Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Istorija umetnosti
Jezik: Srpski

Marina Abramovic - Prolazim kroz zidove
Memoari

Samizdat, 2017.
Meki povez, 344 strane, ilustrovano.
RETKO IZDANJE!

„Iskusila sam apsolutnu slobodu – osetila sam da mi je telo neograničeno, bezmerno; bol je bio nevažan, apsolutno sve je bilo nevažno – i taj osećaj me je opio.“

Godine 2010. više od 750.000 ljudi stalo je u red ispred Muzeja moderne umetnosti u Njujorku da bi videlo retrospektivnu izložbu Marine Abramović i dobilo priliku da sedne naspram nje, u okviru performansa čija je dužina bila bez presedana – trajao je više od 700 sati. Taj događaj, kojim je proslavljeno skoro pedeset godina revolucionarne umetnosti performansa, još jednom je dokazao da Marina Abramović uistinu jeste prava prirodna sila. Godine 2014. više od 110.000 ljudi satima je čekalo pred Galerijom Serpentina u Londonu da bi videlo njen performans 512 sati.

Njeni roditelji, komunisti i ratni heroji, podizali su je u posleratnoj Jugoslaviji pod Titovim režimom i usadili su joj nepopustljivu radnu etiku. Kad je već počela da gradi međunarodnu umetničku karijeru, Marina je još živela sa roditeljima, pod surovom majčinom kontrolom, strogo poštujući njeno naređenje da se vraća kući do deset uveče. No, ništa nije moglo utažiti njenu nezasitu radoznalost, želju da se povezuje s drugima, niti njen poseban, balkanski smisao za humor – što je sve uticalo na formiranje njene umetnosti i na njen životni put. U samom srcu knjige Prolazim kroz zidove nalazimo opersku ljubavnu priču – dvanaestogodišnju saradnju s umetnikom performansa Ulajem; tih dvanaest godina njih dvoje proveli su uglavnom bez prebijene pare, putujući kombijem po čitavoj Evropi – a zatim je njihova veza popustila i dramatično se okončala na samom Velikom kineskom zidu.

Marinina priča, naizmenično dirljiva, epska i suptilno duhovita, opisuje jedinstvenu umetničku karijeru u kojoj je sopstvenim telom prevazilazila granice straha, bola, iscrpljenosti i opasnosti, beskompromisno tragajući za emocionalnim i duhovnim preobražajem. Knjiga `Prolazim kroz zidove` čiji su prevod na srpski jezik podržali Ministarstvo kulture i informisanja i Beogradska filharmonija na živopisan i snažan način predstavlja jedinstveno životno iskustvo jedne izvanredne umetnice.


`Prolazim kroz zidove` je priča o umetnici koja ne odustaje od svoje nezavisnosti, koja doživljava neuspeh u pokušaju da ostvari potpunu povezanost s jednom osobom, ali zato ostvaruje povezanost s hiljadama ljudi. Marinina magija potiče od „metoda“ koji je osmislila, a koji uključuje testove izdržljivosti i lišavanja kakve češće povezujemo s obukom specijalnih vojnih jedinica nego sa svetom moderne umetnosti. Baš kao što je nemoguće ne obratiti pažnju na njene performanse, tako ni ovu knjigu nisam mogao da pustim iz ruku.

– TOM RAJS, dobitnik Pulicerove i PEN-ove nagrade, autor Crnog grofa i Orijentaliste

Marina Abramović je čuvena po tome što se svom silinom, dušom i telom prepušta preobražaju kroz svoju umetnost. Dok čitam ove intimne memoare, kao da čujem njen glas. Ona priznaje, poverava se, žali se, daje uputstva, inteligentno i duhovito sagledava svoj težak životni put, ispunjen čarolijom i umetničkim radom koji joj je doneo slobodu.

– VILEM DAFO

Marina Abramović je najčuvenija umetnica performansa i konceptualne umetnosti na svetu, a verovatno i jedina koja ima smisla za humor.

– BRAJAN EPLJARD, Sandej tajms

Prolazim kroz zidove je predivna, panoramska, dirljiva, duboka knjiga. Zaista mi se dopada i imponuje mi način na koji se Marina suočava sa svim čudnim protivrečnostima mita koji se meša sa svakodnevnim životom. Uspeva da o sopstvenom životu progovori na ličan, kao i na samokritički način, a autoportret koji pri tome slika bogat je i ispunjen istinskim samopoštovanjem. Kakav život!

– LORI ANDERSON

Marina smatra, s hibrisom koji može zvučati naivno i sa skromnošću koja otklanja svaku pomisao da joj na tom hibrisu zameramo, da je njena uloga kao umetnice u tome da svoje posmatrače provede kroz teskoban prolaz do mesta gde će se osloboditi svega što ih sputava.

– DŽUDIT TURMAN, Njujorker

Марина Абрамовић (Београд, 30. новембар 1946) српска је уметница перформанса. Сликарство је у самим почецима заменила за боди арт, односно бол, покрет, мимику, гест, инсистирајући на језику тела играча, акробата, сеоских врачева, тибетанских калуђера и шамана. Исцрпљивање тела постала је основна карактеристика њеног перформанса. Од 2002. године живи и ради у Њујорку (САД).
Биографија
Марина Абрамовић у Музеју модерне уметности у Њујорку 2010.

Марина Абрамовић је рођена непосредно после рата 30. новембра 1946. године у партизанској породици. Родитељи Воја и Даница Абрамовић били су активни учесници НОБ, веровали су у револуцију и комунистичку будућност СФРЈ. Обоје су имали успешну војничку каријеру. Даница Абрамовић је средином шездесетих година била и директор Музеја револуције у Београду.

Марина Абрамовић од 1965. године студирала је на Академији ликовних уметности у Београду. Комплетирала је своје постдипломске студије на Академији ликовних уметности у Загребу, а затим је предавала на Академији ликовних уметности у Новом Саду. Од 1968. године објављивала је текстове и цртеже а од 1973. године организовала је своје акције перформанса.

Од 1997. до 2004. године била је предавач на Факултету ликовних уметности у Брауншвајгу за уметност перформанса. У Њујорку основала је Независну перформанс групу, један форум за актуелну перформанс уметност где жели да ради са изабраним младим уметницима и уметницама.

Марина живи од 1975. године у Амстердаму, где је 1987. године купила кућу, али је више времена провела путујући по свету и на изложбама. У јесен 2005. године преселила се из Амстердама у Њујорк. Године 2005. удала се за италијанског скулптора Паола Каневарија.[1]
Дело
Марина Абрамовић у перформансу Body Pressure Бруса Наумана, Музеј Гугенхајм, Њујорк 2005.

Боди-арт у којем је Марина почела да испитује границе психо-физичке издржљивости, везују се за фестивал у Единбургу 1973. године. Перформанс са двадесет ножева био је први у низу десет акција названих „Ритмови“ и Марина је тада себи први пут нанела лакше телесне повреде. Ножеве је користила тако што их је брзо забадала између прстију, а кад год би при брзини засекла прст узимала би други нож. Њена идеја била је да ритам ударача тако усклади да увек унапред зна када ће нож додирнути њену кожу.

У акцији „ритам 5”, изведеној на Априлским сусретима 1973. године, изложила се новим опасностима. Запалила је ватру око звезде петокраке и, након спаљивања праменова косе и ноктију, легла у њен центар. Умало се није угушила, публици требало доста времена да схвати како Марина не глуми транс, већ је заиста остала без свести.

У Галерији савремене уметности у Загребу 1974. године она је пред публиком узимала таблете за лечење акутне схизофреније, желећи да доведе своје тело у непредвидљива психо-физичка стања (грчење мишића, губљење оријентације). Након тога, слично дејство је желела да осети под дејством физичких сила.

У перформансу „Ритам 4”, одржаном у галерији Дијаграм у Милану исте године, Марина је своју акцију овако описала:

У празном осветљеном простору постављен је снажан вентилатор који кроз широки отвор издувава велику количину ваздуха. Постепено се приближавајући покушавам да удахнем сав ваздух... Видео камера прати читав процес и преко два екрана у галерији публика може да види само крупни план мога лица и промене на њему под утицајем снажних налета ваздуха. Вентилатор је ван кадра, те посматрачи не знају шта изазива те деформације и гримасе.

У последњој акцији из ове серије, Марина Абрамовић је одлучила да се суочи са смрћу. На позив Студија Мора у Напуљу, она изводи „Ритам о“ 1975. године који је могао да се оствари само уз сарадњу са публиком. Пре почетка перформанса, Марина је оставила упутство посетиоцима: „На столу се налазе предмети (жилети, ножеви, пиштољ) које можете употребити на мени, ја сам објект. Акција ће трајати 6 часова. Сву одговорност за ваше понашање преузимам на себе.” Све је те вечери почело питомо. Неко ју је окренуо у круг. Неко ју је додирнуо на доста присан начин. Али трећег сата ствари су почеле да се мењају. Публика је почела да се трансформише и на крају је избила туча између оних који су је штитили и оних који су је повређивали.
Марина Абрамовић и Уве Лајсиепен 1978.

У периоду између 1976. и 1988. године она ће са немачким перформанс уметником Улајом (Уве Лајсиепен), којег је упознала и који је био рођен истог датума као и она, путовати по свету. Првих пет година становали су у аутомобилу а перформансе, који су им били једини извор прихода, радили су спонтано. Од 1980. године па све до 1983. боравили су у пустињама Аустралије, у Сахари и пустињи Гоби. Крај путовања, али и њихове љубави био је Кинески зид. За обоје било је то место апсолутне есенције, нови спиритуални свет. У перформансу „Ход по великом зиду“ 1988. они су пешице кренули са различитих крајева те грађевине и за три месеца прешли 2000 km, како би се тачно одређеног датума, према договору, састали у једној тачки зида. Тај сусрет је био растанак овог уметничког дуета. Марина Абрамовић је поново радила сама.
Перформанс The Artist is Present Марине Абрамовић у Музеју модерне уметности у Њујорку 2010.

Од 14. марта до 30. маја 2010. године, Марина Абрамовић је у Музеју модерне уметности у Њујорку имала ретроспективну изложбу свог рада, која је обухватала и перформанс The Artist is Present, на којем је 763 часа и 30 минута седела у тишини, непомично, док су посетиоци један по један седели насупрот ње без додира или разговора са њом. За време трајања перформанса на столици наспрам Марине Абрамовић је седело 1.545 посетилаца, међу којима су били Лу Рид, Џејмс Франко, Бјорк, Лејди Гага, Шерон Стоун и др. 750.000 посетилаца је прошло кроз атријум музеја за време трајања изложбе. Била је то највећа изложба перформанс уметности у историји Музеја модерне уметности у Њујорку.
Марина Абрамовић на додели 72. Пибоди награде

Она је главни протагониста у документарном филму Метјуа Ејкерса Маrina Abramović: The Artist is Present, који је базиран на њеном животу и истоименој изложби и перформансу из 2010. године. Филм је приказан у САД на телевизијском каналу HBO, а 2012. освојио је награду Пибоди (енгл. Peabody Award), као најбоље телевизијско остварење у категорији документарног програма. 2010. године, појављује се у немачком документарном филму - The Future of Art, у коме је такође представљен њен перформанс The Art is Present. У јануару 2011. године Марина Абрамовић је била на насловној страни српског издања часописа ELLE. Сарадња са певачицом Лејди Гагом и њен трећи албум ARTPOP из 2013. године, допринели су промовисању рада Марине Абрамовић и перформанса уопште.
Марина Абрамовић, 512 Hours, Serpentine Gallery, Лондон 2014.

Оснивач је Marina Abramović Institute (MAI), нон-профит фондације за перформанс уметност у Хадсону, Њујорк.
Награде и признања

„Златни лав“ на Бијеналу у Венецији 1997. године где је учествовала чак пет пута
„Беси“ за рад „Кућа с погледом на Океан“ 2003. године
Награда Удружења америчких критичара 2004. године
Награде града Њујорка за игру и перформанс 2003.
њена дела су укључена у многе светске јавне колекције.
Била је професор на високим школама у Берлину, Хамбургу, Брауншвајгу, гостујући професор на Академији у Паризу.
Аустријски орден за науку и уметност 2008.
Тринаестојулска награда Црне Горе 2012. године[2]
Награда Браћа Карић 2012.
Изабрана је 2013. године за члана Америчке националне академије уметности.[3]
Официр Реда уметности и књижевности 2013.[4]
Најутицајнија личност из света уметности 2016. године, доделио портал Артнет[5]
Златна медаља за заслуге (15. фебруар 2021).[6]
Награда принцезе од Астурије у категорији уметности, 2021.
Командант Реда уметности и књижевности 2022.[7]
Praemium Imperiale 2025.