Godina izdanja: 1995
ISBN: 343
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Oblast: Umetnost i književnost

Autor: Oto Rank / Otto Rank
Prevod: Tomislav Bekić
Predgovor: Vladeta Jerotić
Izdavač: Matica srpska, Novi Sad
Godina: 1995
Obim: 262 str.

Stanje knjige prikazano na fotografiji. Knjiga je malo istalasana, ništa strašno. Ne utiče na čitanje.

Knjiga „Umetnik i drugi prilozi psihoanalizi pesničkog stvaranja” autora Ota Ranka predstavlja jedno od ključnih dela rane psihoanalitičke teorije umetnosti i književnosti.

Ovu knjigu je 1995. godine objavila Matica srpska iz Novog Sada u okviru poznate biblioteke Imago.

Predgovor je napisao naš ugledni neuropsihijatar i akademik Vladeta Jerotić pod naslovom „Oto Rank u svome i našem vremenu”.

Knjiga je podeljena na tematske celine koje osvetljavaju nesvesne psihološke procese iza umetničkog i pesničkog izražavanja:
- I DEO – Umetnik (Der Künstler): Rankov prvi rad iz 1907. godine koji je duboko impresionirao Sigmunda Frojda. Bavi se seksualnom osnovom umetnosti i procesom umetničke sublimacije.
- II DEO – Pozorišna predstava u Hamletu: Psihoanalitička studija Šekspirovog remek-dela.
- III DEO – Primeri fantazija o spasavanju: Analiza „porodičnog romana” u psihologiji, snovima, pesništvu i kod specifičnih istorijskih ličnosti (npr. psihologija atentatora).
- IV DEO – Lik Don Žuana: Razmatranje psihološke pozadine i motiva ovog slavnog književnog i mitološkog lika.


Oto Rank (po rođenju Rosenfeld; 22. april 1884 – 31. oktobar 1939) bio je austrijski psihoanalitičar, pisac, i učitelj. Rođen u Beču, on je bio jedan od Sigmund Frojdovih najbližih kolega tokom 20 godina, plodan pisac o psihoanalitičkim temama, urednik dva eminentna analitička časopisa svoje ere, generalni direktor Frojdove izdavačke kuće i kreativni teoretičar i terapeut. Rank je 1926. godine napustio Beč i prešao Pariz, a tokom ostatka života vodio uspešnu karijeru predavača, pisca i terapeuta u Francuskoj i Sjedinjenim Državama.

Godine 1905, u svojoj 21. godini, Oto Rank je predstavio Frojdu kratki manuskript o umetniku, studiju koja je toliko impresionirala Frojda da je pozvao Ranka da postane sekretar nastajućeg Bečkog psihoanalitičkog društva. Rank je tako postao prvi plaćeni član psihoanalitičkog pokreta, i Frojdova „desna ruka” tokom skoro 20 godina. Frojd je smatrao da je Rank, s kojim je intelektualno bio prisniji od svojih sinova, najbriljantniji od njegovih bečkih učenika.

Ohrabren i podržan od strane Frojda, Rank je završio „gimnaziju” ili pripremnu srednju školu za koledž, pohađao Bečki univerzitet, a doktorirao iz oblasti književnosti 1912. Njegova teza, o Loengrinovoj sagi, objavljena je 1911, bila je prva Frojdovanska doktorska disertacija koja je objavljena kao knjiga.

Rank je bio jedan od šest Frojdovih saradnika okupljenih u tajnom „komitetu” ili „prstenu” kaji su nastojali da odbrane psihoanalitički glavni tok, kad se razvila opozicija predvođena Adlerom i Jungom. Rank je bio najplodniji autor u „prstenu” osim samog Frojda, koji je proširio psihoanalitičku teoriju na proučavanje legende, mita, umetnosti i drugih stvaralačkih dela. Blisko je sarađivao sa Frojdom, doprinoseći dva poglavlja o mitu i legendi u Tumačenju Snova. Njegovo ime se pojavljivalo ispod Frojdovog na naslovnoj stranici Frojdovog najvećeg dela od 1914. do 1930. Između 1915. i 1918, Rank je služio kao sekretar Međunarodnog psihoanalitičkog udruženja koje je Fojd osnovao 1910. Svi u malom psihoanalitičkom svetu razumeli su koliko Frojd poštuje Ranga i njegovu plodnu kreativnost u širenju psihoanalitičke teorije. Frojd je objavio u unutrašnjem krugu, prepunom ljubomornih rivala, da je Rank bio „njegov naslednik”.

Rank je 1924. objavio Das Trauma der Geburt (u prevodu Trauma rođenja 1929. godine), istražujući kako su umetnost, mit, religija, filozofija i terapija bili osvetljeni separacionom anksioznošću u „fazi pre razvoja Edipovog kompleksa”. (str. 216). Međutim u Frojdovim teorijama nije postojala takva faza. Edipov kompleks, objasnio je Frojd, bio je jezgro neuroze i temeljni izvor sve umetnosti, mita, religije, filozofije, terapije - zaista cele ljudske kulture i civilizacije. To je bilo prvi put da se bilo ko u unutrašnjem krugu usudio da sugeriše da Edipov kompleks možda nije vrhovni uzročni faktor psihoanalize. Rang je bio prvi koji je koristio izraz „preedipovski” na javnom psihoanalitičkom forumu 1925. godine. U samoanalizi svojih sopstvenih zapisa iz 1930. godine, Rank je primetio da je Melanija Klajn preterano naglasila preedipovski super ego, bez ikakvog spomena o njemu.

Rolo Mej, pionir egzistencijalne psihoterapije u Sjedinjenim Državama, bio je pod dubokim uticajem Rankovih postfrojdovskih predavanja i pisanja, i uvek je smatrao Ranka najvažnijim prethodnikom egzistencijalne terapije. Neposredno pre svoje smrti, Rolo Mej je napisao predgovor za zbirku Rankovih američkih predavanja koju je uredio Robert Krejmer. „Dugo sam Ota Ranka smatrao velikim nepriznatim genijem u Frojdovom krugu“, rekao je Mej.

Godine 1924, Džesi Taft, rani feministički filozof, socijalni radnik i student Džordža H. Mida, upoznala je Ota Renka. Nakon što je postala njegov pacijent, bila je inspirisana da razvije „terapiju odnosa“ i na kraju „funkcionalni model socijalnog rada“ na Pensilvanijskoj školi socijalnog rada, oba eksplicitno zasnovana na Rankovim idejama. Taft (1958) je napisala prvu Rankovu biografiju i imala je duboko razumevanje njegovog razmišljanja o tome kako kreativna volja nastaje iz empatičnog odnosa između klijenta i socijalnog radnika.

Osim toga, rad Džesi Taft i Frederika Alena na Klinici za usmeravanje dece u Filadelfiji, je inspirisao Karla Rodžersa, tada psihologa u Odeljenju za proučavanje dece Ročesterskog društva za prevenciju okrutnosti nad decom, da uvede „terapiju odnosa“ kao vid praktične primene Rankovih ideja.

Godine 1936, Karl Rodžers, pod uticajem socijalnih radnika u svom osoblju obučenom na Fakultetu socijalnog rada Univerziteta u Pensilvaniji, pozvao je Ota Ranka da u Njujorku održi seriju predavanja o Rankovim post-frojdovskim modelima iskustvene i relacione terapije. Rodžers je bio transformisan ovim predavanjima i uvek je pripisivao Ranku zasluge za duboko uobličenje terapije „usredsređene na klijenta“ i celokupne profesije savetovanja.

Njujorški pisac Pol Gudman, koji je sa Fricom Perlsom bio suosnivač Geštaltove metode psihoterapije koja Oto Rankovo „ovde i sada” čini centralnim u svom pristupu, opisao je Rankove postfrojdovske ideje o umetnosti i kreativnosti kao „izvan pohvala“ u delu Geštaltova terapija. Erving Polster, još jedan poznati geštaltski terapeut, takođe je bio pod jakim uticajem Rankove prakse fokusiranja na „ovde-i-sada”: „Rank je uneo ljudski odnos direktno u svoju kancelariju. Uticao je na analitičare da ozbiljno shvate stvarnu sadašnju interakciju između terapeuta i pacijenta, umesto da održavaju fiksiran, udaljen, „kao da” odnos koji je prethodnim analitičarima davao emocionalni tampon za ispitivanje intenziteta terapijskih senzacija i želja agenta“.

Rang je takođe uticao na praksu akcionih i reflektivnih terapija kao što su dramsko igranje uloga i psihodrama. „Iako nema dokaza o direktnom uticaju, Rankove ideje su pronašle novi život u radu takvih akcionih psihoterapeuta kao što su Moreno, koji je razvio psihodramsku tehniku udvajanja... i Landi [direktor programa dramske terapije na Univerzitetu u Njujorku], koji je pokušao da konceptualizuje ravnotežu kao integraciju uloge i protivuloge“.


Vladeta Jerotić (Beograd, 2. avgust 1924 — Beograd, 4. septembar 2018) bio je srpski neuropsihijatar, psihoterapeut, filozof, književnik i akademik.

Jerotić je 2007. godine formirao svoju Zadužbinu i Biblioteku. Bio je član osnivač Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, gde je 2014. godine formirao svoju zbirku.

Od 1985. do penzionisanja, kao profesor po pozivu, predavao je pastirsku psihologiju i medicinu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

Akademik prof. dr Vladeta Jerotić razvio je obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, sociologije, socijalne psihijatrije i filozofije, kao i u oblastima teologije i filozofije hrišćanstva i drugih religija (poput judaizma, budizma i taoizma). Njegova interesovanja iznedrila su preko 70 knjiga i nekoliko stotina naučnih članaka. Takođe je održao brojna predavanja na teme iz pomenutih oblasti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije, a u poslednjim godinama u Beogradu i ostalim gradovima Srbije.

Jerotića je zanimao i uticaj religije na psihu i ponašanje čoveka. U svojim radovima je pisao da se ljudska psiha sastoji od tri „paralelno i neprekidno aktivna” sloja, koji se zasnivaju na verovanjima i običajima iz paganizma, Starog zaveta ili Novog zaveta.

Od 1984. godine Jerotić je bio član Udruženja književnika Srbije i redovni član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti (Odeljenja jezika i književnosti). Bio je i član Srpskog lekarskog društva (psihoterapeutska sekcija), Psihoterapeutskog društva Jugoslavije, kao i Jungovog udruženja u Beogradu.

Preminuo je u svojoj 94. godini, 4. septembra 2018. godine u Beogradu. Sahranjen je po sopstvenoj želji u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu.