ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1983
Oblast: Muzika
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Mek povez, 93 strane, izdanje Nota, 1983 (Bor : Bakar)
Korica ponegde izbledela i iskrzana kako se vidi, inače nije uopšte loše stanje, posebno iznutra

Momo Kapor: PUT KA DŽANGU
Malo je knjiga od kojih čitalac oseti neku korist već u prvom poglavlju. Pisac ovog predgovora, zahvaljujući „DžangoIogiji“ Svetolika Jakovljevića, oslobodio se dugogodišnjeg pogrešnog načina na koji je izgovarao ime velikog gitariste. I on će, kao i vi, dragi čitaoče, ubuduće govoriti: Džango Renart, a ne kao ranije – Đango Rajnhart! I kada bi to bilo sve (a ni iz daleka nije), bilo bi sasvim dovoljno za jednu knjigu.
Čitajući „DžangoIogiju“ još u rukopisu, dogodila mi se jedna čudna i retka stvar. Godinama sam slepo obožavao ovog gitaristu, a da nisam znao gotovo ništa o njemu i njegovom životu, sem nekoliko mutnih anegdota vezanih za nesreću u cirkuskim kolima. I odjedanput, pružila mi se retka prilika da za nepunih sat-dva, čitajući je, doznam sve što se može saznati o jednom životu punom lutanja, ljubavi, muzike, haosa i tajanstvenosti koja je decenijama obavijala ovog tamnoputog muzičkog maga. Da bi se to postiglo, bilo je potrebno nešto više od ljubavi koju osećamo prema muzici Džanga Renarta; slobodno mogu da kažem – mnogo više! Bilo je potrebno krenuti tragom tona i putovati, gubiti se u podacima i nedoumicama, tragati za svakim parčetom razbijenog Džangovog života, da bi se čitav taj kaleidoskop datuma, godinama, muzičkih fraza, suptilnih analiza i tehničkih podataka o instrumentima, slepio u jedinstvenu celinu, koja ovu knjigu pretvara u pravo malo remek-delo svoga žanra, gde se zaljubljenost rasnog muzičkog poznavaoca mesa sa izvrsnim dokumentarističkim zanatom, da bi se sve to, na kraju, u blagom sfumatu pretopilo u intimnu ispovest pisca, koji u tihom francuskom mestašcu Samoa završava svoju studiju nad grobom Džanga Renarta, tražeći tu odgovor na svoje poslednje pitanje: šta ostaje posle svega?