ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1985
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Autor - osoba Gog, Vinsent van
Naslov Pisma bratu / Vinsent van Gog ; izbor i predgovor Sreten Marić ; prevod Vesna Cakeljić
Vrsta građe pisma
Jezik hrvatski, srpski
Godina 1985
Izdanje 3. izd.
Izdavanje i proizvodnja Banja Luka : Glas, 1985 (Banja Luka : Grafika)
Fizički opis 191 str. : ilustr. ; 24 cm
Drugi autori - osoba Marić, Sreten (autor dodatnog teksta)
Cakeljić, Vesna, 1956- (prevodilac)
Cakeljić, Vesna, 1956- (prevodilac)
Zbirka ǂBiblioteka ǂ“Prevodi“
(Broš. sa omotom)
Napomene Na koricama autorova slika
Ugovor s bratom: str. 5-17
Registar.
Predmetne odrednice Gog, Vinsent van, 1853-1890 – Pisma

Dok je stvarao neke od najpoznatijih i najuticajnijih umetničkih dela svih vremena, Vinsent van Gog se borio sa svojim mučnim psihičkim bolestima: čestim napadima depresije, parališućim osećajima teskobe i – prema nekima – simptomima bipolarnog poremećaja, zbog čega će na kraju oduzeti sebi život 1890. godine, ubrzo nakon njegovog 37. rođendana.
Van Gogov najdirektniji i najiskreniji prikaz njegovih psihoemocionalnih previranja nalazi se u pismima njegovom bratu Teu, koja su prvi put objavljena 1937, u povelikom tomu pod nazivom Dragi Teo: Autobiografija Vinsenta van Goga. U jednom od njih on kaže da su njegov „život i ljubav jedno”. To potiče iz naročitog pisma koje je napisao tokom jednog od predaha od mentalnih bolesti, u kojem se ispovedio svom bratu: „Život mi je postao veoma drag i veoma mi je drago što volim. Moj život i moja ljubav su jedno.“ U jednom od ranih pisama Van Gog je izrazio jednu aspiraciju koja mu je ostala značajna tokom celog života:
Zadržimo hrabrost i potrudimo se da budemo strpljivi i nežni. I da nam ne smeta da budemo ekscentrični i da pravimo razliku između dobra i zla.
Ova gorka misao podrazumeva saosećanje prema sebi zbog toga što se u njoj nalazi podrazumevanje bivanja ekscentričnim. Godinama kasnije, baš tu ekscentričnost komšije će tumačiti kao ludilo, izbacivši ga iz njegove kuće, što je dovelo do toga da van Gog bude smešten u ludnicu.
U međuvremenu, njegovi napadi depresije, kad god bi ga ophrvali, bili su nemilosrdni. U jednom drugom pismu svom bratu Teu, piše:
Tako sam ljut na sebe, jer ne mogu da radim ono što bih želeo, i u takvom trenutku čovek se oseća kao da leži vezanih ruku i nogu na dnu dubokog mračnog bunara, potpuno bespomoćan.
Ali u osnovi njegovog dubokog očaja leži suptilni osećaj optimizma koji ga nosi i omogućava mu da nastavi da slika uprkos duševnim mukama:
Ovo je moja ambicija koja se temelji manje na besu a više na ljubavi, više na spokojstvu nego na strasti. Tačno je da sam često u najvećoj bedi, ali u meni ipak počiva mirna, čista harmonija i muzika. U najsiromašnijim kolibama, u najprljavijem ćošku, ja vidim crteže i slike. I neodoljivom snagom moj um je privučen tim stvarima. Veruj mi da se ponekad nasmejem od srca kad ljudi sumnjaju da u meni postoje najrazličitije vrste zloćudnosti i apsurdnosti, čega nema niti u jednoj dlaci sa moje glave – ja, koji zaista nisam niko, već prijatelj prirode, učenja, posla i posebno ljudi.
Poput umetnice Majre Kalman, koja je gotovo vek i po kasnije tvrdila da su rad i ljubav dva ključa punog života, van Gog počinje svoje delo da doživljava kao svoj nepokolebljivi osećaj svrhe, svog spasa:
Koliko tuge ima u životu! Ipak, čovek ne sme postati melanholičan. Čovek mora drugim stvarima skrenuti sebi pažnju, a prava stvar za to je rad.
Pošto se u jednom trenutku hranio uglavnom hlebom, kafom i apsintom, prihvata rad kao najvišu životnu nagradu vrednu svake žrtve:
Sve više verujem da je rad radi rada princip svih velikih umetnika: da se ne obeshrabre iako skoro umiru od gladi i iako se moraju oprostiti od svake materijalne udobnosti.
Ali razmišljajući o onome što život čini ispunjenim, čini se da van Gog, umesto da prenese bratu svoja uverenja, pokušava da uveri samog sebe:
Imam prirodu i umetnost i poeziju, a ako to nije dovoljno, šta jeste
Pa ipak, van Gog na kraju vidi svoju psihološku borbu ne kao nešto što treba poreći, već kao svoju umetničku istinu, kao vitalni deo iskrenosti svog iskustva, što je neophodan temelj velike umetnosti:
Da li znate da je vrlo, vrlo neophodno za poštene ljude da ostanu u umetnosti? Teško da iko zna da se tajna lepog rada u velikoj meri krije u istini i iskrenim osećanjima.
U jednom pismu van Gog veliča prizemni, samosmirujući kvalitet suštinske mudrosti ljubavi:
Svako ko radi s ljubavlju i sa inteligencijom pronalazi u iskrenosti svoje ljubavi prema prirodi i umetnosti svojevrsni oklop protiv mišljenja drugih ljudi.

MG P39 (N)