ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1990.
Autor: Domaći
Oblast: Film
Jezik: Srpski

Beograd 1990. Mek povez sa klapnama, 241 strana.
Knjiga je odlično očuvana.
D6


Zbirka monografija o najpoznatijim imenima iz prošlosti filmske umetnosti Nemi svedoci iz pera Vladimira Pogačića, filmskog reditelja i nekadašnjeg direktora Jugoslovenske kinoteke u Beogradu, vredna je posebne pažnje. Sačinjena od desetak manje ili više opširnih radova o ličnostima kakve su Melijes, Grifit, Linder, Čaplin, Štrohajm, Dovženko, Lang, Renoar, Hičkok, De Sika i Antonioni, ova knjiga ne predstavlja nekakav običan, ad hoc sastavljen skup eseja, već je svojevrsni pogled na razvoj filmskog medijuma kroz ličnosti njegovih najeminentnijih stvaralaca. Zainteresovani čitalac će iz nje saznati obilje podataka o životnim putevima filmskih autora, naći će u njoj sudove o društvenoj i estetskoj vrednosti njihovih dela i steći opštu sliku o razvoju stilskih usmerenja u prvih šezdesetak godina istorije sedme umetnosti.
Knjiga Nemi svedoci može da postane izvanredna lektira ne samo za čitaoce koje zanima prošlost filmske umetnosti, nego i za one koji će joj se obratiti iz ugla šireg kulturnog interesa. Odlučujuća okolnost koja me nagoni da ovako gledam na njenu budućnost


jeste to što je Pogačić pre svega izvrstan pisac. On ume da privoli čitaoca da saoseća sa junacima kojima pristupa i da se uzbudi nad njihovim pokatkad bizarnim a pokatkad sasvim običnim sudbinama. Kada opisuje Melijesovo nesnalaženje u promenjenirn uslovima rada na filmu u prvoj deceniji veka ili njegov donkihotksi pledoaje za dostojanstvo umetničke profesije, kada plastično slika tragični Linderov izlet u Ameriku ili dramatičnost Dovženkovog nesporazuma sa vlašću, a naročito kada jezgrovito portretiše autore koje voli i kojima se divi, Pogačić sigurno dostiže vrhunce ove vrste proze u nas. On zna da na zanimljiv način ispriča i ono što je poznato (o uticaju Lindera, Senela i Grifita na Čaplinov stvaralački postupak ili o Grifitu kao čoveku koji je, uprkos nedostatku obrazovanja ili možda baš zahvaljujući njemu „stvorio novu pismenost pokretnih slika`), ali i da čitaoca iznenadi i zainteresuje stvarima koje se prvi put obelodanjuju (Čaplinov embargo na sopstvene filmove posle napuštanja Amerike, Štrohajmovi „očajnički” telegrami kojima od Ejzenštejna traži da mu obezbedi posao u Sovjetskom Savezu, otkrivanje prave prirode Langovog sukoba sa Gebelsom, razbijanje iluzija o „naprednosti` Renoarove Velike iluzije i stilskom značaju Pravila igre). On lapidarno pogađa suštinu Antonionijevog stvaralačkog opredeljenja, naširoko priča peripetije iz bogatog Čaplinovog života ili podvrgava preispitivanju proizvoljna nagadanja o tome šta Dovženka čini pesnikom i pri tom ostaje uvek podjednako zanimljiv.Ukratko, Pogačićeva knjiga predstavlja dinamično, slikovito i dramatično štivo, a njen autor nam se otkriva ne samo kao značajan kritičar, nego i kao rasni pripovedač.
(Iz recenzije Dušana Stojanovića)



Sadržaj:
Čarobna svetiljka
Doprinos Luja Limijera
Magične mogućnosti filmske kamere: Žorž Melijes
Nezaobilazan i potcenjivan: E. S. Porter
Čovek koji je stvorio film: D. V. Grifit
Thomas Harper Ins ili pravi vestern
Rađanje filmske komedije: Mak Senet
Oblikovanje komičnog: Maks Linder
Ja, Čarls Spenser Čaplin
Izmedju umetnosti i kiča: Erih fon Štrohajm
Fric Lang Ahasver
Autoportret s damom: Jozef fon Šternberg
Između nade i očajanja: Aleksandar Dovženko