ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2924
Autor: Domaći
Oblast: Pozorište
Jezik: Srpski

OČUVANA
SA POSVETOM RADOMIRA PUTNIKA
TIRAŽ 300 primeraka
RETKO
Biblioteka Lovorov venac
knjiga 6
Pozorišni muzej Vojvodine, 2024
232 str.ilustrovano


Најчешће забрањиван и оспораван драмски писац у српској књижевности Александар Поповић, чијим се делима не зна тачан број, испоставио се и као почетно и завршно име неколико позоришних етапа у нас. Епоха овог врсног драматичара, који је своју уметничку каријеру почео пишући за Пионире и По-летарац, под псеудонимом Жак Закс, почела је средином 1950-их година, када му је Душко Радовић понудио сарадњу у Радио Београду, и интерполирана је у највеће узлете слободе мишљења и стварања, али и у бескрупулозно насиље над њим. Само у периоду 1964–1969. у Србији је, првенствено у Београду, изведено 13 Поповићевих драмских текстова, а сам Поповић и Атеље 212 били су сино-ними за авангарду и борбу за аутентични слободни израз 1960-их година. Има и својеврсне симболике у историјској чињеници да је комадом Чарапа од сто пе-тљи Александра Поповића затворен стари Атеље 212 у згради Борбе, а комадом Љубинко и Десанка отворена је нова зграда овог позоришта на адреси на којој се и данас налази. Од целокупног Поповићевог опуса, који укључује педесетак драм-ских текстова за позориште, седам дела је забрањено.Како год пратили развој позоришта, увек се сусрећемо с потребама сваке ге-нерације да изнова потврди своју слободу и културу. Отуд је и новија историја театра истовремено и историја националне еманципације, повезана с временом и осећањем света у коме постојимо. Политичка ангажованост позоришта није код нас нова појава. Наше позориште је у претежном делу свог постојања носило уве-рење о широј друштвеној мисли. Тако и свим делима уметности није намера да сруше једно, и успоставе друго друштвено уређење, нити да докажу супремацију духовног над физичким светом.
У својој најно-вијој књизи, Ко-лаж о Поповићу, у издању Позо-ришног музеја Војводине, наш реномирани те-атролог, драма-тург и позоришни критичар Радо-мир Путник, на непуних 200 стра-ница, врло пре-цизно, како је то њему као аутору и иначе својстве-но, истражује део драмског ствара-лаштва истакнутог драмског писца Александра Попо-вића. Путник у овој књизи, која је објављена у еди-цији Ловоров венац, не посвећује само дубоку пажњу Поповићевом драмском опусу, већ читаоце упознаје и с пишчевим готово заборављеним романом Убист-во у троуглу, чиме се осветљава још један вид ства-ралаштва овог изузетно плодоносног књижевника. Током своје дугогодишње каријере Радомир Путник је био и позоришни критичар на Трећем програму Ра-дио Београда од 1974. године, а од 1987. до 1993. пи-сао је позоришну критику за Политику. Захваљујући овој чињеници, књига Колаж о Поповићу садржи на једном месту обједињене све Путникове критике По-повићевих изведених драма, што ово издање не само да обогаћује већ читаоцу пружа и другачији увид у драмски свет Александра Поповића. По речима самог приређивача овог капиталног и значајног издања, Поповић је стварао нове путеве драмској књижев-ности, уводећи на сцену савремени живот, његове захтеве и погледе на човекову судбину, а супротста-вио се догматизму и стерилности академизма који је доминирао на водећим српским сценама под именом „стилизованог реализма”. У драмском свету Алексан-дра Поповића царују неспоразуми; то је свет уџери-ца, периферије и маргиналаца. Али његове јунаке краси виталност (Бела кафа, Кус петлић, Мрешћење шарана), и то Радомир Путник зналачки више пута у својој књизи подвлачи. Колажем о Поповићу осве-тљена су, између осталог, и нека мање познатија По-повићева остварења, попут драма Успомене Бисе хе-рихтерке, Мишје грознице и досад неизведене драме Шегрт и грејно тело. Управо на примеру ове драме, а захваљујући књизи Радомира Путника, увиђамо акту-елност Поповићевог дела, али и његово несумњиво познавање нашег живља и менталитета.У својој књизи Позориште и гиљотина Мирја-на Миочиновић више пута истиче да је Александар Поповић један од оних писаца који имају свој свет у коме проналазе теме, а то је у његовом случају свет београдске периферије у коме је „онај мали свет што генерацијама живи у предграђима и једва залази у центар“. Исто сматра и Радомир Путник, који пишући о Поповићевим јунацима наглашава и то да су они саздани од противречности; они пате и када су ра-досни, а смеју се и када их живот шиба. У поглављу „Читање драма“, Радомир Путник веома детаљно, прецизно, с много појединости, обраћајући пажњу на све сегменте једног драмског дела, објашњава Поповићеве комаде дајући уједно и исцрпне подат-ке о њиховом настанку. Теоријски јасно и прегледно анализирани су следећи Поповићеви драмски тек-стови: Љубинко и Десанка, Бела кафа, Успомене Бисе херихтерке, Смртоносна мотористика, Владимир и Косара, Мишја грозница, Развојни пут Боре Шнајдера, Ружичњак, Шегрт и грејно тело, Баш-бунар. У свом студиозном бављењу Поповићевим драм-ским опусом, театролог Радомир Путник посебну пажњу посвећује и специфичном језичком изразу Поповићевих јунака. Управо је језик којим се служе његови јунаци једно од главних обележја стваралаш-тва и поетике Александра Поповића, а приређивач Колажа о Поповићу не заборавља да истакне да је код Поповића уобичајено и то да драма садржи и подна-слов којим се ближе одређују порука комада и њен жанр. Посвећујући пажњу језику Поповићевих јуна-ка, Радомир Путник не изоставља ни паралелу која је уочљива на релацији Доситеј Обрадовић – Алек-сандар Поповић. е „пио воду с истог извора као Доситеј“, ослањајући се на народне пословице, изреке, питалице и заго-нетке. Путник, као врсни познавалац и Доситејевог и Поповићевог стваралачког опуса, истиче такође да Доситеј верује у превласт разума, док код Поповића видимо како су се оптимизам и вера у добре стране човекове природе, чиме су се одликовале његове ране комедије, преобратили у најцрњи песимизам којим су прожети драмски текстови писани на крају његовог списатељског предузећа. Када већ помиње-мо етапе у драмском стваралаштву Александра Попо-вића, не треба заборавити да Радомир Путник лепо уочава, на самом почетку своје студије, да се темат-ска и мотивска одређеност драма из другог периода Поповићевог писања за позориште налазе на равни његовог промишљања судбине народа у овом ис-торијском добу. Пажљивим читањем ове Путникове књиге читалац долази до истог закључка као и аутор, који је у позоришним круговима познат и као студи-озни проучавалац и познавалац Поповићевог ства-ралачког опуса. Својим драмским текстовима, али и укупним ангажманом као личност која има шта да каже своме народу, Александар Поповић је утицао на глумце, редитеље, друге писце, гледаоце, те је тако и битно мењао позоришну и културну климу.Колаж о Поповићу, на чијим се корицама налази Поповићев портрет, дело академског сликара Јаво-ра Рашајског, није само књига о једном од најзначај-нијих драмских писаца друге половине 20. века већ је и хроника живота њеног приређивача. Читаоци су тако у прилици да се на страницама ове театролошке студије упознају и с веома занимљивим, како про-фесионалним, тако и приватним животом Радомира Путника, који овом књигом одаје велику почаст Алек-сандру Поповићу, али и себе као ствараоца прибли-жава широј читалачкој публици.