ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Gar
Oblast: Istorija umetnosti
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo pohaban, sama knjiga u dobrom i urednom stanju!

„Revizija umetnosti“ je jedno od najznačajnijih teorijskih i kritičkih dela uglednog jugoslovenskog istoričara umetnosti, likovnog kritičara i književnika Ota Bihalji-Merina. Knjiga je objavljena 1979. godine u zajedničkom izdanju izdavačkih kuća Jugoslavija i Jugoslovenska revija iz Beograda. Predstavlja duboku i sveobuhvatnu analizu modernih umetničkih tokova 20. veka, preispitujući ulogu umetnosti i umetnika u savremenom društvu.

U ovom delu, Bihalji-Merin se bavi suštinskim pitanjima transformacije vizuelne kulture. Knjiga kroz kritičku lupu posmatra prelazak sa klasičnih estetskih formi na avangardu, modernizam i rane oblike konceptualne umetnosti. Autor analizira:Istorijski kontekst avangarde: Kako su burna društveno-politička previranja 20. veka (poput ratova i revolucija) uticala na promenu umetničkog izraza.Odnos tehnologije i umetnosti: Preispitivanje mesta slikarstva i skulpture u eri masovnih medija, fotografije i industrijskog dizajna.Angažovanu umetnost: Merin je bio poznat kao zagovornik socijalno i politički odgovorne umetnosti, pa u knjizi istražuje kako umetnost može služiti kao ogledalo i pokretač društvenih promena.Naivnu i marginalnu umetnost: Kao jedan od vodećih svetskih stručnjaka i promotera naivne umetnosti, autor i u ovom delu ostavlja prostor za analizu autentičnog stvaralaštva izvan zvaničnih akademija.O autoruOto Bihalji-Merin (1904–1993) bio je istinski polimat i jedna od najuticajnijih figura jugoslovenske kulturne scene. Sa bratom Pavlom osnovao je kultnu izdavačku kuću Nolit. Tokom života sarađivao je sa nekim od najvećih svetskih umova 20. veka, uključujući Žana-Pola Sartra i Pabla Pikasa. Njegov legat u Beogradu danas čuva bogatu zbirku umetnina i dokumenata koji svedoče o njegovom radu.



Oto Bihali Merin, [1] prozvan Oto Bihalji Merin[2][3] (Zemun, 3. januar 1904 — Beograd, 22. decembar 1993) je bio srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar jevrejskog porekla

Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu. U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofke tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina).

U Beograd se vratio 1928. godine, gde je bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit. Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku.

U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde.

Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao oficir. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj.

Prezime Bihalji
U članku Slobodana Kljakića u dnevnom listu „Politika“ od 1. februara 2015. nalazi se sledeće objašnjenje:

„
U jednom od naših mnogih susreta, kada mi je svedočio o svojoj porodici, „Nolitu” i bratu Pavlu, pitao sam Ota kako to da se preziva Bihalji-Merin, da li je to u ikakvoj vezi s nizom pseudonima kojima je, zbog konspiracije, pre 1941. potpisivao tekstove i knjige.

Oto se široko osmehnuo, a u očima mu je zaiskrio blesak – potvrda njegove spremnosti da govori o lepšim stranama i događajima iz burnog, mnogim opasnostima opterećenog života. U neizbežnom džemperu s rol okovratnikom i somotskim sivim pantalonama, žustro je ustao sa stolice i počeo svoje svedočenje. Kada je predao prvi tekst za objavljivanje u „Borbi” potpisao se sa „Bihali-Merin”. Sutradan je, međutim, u potpisu video „Bihalji-Merin”. Pomislio je da je reč o štamparskoj grešci, ali se to ponovilo još jednom, pa opet. Zainteresovao se za stvarni razlog te promene, ali niko od kolega i prijatelja iz redakcije nije mogao da mu pojasni o čemu je reč. Konačno ga je traganje odvelo do slovoslagača u štampariji „Borbe”, čoveka koji je do tada u svim slučajevima intervenisao i umesto da Ota potpisuje sa „Bihali-Merin” pretvarao njegovo prezime u „Bihalji-Merin”.

Na direktno pitanje zašto to čini, slagač ga je čudno pogledao i prostodušno odgovorio da „nije srpski” da se potpisuje kao Bihali, zbog čega je on na sebe preuzeo da ga preimenuje u Bihalji.

„Učinio je to po svom tačnom osećanju za srpski jezik. Objašnjenje mi je bilo simpatično, uverljivo i dopadljivo. Prihvatio sam njegove razloge i tako je i ostalo”, objasnio mi je Oto kako je postao Bihalji-Merin