pregleda
Anastas Jovanovic, prvi srpski fotograf
| Cena: |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta CC paket (Pošta) Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14506
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Fotografija
Godina izdanja: Ms
Jezik: Srpski
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Neke stranice su se uredno odvojile od tabaka, nisu pocepane, samo su se odvojile usled loseg poveza. Sve ostalo uredno!
- Miodrag Đorđević: Fotografija Anastasa Jovanovića
- Pavle Vasić: Uticaj Fotografije na delo i stil Anastasa Jovanovića
- Ljubomir Nikić: Bibliografija osnovnih radova o Anastasu Jovanoviću
- Radmila Antić Katalog - Talbotipije i fotografije Anastasa Jovanovića
- Radmila Antić: Komentar uz Autobografiju
Anastas Jovanović (Vraca, 1817 — Beograd, 1. novembar (p. st. kal.) 1899) bio je srpski umetnik i prvi srpski litograf i jedan od prvih srpskih i svetskih fotografa.[1] Bio je savremenik Luja Dagera i Talbota, likovno obrazovan, izraziti romantičar, umetnički svestrana ličnost, entuzijast, vanredno produktivan sa velikim brojem sačuvanih dela. Bio posednik treće po redu proizvedene Fojgtlenderove kamere (mada je preciznije reći da je bio korisnik Fojklenderove kamere model No. 3). Odani prijatelj i saradnik vladarske porodice Obrenovića a u jednom razdoblju i dvoroupravitelj kneza Mihaila.[2] Ostavio je za sobom umetničko delo izuzetno po vrednosti, raznovrsnosti i obimu.
Biografija
Anastas Jovanović autoportret s Pecvalovim objektivom 1854.
U uniformi maršala dvora 1864. godine
Anastas Jovanović se rodio 1817. godine u mestu Vraca u Šopluku, tadašnje Osmansko carstvo, današnja zapadna Bugarska. Njegov otac Jovan, kao i njegovi stričevi, bavio se trgovinom. Osnovno školsko znanje dobio je u rodnoj Vraci gde je naučio da čita od nekog Srbina iz Pančeva koji se prezivao Ognjenović. Zatim se preselio u Srbiju gde ga je „učio neki gospodin koji je bio činovnik pod Karađorđevom vladom“, a zatim je učio i kod nekog učitelja Miše. To je bila jedina srpska škola u ondašnjem Beogradu. Godine 1831, posle očeve smrti, prešla je u Beograd i Anastasova majka Marija koja je poticala iz najuglednije kuće u Vracu. Godine 1832. počela je da radi u Beogradu Državna štamparija. Anastas je od početka zainteresovano pratio šta se tu radi i privlačilo ga je sve što se tamo zbivalo. Prvo je započeo da uči terzijski zanat, a zatim je bio primljen da u Knjažesko-serbskoj tipografiji uči za slovolivca.
Godine 1834. štamparija se preselila u Kragujevac, pa je i Anastas tamo prešao. Pošto je bio talentovan crtač počeo je da radi pečate, prvo za sebe i drugove, zatim i zvanične. Štamparija se ponovo preselila u Beograd i tada Anastas skreće na sebe pažnju kneza Miloša koji je naredio da se štampa Srpski bukvar. Bukvar je bio na vreme pečatan i poslat Knezu u Kragujevac. Zadovoljan njegovim radom, a pun razumevanja za vredne i sposobne mlade ljude, knez Miloš ga šalje u Beč, na (likovnu) Akademiju svete Ane, da uči bakrorez. Anastas je kao jedan od pitomaca kneza Miloša dobio Nastavlenije (uputstvo) od šest tačaka mladim ljudima koje su knez i srpska vlada slali u inostranstvo na studije. Tu je između ostalog pisalo: da ne zaborave na žrtve koje čini otadžbina da bi oni učili u stranim zemljama, da ne primaju sve tuđe običaje a zaborave svoju narodnost, već da prime samo ono što je najbolje, itd.
Prijemčiv za sve novine, Anastas je odmah otišao litografu Johanu Štadleru, gde je učio litografiju (a po svemu sudeći tu je dobio i prve pouke o dagerotipiji). Već 1840. počeo je kao prvi Srbin da izrađuje umetničke litografije. Iste godine pojavljuju se njegove prve litografije Dositeja i Mušickog, a zatim Vuka Karadžića.
Te iste, 1840. godine imao je u Beču prilike da vidi tehniku snimanja na metalne ploče francuskog slikara i jednog od izumitelja fotografije Luja Dagera. To je bio prvi susret i dodir Anastasa s fotografijom, tehničkim čudom prve polovine XIX veka. Njega je veoma zanimao taj pronalazak, i zapazio je da na druge studente Akademije fotografija nije ostavila utisak niti ih je privukla. Uz materijalnu pomoć svog zaštitnika i prijatelja Teodora Tirke kupio je Fojgtlenderovu kameru s objektivom Jozefa Pecvala – model No. 3, koja ga je koštala 100 forinti. Anastas s ponosom beleži u svojoj Autobiografiji, „da sam u celom slavenskom svetu ja prvi koji sam počeo da se zanimam fotografijom`. (Kasnije istoriografska saznanja su pokazala da nije bio dovoljno dobro obavešten, budući da je u slovenskom svetu već bilo fotografa pre njega!). Od tada pa do smrti pratio je sve pronalaske i usavršavanja u fotografiji.
Kada su Karađorđevići došli na vlast 1842. godine, Jovanović je izgubio stipendiju. Od tada živi od litografije, u Beču pravi ikone pravoslavnim Grcima i Cincarima. I dalje je ostao veran Obrenovićima. Knezu Milošu bio je pri ruci pri nekoj operaciji u Beču, a sa knjazom Mihailom, njegovim sinom, viđao se gotovo svakodnevno. Avgusta 1842. godine Anastas je pratio kneza Miloša na njegovom putu po Češkoj i Nemačkoj. Tako se postepeno učvrstilo veliko i dugogodišnje prijateljstvo između Anastasa i porodice Obrenović. Anastas je bio dobar i sa Njegošem i u svom ateljeu uradio je sliku Vladike. Uveče je odlazio Vladici, koji mu je čitao svoj rukopis Gorskog vijenca.
Portret Jovanovića, rad Uroša Predića, 1938.
Jovanović je 1846. završio Akademiju u Beču (mada, istini za volju, ima izvora koji tvrde baš suprotno: da je napustio studije pre kraja!). Pre toga je izučio dva važna umetnička zanata: litografski i fotografski. Na taj način on je postao prvi srpski majstor u tim disciplinama.
Po završetku studija na bečkoj slikarskoj akademiji 1846. godine, Anastas živi veoma dinamično. To je i vreme kada je otpočeo svoj veliki političko-prosvetiteljski i umetnički podvig s izdavanja dela „Spomenici Srbski” što je trebalo da bude srpska istorija u slici i reči, međutim, nije mogao da nađe odgovarajuće tekstove za svoje slike.
Kao odani prijatelj i saradnik Obrenovića, po njihovom dolasku u Srbiju on preuzima značajne javne funkcije. Naimenovanjem na položaj upravitelja dvora kneza Mihaila 1861. godine, dostigao je najviši stepen u svojoj društvenoj karijeri. Posle ubistva kneza Mihaila 1868. godine, povukao se s položaja upravitelja dvora iako je bio zamoljen da ostane uz maloletnog kneza Milana. Od tada je živeo povučeno, u svojoj kući u Beogradu. Pratio je tehničke novine i bio među prvima u Srbiji koji je u svoju kuću uveo telefon. Bavio se i usavršavanjem mikrofona. Umro je 1899. godine u svojoj kući u Kosovskoj ulici br. 25 u Beogradu, okružen svojom decom. Njegova kći Katarina zabeležila je njegove reči kratko vreme pred smrt: „Šteta, šteta! Sve je bilo toliko interesantno, sve me je toliko interesovalo, a sada je sve prošlo“.
Po Andriji Torkvatu Brliću, uradio je i portret bana Jelačića.
Imao je sinove Konstantina (1849−1923), Jovana (1878−1943) i kći Katarinu (1869−1954).[3][4] Njegova sestra Katarina udata je 1851. za Nikolu Hadži-Popovića i po njima je deo Beograda nazvan Hadžipopovac.
Anastasov sin prof. dr Jovan Jovanović[5][6][7] jedini je imao potomke i svi su ostali da žive u Švajcarskoj, u Sankt Galenu: dva sina koja su umrla rano, jedan se takođe zvao Jovan[8] (1913−1946) doktor medicine, i ćerku Maru[9] (1906−1993), koreograf, udatu za Karl Gotthilf Kachler (1906−2000). Njegov saradnik je bio Johan Bes.
Dodeljen mu je Orden knjaza Danila I.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 82218349
