Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Oblast: Istorija umetnosti
Jezik: Srpski
Autor: Strani

lepo očuvano kao na slikama


IZDAVAČ: GALERIJA NOVA
GODINA: 1981
BROJ STRANA: 101, PLUS 37 STRANA SA TABLAMA, ILUSTROVANO
POVEZ: BROŠIRAN
FORMAT: 24X17 CM



Kazimir Severinovič Maljevič ([nb 1]; Kijev, 23. februar [po julijanskom 11. februar] 1879.[1] — Lenjingrad, 15. maj 1935) bio je ruski slikar i teoretičar umetnosti.[2] Maljevič je bio pionir geometrijske apstraktne forme i jedan od najvažnijih pripadnika ruske avangarde.[3][4][5][6] Predstavnik je ruskog konstruktivizma i suprematizma a bio je pod uticajem francuskog neoimpresionizma, fovizma i kubizma.
Kazimir Maljevič

Kazimir Maljevič
Lični podaci
Puno ime
Kazimir Severinovič Maljevič
Datum rođenja
23. februar 1879.
Mesto rođenja
Kijev, Ruska Imperija
Datum smrti
15. maj 1935. (56 god.)
Mesto smrti
Lenjingrad, SSSR
Rođen u Kijevu u etničkoj poljskoj porodici, njegov koncept suprematizma je nastojao da razvije oblik izražavanja koji se udaljio što je moguće dalje od sveta prirodnih formi (objektivnosti) i predmeta kako bi pristupio „prevlasti čistog osećanja“[7] i duhovnosti.[8][9] Maljevič se takođe smatra delom ukrajinske avangarde (zajedno sa Aleksandrom Arhipenkom, Sonjom Delone, Aleksandrom Ekster i Davidom Burljukom) koju su oblikovali umetnici rođeni u Ukrajini, koji su prvo radili u Ukrajini, a kasnije na geografskom rasponu između Evrope i Amerike.[10]
U početku, Maljevič je radio u različitim stilovima, brzo asimilujući pokrete impresionizma, simbolizma i fovizma, a nakon posete Parizu 1912, kubizma. Postepeno pojednostavljujući svoj stil, razvio je pristup sa ključnim radovima koji se sastoje od čistih geometrijskih oblika i njihovih međusobnih odnosa, postavljenih na minimalnim osnovama. Njegov Crni kvadrat (1915), crni kvadrat na belom, predstavljao je najradikalniju apstraktnu sliku do sada stvorenu[11] i povukao je „neprelaznu liniju (...) između stare umetnosti i nove umetnosti“;[12] Suprematička kompozicija: Belo na belom (1918), jedva diferenciran sivobeli kvadrat koji se naslanja na prljavo belo tlo, doveo bi njegov ideal čiste apstrakcije do svog logičnog kraja.[13] Pored svojih slika, Maljevič je u pisanom obliku izložio svoje teorije, kao što su „Od kubizma i futurizma do suprematizma“ (1915)[14] i Neobjektivni svet: manifest suprematizma (1926).[15][16]
Maljevičeva putanja je na mnogo načina odražavala metež decenija oko Oktobarske revolucije (O.S.) 1917. godine.[17] Neposredno nakon toga, avangardne pokrete kao što su suprematizam i konstruktivizam Vladimira Tatlina podsticale su trockističke frakcije u vladi. Maljevič je bio na nekoliko istaknutih profesorskih pozicija i imao je samostalnu izložbu na Šesnaestoj državnoj izložbi u Moskvi 1919. Njegovo priznanje se proširilo na Zapad samostalnim izložbama u Varšavi i Berlinu 1927. Od 1928. do 1930. predavao je na Kijevskom umetničkom institutu, sa Aleksandrom Bogomazovim, Viktorom Palmovim, Vladimirom Tatlinom i objavio svoje članke u harkovskom časopisu Nova Generacija.[18] Ali početak represije u Ukrajini protiv inteligencije primorao je Maljeviča da se vrati u današnji Sankt Peterburg. Od početka 1930-ih moderna umetnost pada u nemilost nove vlade Josifa Staljina. Maljevič je ubrzo izgubio svoju profesorsku funkciju, umetnička dela i rukopisi su zaplenjeni, a zabranjeno mu je da stvara umetnost.[19][20] Godine 1930, bio je u zatvoru na dva meseca zbog sumnji koje je izazvao njegov put u Poljsku i Nemačku. Primoran da napusti apstrakciju, slikao je u reprezentativnom stilu u godinama pre smrti od raka 1935, u 56. godini.
Bez obzira na to, njegova umetnost i njegovo pisanje uticali su na savremenike kao što su El Lisicki, Ljubov Popova i Aleksandar Rodčenko, kao i na generacije kasnijih apstraktnih umetnika, kao što su Ed Rejnhardt i minimaliste. On je posthumno slavljen značajnim izložbama u Muzeju moderne umetnosti (1936), Gugenhajm muzeju (1973) i Stedelijk muzeju u Amsterdamu (1989), koji ima veliku kolekciju njegovih dela. Tokom 1990-ih, njegovi naslednici su počeli da osporavaju vlasništvo muzeja nad mnogim Maljevičevim delima.[20]
Biografija
uredi

1916. Suprematizam
Rođen je u Kijevu u Ukrajini. Roditelji su mu bili Poljaci. Otac mu je bio menadžer fabrike šećera. Kazimir je bio prvi od četrnaestoro dece. Samo devetoro dece je preživelo detinjstvo. Njegova porodica se često selila, tako da je velik deo detinjstva proveo u selima Ukrajine. Studirao je crtanje u Kijevu od 1895. do 1896.
U Moskvu se preselio 1904. Studirao je na moskovskoj školi za slikanje, skulpturu i arhitekturu od 1904. do 1910, a i u ateljeu Fjodora Rerberga. Sudeluje 1911. zajedno sa Vladimirom Tatlinom na drugoj izložbi grupe Savez mladih u Sankt Peterburgu. Na trećoj izložbi učestvuje 1912.
Izlaže 1914. u Parizu u salonu nezavisnih zajedno sa Aleksandrom Arhipenkom, Sonjom Delonaj, Aleksandrom Eksterom i Vadimom Melerom. Tokom 1915. publikuje manifest `Od kubizma do suprematizma`, a od 1915. do 1916. radi sa drugim suprematističkim umetnicima u jednom selu. Sudeluje u Moskvi 1916—1917. na izložbama grupe u kojoj su Natan Altman, David Burliuk i A. Ekster.
Posle ranih eksperimenata sa različitim modernističkim stilovima, uključujući kubizam i futurizam Malevič je započeo rad na apstraktnim, neobjektnim uzorcima i osnivajući pokret koji je dobio ime suprematizam. Najčuveniji primeri suprematizma su Crni kvadrat(1915) i Belo na belom (1918).[2]
Bio je član komisije za zaštitu spomenika (1918—1919). Predavao je na Vitebskoj praktičnoj umetničkoj školi (1919—1922), na lenjingradskoj umetničkoj akademiji (1922—1927), na kijevskom umetničkom institutu (1927—1929) i ponovo u Lenjingradu 1930.
Putuje 1927. u Varšavu, pa onda u Nemačku na retrospektivu njegovih dela. Ta retrospektiva mu je donela svetsku slavu. Tada je uspeo da ostavi većinu svojih dela na Zapadu, što je pomoglo da se ta dela očuvaju za razliku od dela koja su ostala u Sovjetskom Savezu. Staljinstički režim je vremenom promenio svoj odnos prema umetnosti i počeo je proganjati „modernističku buržoasku umetnost“. Mnoga Malevičeva dela su konfiskovali ili uništili, a Malevič umire 1935. u Lenjingradu u bedi.

svijet