ISBN: Ostalo
Jezik: Engleski
Godina izdanja: Ms
Oblast: Pozorište
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


The White Liars, and Black Comedy: Two One Act Plays

Peter Shaffer



Bijeli lažljivci prikazuju sudbonosni susret između propalog proroka, rock glazbenika i njegovog agenta. Agent podmićuje barunicu Lemberg da lažira neku hokus-pokus preko kristalne kugle, navodno kako bi odvratila glazbenika od proganjanja svoje djevojke. Trik ih oboje zapliće u gustu mrežu laži.

Crna komedija: Izbirljivi susjed, Harold Gorringe, vraća se baš kad pregorjeli osigurač uroni stan u tamu i otkrije se Brindsley. Neočekivani gosti, ostarjele usidjelice, zalutali telefonski kabeli i druge zamke ometaju njegove frenetične pokušaje da vrati ukradene predmete prije nego što se svjetlost vrati.



Ser Piter Levin Šafer, CBE (engl. Sir Peter Levin Shaffer, CBE, IPA: /səː ˈpiː.tə ˈlɛ.vɪn ˈʃæ.fər, siː.biː.ˈiː/; Liverpul, 15. maj 1926. — Kork, 6. jun 2016) bio je engleski dramaturg, scenarista i romanopisac, autor brojnih nagrađivanih predstava od kojih je nekoliko pretvoreno u filmove.

Mladost i obrazovanje
Šafer je rođen u jevrejskoj porodici u Liverpulu, kao sin Reke (rođ. Fredman) i Džeka Šafera, agenta za nekretnine.[1][2] Bio je brat blizanac dramaturga Entonija Šafera sa kojim je sarađivao.

Obrazovao se u Osnovnoj školi „Hol” [en] u Hampstedu te Srednjoj školi „Sent Pol” [en] u Londonu, a potom je dobio stipendiju za Koledž Triniti [en] u Kembridžu gde je studirao istoriju. Šafer je bio Bevinov omladinac [en] radeći kao rudar u Drugom svetskom ratu, te je prihvatao brojne poslove uključujući posao pisara u knjižari i asistenta u Njujorškoj javnoj biblioteci; potom je otkrio svoj talenat za dramu.[3]

Pozorišna karijera
Šaferova prva predstava, Zemlja soli (engl. The Salt Land) iz 1954. godine, predstavljena je na Bi-Bi-Siju. Ohrabren ovim uspehom, Šafer je nastavio da piše i svoju reputaciju dramaturga stekao je do 1958. godine, produkcijom Vežbe pet prstiju (engl. Five Finger Exercise),[4] koja se premijerno izvela u Londonu pod palicom Džona Gilgada i koja je osvojila Nagradu za standardnu večernju dramu (engl. Evening Standard Drama Award). Kada se Vežba pet prstiju preselila u grad Njujork 1959. godine, bila je jednako dobro prihvaćena i Šeferu je donela Nagradu Kruga njujorških dramskih kritičara za najbolju stranu predstavu (engl. New York Drama Critics` Circle Award for Best Foreign Play).

Šaferovo sledeće delo je bilo dvojno, Vlastito uho / Oko javnosti (engl. The Private Ear / The Public Eye), dve predstave sa po tri lika koje govore o aspektima ljubavi. Izvedene su maja 1962. godine u Gloub teatru, a u obe su glumili Megi Smit i Kenet Vilijams. Smitova je sa 27 godina osvojila Nagradu za standardnu večernju dramu za najbolju glavnu glumicu (engl. Evening Standard Theatre Award for Best Leading Actress).

Nacionalni teatar je osnovan 1963. godine, a gotovo sav Šaferov naknadni rad veže se upravo za ovo pozorište. Njegov kanon sadrži jedinstvenu mešavinu filozofskih drama i satiričkih komedija. Kraljevski Lov na Sunce (engl. The Royal Hunt of the Sun) iz 1964. godine predstavlja tragično osvajanje Perua od strane Španije, dok Crna komedija (engl. Black Comedy) iz 1965. godine oslikava duhovit pogled na ludorije grupe likova koji pokušavaju da nađu izlaz iz mrkle crne sobe — mada je pozornica zapravo dobro osvetljena.[5]


Šafer (1975)

Šafer (pre 2017)
Ekvus (engl. Equus) iz 1973. doneo je 1975. godine Šaferu Nagradu Toni za najbolju predstavu, kao i Nagradu Kruga njujorških dramskih kritičara.[6][7] Adaptacija scenarija predstave je nominovana za Oskar za najbolji adaptirani scenario (1978).[8]Ekvus je putovanje u um 17-godišnjeg konjušara koji je zabo šiljke u oči šest konja; predstava je imala preko 1.000 izvođenja na Brodveju. Oživeo ju je masačusetski Berkširski pozorišni festival leta 2005. i 2007, zatim reditelj Tej Šarok u londonskom Gilgudovom pozorištu februara 2007, kao i performans na Brodveju (pod Šarokovim vođstvom) septembra 2008. Poslednja pomenuta produkcija, koja se izvodila u Njujorku do februara 2009, zahtevala je da se konjušar pojavi nag; zvezda predstave, Danijel Redklif, još uvek je bila povezivana za filmovima o Hariju Poteru namenjenim opštoj publici, što je dovelo do blage kontroverze.[9]

Šafer je nastavio da niže uspehe delom Amadeus (engl. Amadeus) iz 1979. godine, kojim je osvojio Nagradu za standardnu večernju dramu (engl. Evening Standard Drama Award) te Nagradu pozorišne kritike (engl. Theatre Critics` Award) za londonsku produkciju. Ovo je priča o Volfgangu Amadeusu Mocartu i dvoranskom kompozitoru Antoniju Salijeriju koji, savladan ljubomorom što sluša „božji glas” koji dolazi od „bestidnog deteta”, odlučuje da uništi svog rivala. Kada se predstava preselila na Brodvej, osvojila je 1981. godine Nagradu Toni za najbolju predstavu (engl. Tony Award for Best Play)[6] te je, kao i Ekvus, bila izvedena više od 1.000 puta.

Nakon uspeha Amadeusa, Šafer je 1986. godine napisao predstavu Letis i ljupčac (engl. Lettice and Lovage), i to posebno za Damu Megi Smit, a delo je bilo nominovano za drugu Nagradu Toni koju je Smitova na kraju — posle tri nominacije — 1990. godine i osvojila. Letis i ljupčac je takođe doneo Margaret Tajzak nagradu za najbolju ulogu podrške, a produkcija je nominovana i za najbolju režiju drame, sve za Nagradu Toni 1990.

Filmska adaptacija
Nekoliko Šaferovih predstava pretvoreno je u film, uključujući Vežbu pet prstiju (1962), Kraljevski Lov na Sunce (1969) i Oko javnosti (1962), od kojih su kasnije stvoreni filmovi Pratite me! (engl. Follow Me!; 1972), Ekvus (1977) i Amadeus (1984), sa osvojenih osam Akademijinih nagrada uključujući onu za najbolji film.

Šafer je imao dve nominacije za Akademijinu nagradu za adaptaciju svojih predstava Ekvus i Amadeus na velike ekrane. Za pisanje scenarija za Ekvus, nominovan je 1977. godine za Oskara za najbolji adaptirani scenario, ali nagrada je otišla Alvinu Sardžentu koji je napisao scenario za Džuliju (engl. Julia). Za pisanje scenarija za Amadeusa, Šafer je 1984. godine dobio Zlatni globus za najbolji scenario te Oskara za najbolji adaptirani scenario (iste godine).


Grob Roberta Leonarda i Pitera Šafera na groblju Hajgejt
Privatni život
Šafer je bio gej ali o tome nikada nije pisao ili govorio u javnosti.[10][11][12] Njegov partner Robert Leonard preminuo je 1990. godine.[10]

Smrt
Šafer je umro 6. juna 2016. godine u 91. godini života, na putu ka jugozapadu Irske.[13][14][15]

Nagrade
Šafer je 1992. godine dobio Nagradu Vilijam Indž za istaknuto ostvarenje u američkom teatru (engl. William Inge Award for Distinguished Achievement in the American Theatre). Dve godine kasnije, imenovan je za Kameron Makintoš gostujućeg profesora Savremenog teatra na Univerzitetu Oksford (engl. Cameron Mackintosh Visiting Professor of Contemporary Theatre at Oxford University).

Godine 1993, dodeljeno mu je počasno zvanje „doktor književnosti” (engl. Doctor of Letters) od strane Univerziteta Bat.[16]

Šaferova predstava Vežba pet prstiju osvojila je Nagradu za večernju standardnu dramu (engl. Evening Standard Drama Award) nakon premijere u Londonu, a potom i Nagradu Kruga njujorških dramskih kritičara za najbolju stranu predstavu (engl. New York Drama Critics` Circle Award for Best Foreign Play) nakon izvođenja u gradu Njujorku.[17]

Šaferova predstava Ekvus osvojila je 1975. godine Nagradu Toni za najbolju predstavu (engl. Tony Award for Best Play) te Nagradu Kruga njujorških dramskih kritičara iste godine. Njegova adaptacija scenarija predstave nominovana je 1977. godine za Oskara za najbolji adaptirani scenario (engl. Best Adapted Screenplay Oscar).

Šaferova predstava Amadeus osvojila je Nagradu za večernju standardnu dramu i Nagradu pozorišnih kritičara (engl. Theatre Critics` Award) za svoju prvobitnu londonsku produkciju. Nakon preseljenja pozornice na Brodvej, Amadeus je 1981. godine osvojio Nagradu Toni za najbolju predstavu. Njegova adaptacija scenarija predstave osvojila je 1984. godine Oskara za najbolji adaptirani scenario, kao i Zlatni globus za najbolji scenario (engl. Golden Globe for Best Screenplay) iste godine.

Šaferova predstava Letis i ljupčac nominovana je za drugu Nagradu Toni, a za svoj performans u ovoj predstavi Dama Megi Smit osvojila je nakon tri nominacije 1990. Nagradu Toni za najbolju glumicu. Letis i ljupčac je takođe doneo Margaret Tajzak Nagradu Toni za najbolju ulogu podrške te je 1990. bio nominovan za Nagradu Toni za najbolju režiju predstave.