Godina izdanja: 1986
ISBN: 86-7227-003-7
Oblast: Film
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Kurosawa, Akira, 1910-1998 = Kurosava, Akira, 1910-1998
Naslov Nešto kao autobiografija / Akira Kurosava ; prevod sa engleskog Gordana Velmar-Janković
Jedinstveni naslov Something Like an Autobiography. srp
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski
Godina 1986
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Institut za film, 1986 (Beograd : Srboštampa)
Fizički opis 205 str. : ilustr. ; 24 cm
Drugi autori - osoba Velmar-Janković, Gordana, 1927- (prevodilac)
Velmar-Janković, Gordana, 1927- (prevodilac)
Stojanović, Nikola, 1942-2021 (autor dodatnog teksta)
Tomić, Nela (autor dodatnog teksta)
Zbirka Prilozi za istoriju filma ; 4. ǂEdicija ǂSećanja
(broš.)
Napomene Prevod dela: Something Like an Autobiography / Akira Kurosawa
Str. 191-195: Geneza genija / Nikola Stojanović
Filmografija: 196-199
Bibliografija / podatke sakupila i obradila Nela Tomić: str. 200-205
Registar.
Predmetne odrednice Kurosava, Akira, 1910-1998 – Autobiografija

PREDGOVOR
U ona davna, predratna vremena kada su još lutali zemljom, putujući vidari su blagoglagoljivo hvalili svoje domaće lekove i uz maštovitu priču nudili čudotvorni melem za viđanje rana i opekotina. Taj čudesni melem spravljao se na čudesan način. U kutiju obloženu ogledalima ubacivali su veliku krastavu žabu sa dva para prednjih i tri para zadnjih nogu. Sirotu krastavu žabu, zgroženu sopstvenim likom koji ju je vrebao iz svih uglova, oblivao je težak, zejtinjavi znoj. Onda bi vidari taj znoj brižljivo sakupili i, mešajući ga vrbovom grančicom, krčkali ravno 3.721 dan.
I ja se, dok pišem o sebi, osećam unekoliko kao krastava žaba u kutiji sa ogledalima. Primoran sam da sebe sagledavam iz bezbroj uglova i kroz dugi niz godina, bez obzira na to da li mi se ono što vidim dopada ili ne dopada. Nisam, možda, krastava žaba sa pet pari nogu, ali me od onoga sa čim se sučeljavam u ogledalu obliva nešto slično zejtinjavom znoju.
Okolnosti su krive što sam, i ne primetivši, nedavno napunio sedamdeset jednu godinu. I dok gledam unazad kroz sve to vreme, šta mi drugo preostaje da kažem nego da se u njemu mnogo događalo i mnogo dogodilo. Razni su me ljudi nagovarali da napišem autobiografiju, ali sam se ja opirao toj ideji. Delimično zato što mislim da moje lične stvari nisu dovoljno zanimljive da bi, zabeležene, ostale iza mene, a još više zato što sam bio uveren u to da ću, ako ikada nešto i napišem, govoriti samo o filmovima. Drugim rečima, ako od „mene” oduzmete „filmove”, rezultat će biti „nula”.
Nedavno sam, međutim, prestao da se opirem. Kapitulirao sam, čini se, onog trenutka kada sam pročitao autobiografiju francuskog filmskog reditelja Žana Renoara (Jean Renoir). Jednom mi se ukazala prilika da se sretnem sa njim i budem njegov gost na ručku koji je dugo trajao. Pričali smo o raznim stvarima, a utisak koji sam iz tog susreta poneo o njemu bio je da moj čarobni domaćin svakako nije čovek koji bi seo i napisao autobiografiju. Saznanje da se upustio u jedan takav poduhvat delovalo je kao eksplozija koja me je gotovo raznela.
U predgovoru svoje knjige, Žan Renoar piše:
„Mnogi su me prijatelji nagovarali da napišem autobiografiju... Nije im, znači, dovoljno to što znaju da se jedan umetnik slobodno izražavao posredstvom kamere i mikrofona, nego bi želeli da znaju i ko je on.”
I dalje:
„Istina je, kao i uvek, jednostavna: taj čovek kojim se ponosimo, sazdan je iz bezbroj raznorodnih elemenata kao što su, na primer, dečak sa kojim se sprijateljio u zabavištu, junak prve priče koju je pročitao ili pas njegovog rođaka Ežena. Mi, dakle, ne postojimo sami po sebi, nego smo i odraz okoline koja nas je oblikovala... Pokušao sam da oživim ličnosti i događaje koji su, kako verujem, doprineli tome da budem ono što jesam.”
Odluku da napišem ova poglavlja, koja su u nešto izmenjenom obliku prvi put objavljena u japanskom časopisu Šukan Jomiuri, ubrzali su ove reči, nezaboravan utisak koji je u našem jedinom susretu Žan Renoar ostavio na mene i želja da ostarim na onaj isti način na koji je on ostario.
Postoji još jedna ličnost na koju bih u ovoj svojoj starosti želeo da ličim: pokojni američki filmski reditelj Džon Ford (John Ford). Činjenica da nam Ford nije ostavio svoju autobiografiju duboko me žalosti. U poređenju sa ta dva slavna majstora, Renoarom i Fordom, ja sam, naravno, samo jedno ptiče, ali ako već toliki ljudi žele da znaju kakav sam čovek, onda je verovatno i moja dužnost da im kažem nešto o sebi. Iako ne verujem da će se sve što pišem čitati sa interesovanjem, odlučio sam (iz razloga koje ću kasnije izložiti) da rukopis okončam sa 1950. godinom, godinom u kojoj sam napravio film Rašomon (Rashomon). U svakom slučaju, u ovu pustolovinu upustio sam se sa željom da se ne plašim stida od samoga sebe i pokušam da i sebi kažem ono što govorim drugima.
U toku pisanja ove knjige koja liči na autobiografiju, često sam „koleno uz koleno” sedeo sa mnogim ljudima i, da bih osvežio sećanje, otvoreno razgovarao sa njima. To su: Keinosuke Uekusa (Uekusa Keinosuke) (romanopisac, scenarista, dramski pisac i moj prijatelj još iz školskih dana); Joširo Muraki (Muraki Yoshiro – scenograf i moj saradnik u mnogim filmovima); Fumio Janogući (Yanoguchi Fumio – snimatelj zvuka, trešnjevo drvo koje je u studiju F. H. L. – kako se pre rata zvala kompanija što je prethodila Toho Filmu – cvetalo istim raskošnim cvetovima kao i ja); Masaru Sato (Sato Masaru – muzički direktor, učenik pokojnog kompozitora Fumia Hajasake (Hayasaka Fumio) i moj česti saradnik); Susumu Fuđita (Fujita Susumu – glumac i zvezda moga prvog filma Sanširo Sugata (Sugata Sanshiro)); Juzo Kajama (Kayama Yuzo – glumac, jedan od mnogih koji su prošli kroz moju strogu obuku); Kašiko Kavakita (Kawakita Kashiko – potpredsednica kompanije Toho-Tova Film, dama koja mi je u inostranstvu bila od velike pomoći i koja mnogo zna o ugledu što ga moji filmovi uživaju u drugim zemljama); Odi Bok (Audie Bock – Amerikanka, vrsni poznavalac japanskog filma, koja, kad je reč o mojim filmovima, zna o meni više nego ja o sebi); Šinobu Hašimoto (Hashimoto Shinobu – filmski producent, scenarista i moj prisni saradnik u radu na scenarijima filmova Rašomon, Živeti (Ikiru) i Sedam samuraja (Shichinin no samurai)); Masato Ide (Ide Masato – scenarista i desna ruka u radu na tekstovima za nekoliko...).



Akira Kurosava (1910–1998) bio je jedan od najznačajnijih filmskih reditelja u istoriji svetske kinematografije. Rođen je u Tokiju u porodici samurajskog porekla. U mladosti se bavio slikarstvom, što je snažno uticalo na njegov vizuelni stil i pažljivo komponovane filmske kadrove.
Karijeru je započeo u japanskoj filmskoj industriji tridesetih godina XX veka kao pomoćnik reditelja i scenarista. Svetsku slavu stekao je filmom Rašomon (1950), koji je osvojio Zlatnog lava na Filmskom festivalu u Veneciji i otvorio vrata japanskoj kinematografiji na Zapadu. Među njegovim najpoznatijim ostvarenjima nalaze se Živeti (Ikiru), Sedam samuraja, Krvavi presto, Skrivena tvrđava, Telesna straža (Yojimbo), Crvenobradi, Dersu Uzala, Kagemuša i Ran.
Kurosavini filmovi poznati su po spoju humanizma, moralnih dilema, snažnih karaktera i izuzetne vizuelne ekspresije. Često je istraživao pitanja časti, odgovornosti, istine i odnosa pojedinca prema društvu. Njegov uticaj na svetski film bio je ogroman; brojni reditelji, među kojima su Džordž Lukas, Stiven Spilberg, Martin Skorseze i Frensis Ford Kopola, isticali su ga kao jednog od svojih najvažnijih uzora.
Pored rediteljskog rada, Kurosava je bio i scenarista, montažer i likovni umetnik. Njegova autobiografska knjiga Nešto kao autobiografija obuhvata period njegovog života do snimanja filma Rašomon i pruža dragocen uvid u detinjstvo, umetničko sazrevanje i razvoj japanske filmske umetnosti u prvoj polovini XX veka.
Godine 1990. dobio je počasnog Oskara za životno delo, a danas se smatra jednim od najvećih filmskih autora svih vremena.

MG P75 (N)