ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1990
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Oblast: Teorija umetnoasti

Univerzitet umetnosti 1990 253 strane : ilustrovano

očuvanost 5-

Rudolf Arnhajm u knjizi primenjuje principe Geštalt psihologije na arhitekturu. Njegov cilj nije da objasni tehničke ili konstruktivne aspekte građevina, već da istraži kako ljudi opažaju arhitektonski prostor i formu.

Osnovna teza knjige glasi:

Arhitektura nije samo fizička struktura već organizovano perceptivno iskustvo.

Prema Arnhajmu, ljudi ne doživljavaju zgradu kao zbir zidova, stubova i krovova, već kao dinamičnu celinu sastavljenu od vizuelnih sila, odnosa i napetosti.

Rezime dela

Arnhajm proučava način na koji:

oblikuje se prostorni doživljaj;
vizuelne sile stvaraju osećaj stabilnosti ili napetosti;
ljudi opažaju ravnotežu i proporcije;
arhitektonske forme prenose značenja.

Knjiga predstavlja spoj:

psihologije percepcije,
teorije umetnosti,
arhitektonske estetike.

Za Arnhajma, arhitektura je pre svega umetnost organizovanja prostora.

Strukturalni pregled

1. Arhitektura kao perceptivna celina

Arnhajm odbacuje ideju da se građevina može razumeti analizom pojedinačnih delova.

Posmatrač prvo opaža:

celinu objekta,
osnovnu organizaciju prostora,
odnose između elemenata.

To je osnovni Geštalt principa:

celina prethodi detaljima.

2. Vizuelne sile u prostoru

Jedan od najvažnijih pojmova knjige.

Prema Arnhajmu, prostorni elementi stvaraju osećaj sila koje nisu fizičke, već perceptivne.

Primeri:

vertikale sugerišu uzdizanje;
horizontale stabilnost;
dijagonale pokret;
centralne pozicije privlače pažnju.

Arhitektura se doživljava kao igra tih sila.

3. Centar i periferija

Ljudi prirodno organizuju prostor oko centara.

Centar može biti:

kupola,
trg,
oltar,
ulaz.

Odnos između centra i okoline određuje karakter prostora.

4. Ravnoteža (Balance)

Kao i u knjizi Umetnost i vizuelno opažanje, ravnoteža ima centralnu ulogu.

Ravnoteža nastaje kroz odnose:

mase,
visine,
širine,
položaja elemenata.

Nije nužno simetrična.

Asimetrične kompozicije mogu biti jednako stabilne.

5. Oblikovanje prostora

Arnhajm smatra da je prostor osnovni materijal arhitekture.

Arhitekta ne oblikuje samo zidove već:

praznine,
prolaze,
unutrašnje i spoljašnje odnose.

Zgrada se razume kroz iskustvo kretanja kroz prostor.

6. Dinamika vertikalnog i horizontalnog

Vertikalni elementi:

tornjevi,
stubovi,
zvonici,

stvaraju osećaj:

uzdizanja,
moći,
duhovnosti.

Horizontalni elementi:

platforme,
terase,
dugi zidovi,

stvaraju osećaj:

stabilnosti,
mira,
povezanosti sa tlom.

7. Simetrija i asimetrija

Simetrija:

red,
formalnost,
monumentalnost.

Asimetrija:

dinamika,
kretanje,
raznovrsnost.

Dobra arhitektura koristi oba principa u skladu sa funkcijom prostora.

8. Arhitektura i ljudsko telo

Arnheim ističe da ljudi prostor procenjuju kroz iskustvo sopstvenog tela.

Važni faktori:

visina čoveka,
smer kretanja,
osećaj gravitacije,
odnos tela prema prostoru.

Zbog toga arhitektura ima snažnu psihološku dimenziju.

9. Simboličko značenje forme

Arhitektonske forme nisu neutralne.

Na primer:

kupole mogu sugerisati jedinstvo;
tornjevi moć;
monumentalni ulazi autoritet;
otvoreni prostori slobodu.

Značenje proizlazi iz perceptivne strukture, a ne samo iz kulturnih konvencija.

Glavne poruke knjige

Arhitektura se opaža kao celina.
Prostor ima psihološku strukturu.
Vizuelne sile oblikuju naše iskustvo građevina.
Ravnoteža i proporcija utiču na osećaj prostora.
Arhitektonska forma prenosi značenje čak i bez dekoracije.
Arhitektura je organizacija prostora, a ne samo konstrukcija objekata.

Značaj dela

Knjiga je značajna za:

Arhitekturu,
Ekološka psihologija,
Studije Dizajna,
Teoriju umetnosti.

Posebno je uticala na razmišljanja o tome kako ljudi doživljavaju zgrade i urbane prostore, izvan njihovih tehničkih i funkcionalnih karakteristika.

Zaključak

U knjizi Dinamika arhitektonske forme Arnhajm pokazuje da arhitektura nije samo pitanje konstrukcije i funkcije, već i pitanje percepcije. Ljudi doživljavaju prostor kroz ravnotežu, proporcije, centre, pravce i vizuelne sile. Razumevanje tih perceptivnih procesa omogućava dublje razumevanje arhitekture kao umetnosti oblikovanja ljudskog iskustva prostora.