Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Muzika
Jezik: Srpski

Nek zivi ta pjesma
Ojkaca i krajiska pjesma

World music asocijacija Srbije, Beograd, 2024.
Meki povez, 76 strana.
IZUZETNO RETKO IZDANJE, RADJENO ZA PROMOCIJU NA IZLOZBI WOMEX!

Vodič „Nek živi ta pjesma – ojkača i krajiška pjesma“ predstavlja pregled tradicije ojkačkog pevanja i kulturnog nasleđa Srba iz Krajine, pripremljen kao promotivno izdanje za međunarodnu prezentaciju Srbije na sajmu WOMEX 2024. Publikacija donosi izbor od 26 pesama u digitalnom formatu, uz prateće tekstove koji objašnjavaju istorijski, društveni i poetski kontekst ojkače – karakterističnog oblika dvoglasnog pevanja rasprostranjenog na prostoru Krajine, Like, Banije, Korduna i Kozare. Kroz pesme različitih tema – od pastoralnih i ljubavnih do istorijskih i identitetskih – vodič osvetljava način na koji se kolektivno pamćenje, iskustvo života i lokalni identitet prenose kroz muzičku tradiciju. Pored analize pesama i njihovih tekstova, publikacija donosi i širi pregled savremene scene world i tradicionalne muzike iz Srbije: registar izvođača, festivala, diskografskih kuća, institucija i medija koji doprinose očuvanju i promociji ovog nasleđa. Vodič je realizovala World Music asocijacija Srbije u saradnji sa partnerskim institucijama i predstavlja deo šire inicijative usmerene ka međunarodnoj promociji srpske tradicionalne i world muzike.

Ојкање је десетерачка пјесма из два стиха, који се завршавају дугим „оој“. Пјева је три или пет пјевача, или цијело коло, у полутону (секунди). Може бити праћена једноструним или двоструним гуслама свираним у истој интонацији, која се у западноевропској музичкој теорији сматра обрасцем какофоније. Традиција ојкаче, или ојкања посебно се гаји у Крајини, а нарочито о Поткозарју.

Ојкање је уврштена у национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[1] Ојкача се и у Хрватској сматра нематеријалним културним наслеђем, па се од 2010. године, на предлог Републике Хрватске, налази и на УНЕСКОВОЈ Репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа човечанства, као угрожено наслеђе.[2]
Име „Ојкање“

Постоји више теза и супротних мишљења о настанку имена „Ојкање“.

Многи тврде да је њено име настало од глагола ојкати, што значи «отегнуто и тужно пјевати, наглашавајући и продужавајући глас о».

Једна од претпоставки да је настала из ријечи `Ој`(које је наглашено у пјесми) и ријечи `Кача`-змија старословенски која асоцира на игру тј. коло

Народ ојкачу назива и војкачом, што се може објаснити на више начина: ријеч војка значи „овдје“. Дакле: овдје, вође, вој, војка, војкаре, војкарце. Према томе војкача је наша пјесма, она што се пјева овдје, ту, у завичају, на огњишту.
Пјевање ојкаче

Ојкање је изражено у једноставној мелодији пратећег гласа и развијеној мелодији пјевача који води. Један заводи пјесму док су други пратња.

Често се сугласник в приликом ојкања може чути тамо гдје му није мјесто у сељачком пјевању. Овдје се јавља дакле потреба кићења ријечи, односно мелодије са вишком ријечи који доприносе богатству ојкаче.
Теме

Теме су углавном шаљивог или тужног карактера, а неретко се у њима појављују и неке егзистенцијалне теме из свакодневног живота. После ратова 90-тих година, и нестанком великог броја Срба са простора Крајине, често се појављују и пјесме о животу у избјеглиштву и песме националистичког карактера.
Крајишка музика

Крајишка музика представља модернизовану верзију ојкаче и изводи се уз пратњу хармонике, а понекад и без пратње других гласова. Посебно је популарна у Републици Српској и међу досељеницима из Крајине.
Ојкање код Крајишника

Ојкање (такође војкање, трескање, завијање, грохотање) је посебан начин певања слогова хој, вој, ој, дужим тремолисањем или такође дужим или краћим мелисмима. Јавља се као рефрен у десетерачким и осмерачким песмама, а изводи се појединачно у тзв. самачким и путничким песмама или чешће полифоно; док један певач држи отегнуте тонове исте висине тј. војка, очи, други треска, потреса, тј. тремолише. Певач који треска започиње за кварту или терцу више од лежећег тона спуштајући глас и постепено га смирујући у унисону са другим певачима.[3] Ојкање је у разним облицима најраспрострањеније у Лици, Далмацији (нарочито Далматинској загори) и Херцеговини. Ојкалица се у Сињу традиционално зове рера, а у Имотском и околини те у западној Херцеговини ганга. Обично се ојкајући испевавају кратки стихови, најчешће шаљиве риме. Ганге или гангалице су народне песме које се изводе на начин примитивне полифоније, нарочито раширене у околини Имотског.[2]
Нематеријално културно наслеђе

УНЕСКО-ов Комитет за нематеријалну културну баштину света 16. новембра 2010. је, на предлог Републике Хрватске, уврстио музички изричај ојкање на УНЕСКО репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.[2]

Ојкача је данас изузетно распрострањена у областима у којима је насељено становништво крајишког порекла, пре свега у Војводини и на подручју Београда. Зато је 2012. године уврштено и у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије.[1]