisu došli u obzir da budu reprodukovani, portret Jusuf Karša svetskog majstora u oblasti fotografije, karakterističan je za Debeljkovićeva shvatanja portreta. Dok je u najstarijim delima „Iz prve mape“, kao na primer, u „Crnogorki“ naglašen psihološki momenat, u kasnijim radovima, kao na primer, u ovom, u prvi plan stavljene su vrednosti karaktera. Zbog toga bi se ovo ostvarenje moglo uzeti kao tipično za umetnika.
Ono što je za slikara „skicenblok“, to su za fotografa reportaže. Treba imati nerve, instinkta i brzine da se notiraju prolazne senzacije. Sve ove osobine i vrednosti došle su do izražaja u ansamblima „Gitarijada“ i „Fotografi i modeli“.
„Gitarijadu“ karakteriše simultanost prikazivanja, međuzavisnost između protagonista i publike, ponekad dovedene do deliričnog zanosa. „Fotografi i modeli“ su izatkani iz duhovitih sekvenci, povezanih među sobom odnosima koji postoje između fotografa amatera i modela. Okvir je karakterističan i lepo nađen: Trg Svetog Marka u Veneciji, mesto na kome valjda najviše „škljocaju“ fotografske kamere.
Postoji u svakom periodu umetnosti jedinstven senzibilitet po kojem se najtačnije prepoznaje vreme i epoha. U trenutku kada nauka u svom najprogresivnijem delu upire pogled u atom, da bi u njemu pronašla osnovne zakone života i materijalnog postojanja, u slikarstvu se, na primer, čine slični napori. Slikari našeg vremena pretpostavljaju predmetu i figuri fakturu, slikarsku materiju stavljaju u centar svojih interesovanja. Bilo bi zabluda pretpostaviti da među njima postoji neka zavisnost, to jest, da su savremeni slikari „enformela“ studirali savremenu fiziku, ili, obrnuto, da savremena umetnost utiče na nauku. Reč je o sličnom senzibilitetu, koji karakteriše jedno vreme.
Ove uvodne rečenice potrebne su da bi se razumelo poslednje poglavlje knjige „Forme, strukture i materija“. U njemu Branibor Debeljković otkriva drukčiju lepotu i nove izražajne mogućnosti, koje su mnogo bliže prirodi fotografije, nego, recimo, slikarstvu ili drugim plastičnim umetnostima.
U centru pažnje umetnika nije više drvo kao deo pejzaža, već čisto formalne vrednosti koje otkrivaju njegove krošnje. Umetnika ne interesuju ni stadion ni ljudi koji ga dupke ispunjuju, već pravilan geometrijski ritam koji obrazuju njihove glave i tela.
Dalji korak u otkrivanju novih optičkih vrednosti Debeljković će napraviti u svojim strukturama i materijalima. To su, na primer, čestice vode ili linearni ornamenti koje otkrivaju materija drveta ili kamena. Ima u ovim radovima nečeg podjednako apsolutnog i impersonalnog, lepog samog po sebi, nezavisnog od lokalnog i zato univerzalnog i večitog. Šta je fotografija? Kako kažu priručnici i enciklopedije, to su zapisi svetlosti na masu srebro-nitrata kojim je prevučen film i fotografska ploča. Više nego što to mogu da objasne reči, umetnik to demonstrira u delima. Ovi radovi predstavljaju deo preokupacije umetnika za svet optičkih senzacija, koje čine jednu od najautentičnijih etapa Branibora Debeljkovića. Svetlosni efekti, izolovani od izvora, organizuju se u posebnu celinu, u sopstveni svet oblika. S njima se završava ova knjiga i istovremeno potvrđuje istina, da u ovom trenutku sve likovne umetnosti govore sličnim jezikom o istim problemima.
Kao što je umetnost fotografije mlada, takva je i mladost ove knjige. Tri decenije, koliko odvaja prve i poslednje radove Branibora Debeljkovića nisu samo njegove. Ako se jedinstvenim pogledom obuhvati stvaralaštvo Branibora Debeljkovića, videće se da se njegov rad poklapa s godinama razvoja umetnosti fotografije u Srbiji. Njegov prvi period, lirski motivi, raspevanost pejzaža, sfumato koji lebdi nad njegovim slikama vremenski se podudara s periodom od pre trideset godina kada je fotografija težila slikarskim uzorima, stvarajući postepeno svoj izraz i odvajajući se istovremeno od onovremenog slikarstva. Momenat njegove reporterske fotografije, zapažanje scena, detalja, događaja, odrazilo se kao kontrast ranijem lirskom periodu njegovog rada. Posebnu celinu, kao etapu ili sklonost umetnika, predstavljaju dela u kojima se otišlo u produbljivanje dubljeg saznanja o čoveku i uslovima njegove egzistencije. Apstraktne tendencije, koje su se manifestovale u svim umetnostima, dobile su u njemu izrazito pristanište. Traženje novog kroz prirodne forme, kroz česticu vode, drvo koje se raspada, kristale, nezavisne optičke efekte, odraz je nečeg novog, svežeg, koje Debeljković unosi u fotografiju, novina koju će ubrzo prihvatiti i drugi stvarajući stil u fotografiji Beogradskog umetničkog centra. Iako je danas Debeljković u naponu stvaralačke moći i prema tome još nije rekao svoju poslednju reč, on već danas predstavlja zaslužno ime u istoriji naše novije umetnosti, koja, u najskorijem vremenu, mora da otvori svoje novo poglavlje o fotografiji.

Branibor Debeljković je rođen 1916. godine u Prištini. Farmaciju je diplomirao 1939. godine u Zagrebu, gde se u Foto-klubu „Zagreb“ počeo i ozbiljnije baviti fotografijom. Po završetku studija 1940. godine vraća se u Beograd, gde pokreće osnivanje Kluba foto-amatera „Beograd“. Godine 1947. sa grupom entuzijasta osniva Društvo foto-amatera „Beograd“ koji ubrzo postaje centar za širenje fotografske kulture. To je današnji Foto-klub „Beograd“, kroz koji je prošla čitava plejada vrlo poznatih vrhunskih fotografa.
Godine 1949. učestvuje u osnivanju jugoslovenskog fotografskog časopisa „Fotografija“, čiji je i prvi urednik. Tada definitivno napušta svoj dotadašnji poziv apotekara.
Učestvovao je na velikom broju domaćih i inostranih izložbi ne samo kao uspešni izlagač, na kojima je dobio veći broj nagrada i priznanja, već vrlo često i kao član žirija.
Muzej Revolucije naroda Jugoslavije predlaže Debeljkovića 1963. godine, kao koautora izložbe „Robija – škola revolucionara“, za Oktobarsku nagradu. Kao priznanje za stvaralački rad na polju fotografije i postignuti visoki umetnički renome Savez foto i kino-amatera Jugoslavije dodeljuje mu 1954. godine zvanje majstora umetničke fotografije. Međunarodna federacija fotografske umetnosti (Federation internationale de l’art photographique) dodeljuje mu 1957. godine titulu Exellance FIAP (EFIAP), a 1967. godine visoko priznanje, titulu Hon. EFIAP.
Kao visoki stručnjak i umetnik na polju fotografije a na osnovu velikog broja priznanja Debeljkovića pozivaju 1953. godine da se učlani u Udruženje likovnih umetnika (ULUS). To je bilo priznanje, ne samo njegovim kvalitetima već i fotografiji uopšte.
Pored svog umetničkog rada na fotografiji Debeljković se bavi i proučavanjem istorije fotografije u Jugoslaviji. Kratki pregled razvoja fotografije u Jugoslaviji štampan je u engleskoj FOCAL PRESS fotografskoj enciklopediji, dok će se u toku ove godine, u okviru Udruženja primenjenih umetnosti Srbije, izdati prikaz razvitka fotografije u Srbiji.

MG P83 (N)