ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1968
Oblast: Muzika
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Knjiga je upotrebljiva.Prednja korica malo zacepljena(ništa strašno-kao na slici).Ima malo utisnuće kao na slici iznad sredine.
,,Filozofija nove muzike (nem. Philosophie der neuen Musik), objavljena 1949. godine, jedno je od najuticajnijih dela Teodora V. Adorna i ključni tekst za razumevanje moderne muzike 20. veka.
Knjiga je strukturisana kroz dva velika eseja koji analiziraju dva potpuno suprotna kompozitorska pristupa:
1. Arnold Šenberg ili Progres
Adorno vidi Šenberga i njegovu dvanaestotonsku tehniku (dodekafoniju) kao istinski progres.
Radikalna autonomija: Šenbergova muzika odbacuje tradicionalnu harmoniju i lepotu (koja je postala lažna u modernom svetu) kako bi izrazila stvarnu patnju i otuđenje pojedinca.
Doslednost: Dodekafonija je za Adorna nužan istorijski razvoj materijala koji ne dozvoljava povratak na staro.
2. Igor Stravinski ili Restauracija
Prema Stravinskom je Adorno izuzetno kritičan, smatrajući njegov neoklasicizam nazadnim.
Objektivizam: Optužuje ga za „shizofreni“ pokušaj da muziku učini spoljašnjom i mehaničkom, bežeći od subjektivnog izraza.
Arhaizam: Smatra da Stravinski koristi stare forme kao masku, što vodi ka „muzičkom fetišizmu“ i konformizmu.
Glavne ideje dela:
Istorijska tendencija muzičkog materijala: Adorno veruje da muzički materijal (tonovi, akordi) ima sopstvenu „logiku“ koja kompozitoru nameće šta je u određenom trenutku istorije moguće, a šta zastarelo.
Istina protiv Ideologije: Autentična muzika mora biti teška i neprijatna jer jedino tako može pružiti otpor kulturnoj industriji i lažnom sjaju modernog društva.
Dijalektika: Iako brani Šenberga, Adorno uviđa opasnost i u samoj dodekafoniji – ona može postati toliko stroga da na kraju „zarobi“ kompozitora u sopstveni sistem.
Ovo delo nije samo muzikološka analiza, već društvena kritika koja kroz muziku pokušava da objasni stanje modernog čoveka nakon Drugog svetskog rata."