Godina izdanja: 2009
ISBN: 978-86-908877-6-7
Autor: Domaći
Oblast: Film
Jezik: Srpski

Autor - osoba Vorkapić, Slavko, 1894-1976 = Vorkapić, Slavko, 1894-1976
Naslov O pravom filmu / Slavko Vorkapić ; priredio Marko Babac
Omotni naslov On true cinema
Ostali naslovi Vizuelna priroda filma
Vrsta građe knjiga
Jezik srpski, engleski
Godina 2009
Izdanje 2. dopunjeno i prošireno izd.
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Zavod za kulturu Vojvodine : Akademija umetnosti, 2009 (Sopot : Mardox)
Fizički opis 597 str. : ilustr. ; 24 cm
Drugi autori - osoba Babac, Marko
(AU; broš.)
Napomene Na koricama i: On true cinema
Deo teksta uporedo na srp. i engl. jeziku
Autorove slike
Tiraž 1.000
Str. 15-17: Predgovor / Marko Babac
Str. 18-69: Slavko Vorkapić : biografija / Marko Babac
Str. 394-420: Vreme s učiteljem / Marko Babac
O uredniku i priređivaču: str. 429
Tekstovi Slavka Vorkapića: str. 422-425
Filmografija: str. 426-428
Summary: str. 583
Index: str. 584-587 ; Registar imena, naziva filmova i pojmova: str. 588-596.
Predmetne odrednice Vorkapić, Slavko, 1894-1976
Film

Slavko Vorkapić
O PRAVOM FILMU
(drugo, dopunjeno i prošireno izdanje)
Predgovor
Drugo, dopunjeno i prošireno izdanje knjige Slavko Vorkapić: O pravom filmu sadrži materijale i teorijske radove Slavka Vorkapića do sada objavljene u prethodnim knjigama Slavko Vorkapić: Vizuelna priroda filmu (1994) i Slavko Vorkapić: O pravom filmu (1998), kao i tekstove mnogih autora koji su pisali povodom njegovih filmova, pedagoških radova i teorija. Knjiga je takođe obogaćena novim biografskim podacima, fotografijama i crtežima. Na kraju knjige nalaze se na engleskom jeziku svi teorijski i pedagoški radovi Slavka Vorkapića, njegova biografija i pogovor priređivača.
Dva su razloga za objavljivanje dopunjenog i proširenog izdanja knjige Slavko Vorkapić: O pravom filmu. Prvi razlog je činjenica da se interesovanje za teorijsku misao i poglede na filmsku umetnost Slavka Vorkapića još uvek živo održava u svetu i kod nas. I dalje njegove teorije stimulišu i inspirišu mlade stvaraoce. Mnogi velikani teorijske misli o filmu kao medijumu masovne komunikacije i autohtone umetnosti odavno su zaboravljeni ili prevaziđeni, ali ideje Slavka Vorkapića, zasnovane na genijalnoj sintezi nauke o vizuelnom opažanju i ličnom stvaralačkom iskustvu, još uvek deluju ubedljivo i sveže. Dok su mnogi uvaženi teoretičari veoma malo poznavali izražajne mogućnosti tehnologije i jezika filma, često ne uviđajući bitne razlike između stvarnosti i fikcije na ekranu ili specifičnosti prirode reprodukcije i interpretacije pokretnih slika u odnosu na stvarnost, Slavko Vorkapić je potpuno vladao suštinom prirode i stvaranja filma - od ideje do snimanja, od filmskih trikova do montaže.
Na međunarodnom festivalu nemog filma u Pordenoneu (Saćile, Italija), 1999. godine, u okviru programa rane američke avangarde, s velikim uspehom prikazan je Vorkapićev prvi film Život i smrt holivudskog statiste br. 9413 (1927), a priređivač ove knjige održao je zapaženo predavanje o Vorkapiću i njegovoj teoriji, ilustrovano Vorkapićevim eksperimentima i montažnim sekvencama iz filmova.
Početkom 2006. godine u Sjedinjenim Državama objavljen je veoma ambiciozan filmski projekat pod nazivom Rana američka avangarda, koji ima sedam DVD diskova u trajanju od preko dvadeset sati programa, sa oko sto pedeset najpoznatijih američkih eksperimentalnih i avangardnih filmova, u periodu od 1894. do 1941. godine. Među autorima koji su najviše zastupljeni, Slavko Vorkapić je, s filmovima i odabranim montažnim sekvencama, stvaralac čiji se radovi nalaze u tri DVD programa. Drugi razlog za nastanak ove knjige je činjenica da su oba prethodna izdanja rasprodata i daje danas potreba za ovakvom vrstom stručne literature iz oblasti filmske umetnosti potrebnija više nego ikada.

Knjiga sadrži sve autorove najznačajnije članke koji su do sada mogli da se pronađu u Americi i Jugoslaviji na engleskom i srpskom jeziku, koje je priređivač Marko Babac sakupljao u svom opsežnom trogodišnjem istraživanju.
Slavko Vorkapić je svojim radom na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, i u domaćem filmu, ostavio dubok i trajan trag.
Neki od prikupljenih članaka koji su uvršteni u knjizi:
- Kakav bi trebao da izgleda naš film?
- Kretanje u filmu
- Film kao umetnost
- Kretanje i umetnost kinematografije
- Sinematičnost: neka načela prave kinematografije
- Psihološke osnove prave kinematografije

Slavoljub „Slavko“ Vorkapić (engl. Slavko Vorkapich; Dobrinci, 17. mart 1894 – Mihas, 20. oktobar 1976) je bio američki filmski teoretičar, montažer i reditelj srpskog porekla, dugogodišnji profesor filma na Univerzitetu Južne Kalifornije; predavao je i na beogradskoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju. Zastupnik shvatanja filma kao specifičnog i autohtonog medijuma koji se može tumačiti sa stanovišta psihologije geštalta, on u filmu vidi dinamično-plastični vizuelni potencijal nezavisan od pozorišta, literature ili bilo koje druge umetničke discipline. Kao stvaralac poznat po sekvencama takozvane „stvaralačke montaže“ u holivudskim filmovima drugih reditelja iz tridesetih i četrdesetih godina. Samostalno režirao, pored niza dokumentarnih filmova, i eksperimentalna ostvarenja „Život i smrt holivudskog statiste broj 9413” (The Life and Death of 9413: a Hollywood Extra, 1928), „Fingalova pećina” (Fingal`s Cave, 1940), „Šuma šumori” (Forest Murmurs, 1941) i jugoslovenski dugometražni igrani film „Hanka” (1955)...
Slavko Vorkapić je umro 20. oktobra 1976. godine, od srčanog udara za vreme posete svom sinu Edvardu u Španiji, gde je i sahranjen.
Detinjstvo i mladost
Slavoljub Vorkapić se rodio 17. marta 1894. godine u Dobrincima, a odrastao je i školu učio u Sremskoj Mitrovici i Zemunu. Posle šestog razreda gimnazije prešao je u Beograd i upisao se u tadašnju Umetničku zanatsku školu, a 1912. dobio je stipendiju Matice srpske i nastavio studije na Slikarskoj akademiji u Budimpešti. Rat 1912. godine zatekao ga je kod sestre u Kruševcu. Za vreme rata bio je nastavnik crtanja u gimnaziji u Kratovu. Posle povlačenja, preko Crne Gore i Albanije, dospeo je sa ostalim izbeglicama u Francusku. U Parizu je odmah primljen u Akademiju lepih umetnosti („Academie des Beaux Arts“), ali je tu bio svega godinu dana i slikarske studije nastavio u slobodnoj akademiji Ranson na Monparnasu. Međutim, ljubav prema filmu sve se više manifestuje, i izvrsni američki filmovi sa Čaplinom, Daglas Ferbanksom, Viljem Hartom i drugima, Grifitovi filmovi i filmovi Ensa, sve ga više učvršćuju u uverenju da će on svoje namere, ideje i snove najbolje moći da ostvari putem filma. U to doba francuski film „tapkao je u mestu“ i jedino što je bilo značajno bili su teoretski članci Kanuda ili oduševljeni napisi Luj Delika. Vorkapić je osetio „da to nije to“ i da ako želi – a on je to želeo – da stvori nešto umetničko, on to može da postigne samo u SAD. Ali da se želja ostvari da putuje u Ameriku trebalo je mnogo pokušaja. Najzad, umešala se malo i sreća.
Odlazak u Ameriku
Krajem 1920. pružila mu se prilika da putuje u Ameriku i to luksuznim brodom „Il de Frans“, kao čistač palube. Svejedno, glavno je bilo stići u Njujork, a odatle u San Francisko i najzad 1921. u Holivud, i sve do 1927. godine njegovi planovi će se ostvariti samo delimično i retko. U prvo vreme bavio se slikarstvom i imao izvesnog uspeha, pa je čak jedno vreme izgledalo da će napustiti film, jer male uloge u nekim filmovima Reks Ingrama (mladi Napoleon u „Skaramušu“), nisu ga mogle zadovoljiti. Tek je 1927. godine, u saradnji sa Florejom, uspeo da ostvari prvi film „Život i smrt holivudskog statiste broj 9413“.[8] I ta filmska satira, donela je prvo priznanje i pomalo slave i uspeh. Odmah sutradan „Paramaunt“ ga je angažovao kao „specijalistu“ za umetničku montažu i umetničke efekte. Vezan nekoliko godina ugovorom za to preduzeće prelazi docnije kod RKO pa MGM da bi najzad, uoči rata postao slobodni umetnik filma. Godine 1948, ostvario je davnašnju želju, a to da kao pedagog svoje znanje prenese na druge. Postao je profesor filmske katedre na univerzitetu Južne Kalifornije u Los Anđelesu. Za sve vreme Vorkapić je pisao studije o estetici filma, o filmskom jeziku, o vizuelnoj poeziji itd.
Od filmova koje je sam režirao i snimio u prvom redu ističu se kratkometražni umetnički filmovi, vizuelne ilustracije Vagnerove i Mendelsonove muzike: „Šume šumore“ (1940) i „Fingalova pećina“ (1941). Za vreme rata režirao je „Redova Smita“ (1942) istoriju jednog od miliona američkih regruta. Od velikog broja filmova na kojima je sarađivao kao umetnik montaže bilo kao stručnjak za razne umetničke, svetlosne, vizuelne efekte, kao majstor u osvetljavanju izvesnih tema putem simbola psihološkim ili ritmičkim naglašavanjem asocijacija, pomenućemo samo nekoliko najznačajnijih: poetične scene iz „Davida Koperfilda“, poletne momente iz filma „Dobra zemlja“, zatim vanredne sekvence „Mister Smita u Senatu“ i „Jovanke Orleanke“ i najzad, prolog filma „Zločin bez strasti“...
Filmografija i najvažniji teorijski ogledi
Epizodne uloge:
Prisoner of Zenda (1922, Reks Ingram),
Black Orchids (1922, Reks Ingram),
Scaramouche (1923, Reks Ingram).
Režija igranog filma:
Hanka (1955)
Koreditelj igranog filma:
I take this woman (1931, Marion Goering),
The Past of Mary Holmes (1933, Harlan Thompson)
Pomoćnik reditelja igranog filma:
Joan of Arc (1948, Victor Fleming)
Samostalna ili korežija kratkih i eksperimentalnih filmova:
The Life and Death of 9413, A Hollywood Extra (1927/28, Robert Flory),
Millions of us (1937),
Fingal`s Cave (Moods of the Sea) – (1940),
Forest Murmurs (1941),
Private Smith (of the U.S.A.) (1942),
Conquer by the Clock (1942),
Medicine on Guard (1943),
Lieutenant Smith (of the U.S.A.) (1943),
Sailors All (1943),
Mail Call (1944),
New Americans (1944), nominacija za ”Oskara”,
Experiment in Kodachrome (1963).
Autor montažnih sekvenci u igranim filmovima:
Scenarista:
The Mask (1961, Julian Roffman)
Filmski inserti za predavanja:
Kolekcija filmskih odlomaka i originalnih eksperimenata za predavanja o ”Vizuelnoj prirodi filmskog medijuma” (1965)
Montažer novih verzija filmova:
Moscow Strikes Back (1942), Leonid Varlaamov), nominacija za ”Oskara”,
John Gunther`s High Road (1959-60, John Gunther)
Vorkapićevi materijali u drugim filmovima:
Song of Love (1947, Clarence Brown; umontiran materijal iz filma ”Šuma šumori”)
Najvažniji teoretski ogledi:
„Ka pravom filmu“, kod nas poznat i pod naslovom „Film kao stvaralačko sredstvo“ (1952), objavljen prvi put u Sjedinjenim državama sedam godina kasnije pod naslovom „Toward True Cinema“, Film Culture, br. 19, 1959;
„Strah od ljudske govorljivosti“ (1952);
„Beleške o filmskom zanatu“ (1958–1959);
„Kritika teorije intelektualnog filma“ (1959);
„Ples i film“ (1968).
Citati
Hvala ti Vorky! Divim ti se i poštujem tvoj neizmeran doprinos filmu... Uneo si nešto novo, nešto maštovito u film i magiju koja je spasavala loše filmove, a uzdizala dobre. Iz ličnog iskustva znam koliko si stvaralaštva uneo u moje filmove... Volim te kao velikog umetnika – Frenk Kapra, reditelj
Uvek sam verovao da je stvaranje filma u osnovi umetnost, a ne industrija. –  Slavko Vorkapić, filmski umetnik

MG142 (NS)