ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1962.
Autor: Domaći
Oblast: Film
Jezik: Srpski

STvarnost, Zagreb, 1962.
Prvo izdanje!
Vrlo dobro očuvana.

Srđan Vučinić: ARHIVAR NEMOGUĆEG – BORA ĆOSIĆ
Ja sam polako počinjao da shvatam kako pored mnogih zanata, pobrojanih u
istoriji, postoji još jedan važan zanat, bioskopskog gledaoca, vrlo naporan.
B. Ćosić, Pri če o zana tima
Bora Ćosić sakupio je, popisao i klasifikovao, obradio i izložio predmete svog bogatog
bioskopskog iskustva u knjizi Vi dljivi i nevi dljivi čovek (pr vi put objavljenoj 1962. godine u
Zagrebu). I mada se pisac spretno ogradio podnaslovom u kojem stoji jedna subjektivna
istorija filma, ovo je, koliko mi je poznato, jedna od pr vih knjiga iz pera nekog našeg auto-
ra koja obrađuje sve glavne etape i sineaste u dotadašnjem razvoju filmske umetnosti.1
Čitajući knjigu, pitao sam se kakva je to pasija – pored one sakupljačke i katalogizatorske,
koja će doći do izražaja i nešto kasnije, u fikcionalizovanom popisu svih običnih i neobičnih
zanata u vreme ratno i revolucionarno u Pričama o zanatima, ili u prikupljanju i parodijskom
izlaganju mnogih tipova govora, jezičkih fraza, šablona i trivijalnosti kojima se biće malo-
građanina, kao pipcima prilepljeno, drži za spoljni svet (u romanu Tutori) – dakle, kakva je
to strast vodila mladog Ćosića da ispiše esejističku povest filma, trostruko obimniju od slav-
ne Ulo ge moje porodice u svetskoj revoluciji koja će uslediti tek sedam godina kasnije. Iščita-
vajući je ponovo, stekao sam utisak kako u Vidljivom i nevidljivom čoveku na sceni imamo
pisca na pragu prave stvaralačke inicijacije, u opsesivnoj potrazi za utvarama, fantomima i
fantazmima, za oniričkim i transcendentalnim doživljajem – jednom reči, za svim onim što
mu u doba još uvek jednobojne, sive real-socijalističke svakodnevice 50-ih, jedino iskustvo
kinematografa može priuštiti. Ista ona opčinjenost spojem neobuzdane imaginacije i objek-
tivnog otiska vremena, karakterističnim za sedmu umetnost, opčinjenost o kojoj svedoče i
mnogi od avangardnih pesnika prve polovine XX veka, našla je svoj izraz u energiji i entu-
zijazmu mladalačkog traktata Bore Ćosića, u pasažima poput ovog: „Film je pr vi put od
kada postoji svet umeo da jedan trenutak ukrade od prolaznosti i da ga u svom celovitom
kretanju sačuva zauvek (...) da mađioničarskim majstorstvom zabeleži čoveka bez glave,
devojku u čaši vode i realne oblike nepostojećih čudovišta. Film je poklonio svom gledaocu
oči koje sve vide i uši koje sve čuju, popeo ga na nemoguće visine i obdario ga sposobnošću
da istovremeno prisustvuje dvama različitim događajima.“2 Sa predanošću bliskom onoj sa
kojom Line i Lamark beleže i razvrstavaju sva čudesa flore i faune, a Borhes primerke svoje
1 Te iste 1962. ob javljena je u beogradskoj „Prosveti“ Istori ja filma Radoša Novakovića, reditelja i profe-
sora Akademije za pozorište, film, radio i tele viziju.
2 B. Ćosić: Vidljivi i nevidljivi čovek (Beograd, 2012, str. 13). Za ovo obnovljeno izdanje, povodom pola
veka od izlaska Ćosiće ve knjige, zaslužan je Se verin M. Franić (1952–2014), filmski kritičar i osnivač ča-
sopisa YU film danas u okviru kojeg je objavljivana i posebno vredna edicija PLUS biblioteka „YU film
danas“; Ćosiće va knjiga jedno je od poslednjih izdanja iz ove edicije.
ZLATNA GREDA
Srđan Vučinić
57
„fantastične zoologije“ – Bora Ćosić nam iz mraka bioskopske sale donosi čuda filmskih pe-
snika i novatora, od Grifitovog otkrivanja krupnog plana, tog oka „superiornijeg i vidovitijeg
od čovekovog“, preko Ajzenštajnove montaže atrakcije, njegove likovne ekspresivnosti i
hiperboličnosti, pa sve do čuda nepatvorene stvarnosti italijanskih neorealista ili veličan-
stvene Hičkokove persiflaže „pune pri tajene jeze“ (u Nevo lja ma sa Ha rijem).
No nije teško zapazi ti one sineaste koji su mladom piscu posebno bliski i dra gi; autore
kroz čije sa gledavanje i tumačenje on skicira i mapu svog budućeg pripovedačkog sveta.
Propitujući Čaplinovu umetnost, Ćosić posebno ističe njegov pohod na opšta mesta, sklo-
nost ka obrtanju na glavačke uvreženih odnosa i opštih pravila: onog Čarlija koji, održava-
jući red u radnji, počinje da zaliva cveće na ženskim šeširima; za koga se tretman u lečilištu
pretvara u mučilište i rvački ring; kome je, tokom rovovske borbe u ratu, i vatra iz neprija-
teljskog oružja dobar instrument da bi sebi pripalio cigaretu, otvorio flašu piva... Mali čovek
koga je Čaplin stvorio „čudna je kost u grlu ove civili za cije“, konstatuje Bora Ćosić. Piščevo
tumačenje tog „malog delije“ navešćuje nam kalambursko i alogičko obr tanje naglavce
stereotipa i jezičkih fraza na kojima malograđanski i novi revolucionarni svet počivaju u
njegovim proznim delima iz 60-ih godina – gde se junaci celuloidnog Čarobnjaka iz Oza
preobražavaju u stvarne „čarobnjake iz Ozne“, gde se i Rusi (beli, kao i cr venoarmejci) u
detinjem poimanju javljaju u vidu posebnog zanata... A kada nas u neponovljivi univerzum
Žana Vigoa (posebno onaj Nu le iz vlada nja) uvede aforizmom – „Svet je relativno pristojna
celina, koja ima svoje kraste, svoje guke, svoje dobro čuvane, vešto skrivene nepodesnosti“
– Ćosić time koncipira i vlasti ti groteskni mehani zam, onaj koji će u punom sjaju proradi ti
u Priča ma o za natima (1966), te Ulozi mo je porodice u svetskoj revo luciji (1969). Infantili zam
kao oružje u pohodu smehotvornog razgolićenja „pristojne celine“ odraslog sveta – nije li
u toj Vigoovoj anarhističkoj drskosti jugoslovenski pisac, prevodilac Majakovskog i Hleb-
njikova, našao podstreka i za ostvarenje vlastitih stvaralačkih impulsa? I dok kod Vigoa
pomenute kraste i guke niču u pristojnom ambijentu škole (muškog internata), dotle u
prozi Bore Ćosića one probijaju na jezičko-stilskoj ravni marljivo parodiranog školskog za-
datka. Tako mali junak njegovog pripovednog triptiha3 živi sa ujakom koji „prevrće sve
ženske po kući“, sa ocem koji, u doba ratno, „nalazi način da popije što veću količinu otrov-
nog alkohola a da mu ne bude ništa“; naj zad, dobija u kući i oslobodioce, koji se okr vavlje-
ni vraćaju sa noćnih šihti likvidacije narodnih neprijatelja. Bestidnost, ludilo, brutalnost
Ćosićeve velike istorije cepaju nevešto oslikane kulise pristojne celine sveta, katkad još
drastičnije, još bezobzirnije negoli nakaznosti i deformiteti obrazovnog sistema kod Vigoa.
Kinematograf inspiriše delo Bore Ćosića svojom imaginativnošću, atmosferom, humo-
rom i emocijom; ali linearnost, fabula i zaplet, svojstveni filmskom pripovedanju, našem
piscu praktično nisu potrebni. On je nedvojbeno opredeljen za nelinearnu, do kraja frag-
mentiranu nara ciju u kojoj je gotovo svaka rečenica isečak različi tog vremena. Sklopljeni
asocijativno, po tema ma, ćosićev skom montažom atrakcije, ovi su bezbrojni isečci jedna
rastrojena celina koja ipak nastavlja da simultano živi u mnogim vremenima, satirično izo-
bražavajući rad detinjeg uma kontaminiranog velikom istorijom. I replike Ćosićevih likova
3 Knjiga Zaš to smo se borili (1972), prak tično, izmenjeno i dopunjeno izdanje Priča o zanatima, čini treći
deo ove uslovne celine.
58
možemo či tati kao neku vrstu stili zovanih filmskih dijaloga: one se izgovaraju u ima ginar-
nom porodičnom sve-trenutku, u kojem su i zdravorazumske kategorije prostora, vremena
i kauzalnosti privremeno suspendovane.4 U poetskoj sažetosti i globalnoj metaforičnosti
porodičnog sve-trenutka leži i osnovna analogija Ćosićevog proznog triptiha sa fantazmat-
skim potencijalima evropskog autorskog filma.
Nasuprot prozi 60-ih, Ćosićev postupak u romanu Tutori (1978), i dalje u Bel Tempu (1982)
vodi ka razobručenosti, prolifera ciji jezika – a time i ka namernom ukidanju sažetosti i me-
taforičnosti srodne kinematografskom principu. Njegova nova poetika mixed-media, sprem-
nice, ropotarnice i otpada bliži se u isti mah principu funkcionisanja televizije (danas i logi-
ci interneta, kao i društvenih mreža) u kojima se metafora te svaka lirska kondenzovanost
praktično ukida, jer sve se odigrava u znaku direktnog prenosa, u beskonačnom sadašnjem
trenutku.
Filmofilska energija i erudicija Vi dljivog i nevi dljivog čoveka ugrađeni su i u docnije sce-
narističke izlete Bore Ćosića: u njegov koscenaristički doprinos, prevashodno u pisanju
dijaloga, filmu Desant na Drvar Fadila Hadžića (1963), kao i Danima Aleksandra Petrovića
(1963), gde je Ćosić saradnik na scenariju zajedno sa filmologom Duškom Stojanovićem i
pesnikom Dušanom Matićem; te u adapta ciji, transponovanju i osavremenjivanju glavnih
motiva novele Dvojnik Dostojevskog u ambijentu samoupravne Jugoslavije, u filmu Nepri
jatelj Živojina Pavlovića (1965). Ćosić je potpisan i kao jedan od koscenarista u filmskoj
adap ta ciji vlasti tog romana, no čini se da njegov interes za filmski medij tada već jenjava.
U filmu Uloga mo je porodice u svetskoj revoluciji Bate Čengića (1971) jezički kvali teti knjige,
pa i replike likova mahom su zamenjeni pop-artističkim vizuelnim atrakcijama, uz jake pri-
mese mjuzikla, rok operete i političkog teatra. U ovom delu neujednačenog kvaliteta i
danas najubedljivije deluje ingeniozna dosetka koscenariste Branka Vučićevića:5 prizor u
kojem ukućani i oslobodioci zajedno jedu tortu u obliku Staljinove glave. „Či tava moja fa-
milija u BV-jevskoj obradi, pokazuje se ne samo u svetlu kanibalsko-edipskom (jer jedu oca
čovečanstva), nego i u sferi erotike kuhinje“, protumačiće mnogo kasnije Ćosić ovu scenu,
u svom sećanju na Vučićevića.6
Uloga Bore Ćosića u jugo slovenskoj kinematografiji, neposredna i posredna, veća je
nego što bi se na pr vi pogled moglo pretpostavi ti. O „boraćosićevskom raju malih stvari“,
tom „raju prizemnog Beograda“ piše Raša Popov povodom Ljubavnog slučaja Makavejeva.7
4 Ovo nas može asocirati na dela Alena Renea ili Alena Rob Grijea; a u domaćem filmu na kubističke
scene i dijaloge iz „ratne tetralogije“ Puriše Đorđe vića.
5 Kada smo na 20. Festivalu autorskog filma pripremali retrospek tivu Branka Vučiće vića, jedan od nje-
govih uslova bio je da ne prikažemo Čengiće vu Ulogu moje porodice, film od koga se kao koscenarista
još ranije ogradio – smatrao je da je umesto spek takularnog pristupa koji je reditelj sproveo, film tre-
balo uraditi što svedenije, minimali stič ki.
6 Iz tek sta Bore Ćosića „Roman o Vučiće viću“, ob javljenog u zagrebač kom časopi su Gordogan, #33–34,
zima–jesen 2016.
7 U nadahnutom eseju R. Popova „Imago Makavejev“, objavljenom u zborniku Makavejev: 300 čuda.
Umetnič ki odnos Ćosić–Makavejev sigurno je dvosmeran, o tome svedoči i Ćosićev tekst „Stvarnost u
filmu Dušana Makavejeva“ (Polja, maj 1966). Posebno je znača jan raskorak na ko ji autor ovde ukazu je,
između Makove odanosti novom životu u jugosloven skom komunizmu i „analiziranja krastica ko je su
se po njemu nahva tale“ u filmu Čo vek ni je tica. Ali posto ji tu još nešto zanimljivije iz današnje perspek-
59
A infantilno-satirična perspektiva koju Sidran i Kusturica primenjuju u Ocu na službe nom
putu (1985) mnogo toga duguje vizuri junaka Uloge moje porodice u svetskoj revoluciji – do-
voljno je uporedi ti način prenošenja iskaza iz „odraslog“, istorijskog sveta, njihovo cinično
prelamanje u edenskoj nepatvorenosti detinjeg univerzuma. Sa primetnim zakašnjenjem
slična perspekti va varira i u Mar kovićevom filmu Tito i ja (1992). Sa superiornim selinovskim
cini zmom ona je preoblikovana u priči o odrastanju dvojice kriminala ca tokom Miloševi-
ćeve ere rata i izola cije u Ra na ma Srđana Dra gojevića (1998). Zasebno bi se mogao anali-
zirati i posredni Ćosićev uticaj na kultno Grlićevo ostvarenje U raljama života (1984) – preko
nesumnjivog odjeka romana Tutori u parodijskom korišćenju obraza ca trivijalne li terature
u prozi Dubravke Ugrešić...8
Vođen akribijom i istrajnošću sakupljača i klasifikatora, žarom smejača i iz rugivača, ali i
nepredvidivom zaumnošću pesnika – Bora Ćosić ostaje vidljivi i nevidljivi sudeonik jugoslovenskog i post-jugoslovenskog filma.

Bora Ćosić (Zagreb, 5. april 1932) srpski i hrvatski je romanopisac esejista i prevodilac.[1] Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin. Napisao je oko 50 knjiga, kao i nekoliko pozorišnih drama, koje su sa velikim uspehom igrane u beogradskom Ateljeu 212. Za roman `Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji` dobio je za 1970. godine (za 1969) NIN-ovu nagradu za roman godine.[2]
Biografija

Bora Ćosić, rođen 1932. u Zagrebu, 1937. sa porodicom preseljen u Beograd. Tu je završio srednju školu u Prvoj muškoj gimnaziji, studirao na odseku filozofije Beogradskog univerziteta. U mladosti je prevodio ruske futurističke pesnike, uređivao je list `Mlada kultura` 1952, reviju `Danas` 1961-1963,[1] časopis `Rok` 1969-1970. Radio je kao dramaturg i umetnički savetnik u filmskim preduzećima `Slavija`, 1958-1959, i `Avala`, 1962-1963. Sarađivao je na dokumentarnim filmovima, pisao dijalog za igrane filmove. Tokom boravka po Evropi, pored celovitih knjiga objavio je više stotina tekstova po novinama i časopisima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Italije, Holandije, Mađarske, Rumunije, Rusije, Poljske, Albanije. Učestvovao je na više od dve stotine čitanja u nekoliko evropskih zemalja. Dao više od stotinu intervjua za različita glasila, štampu, radio i televiziju. Učestvovao na književnim konferencijama, festivalima, simpozijumima, međunarodnim sastancima i kongresima.[3]
Književno stvaralaštvo

Karijeru pisca započinje romanom Kuća lopova iz 1956. godine te zatim objavljuje knjige eseja Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962, Sodoma i Gomora, 1963. godine. Autor je kultnog romana novije srpske proze, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969, smestenom u ratnom i posleratnom Beogradu. Ćosić je istovremeno naslednik srednjeevropske prozne tradicije intelektualnog esejizma, kao i jedan od poslednjih intelektualaca koji se emocionalno iskreno identifikovao sa jugoslovenskom himerom, s mešavinom elegičnosti i mučnog preispitivanja nakon njenog raspada. Po tom romanu je snimljen i istoimeni film.

Raspad Jugoslavije odveo je pisca u dobrovoljno izgnanstvo (najčešće boravi u Rovinju i Berlinu, dok objavljuje u Hrvatskoj).[4] Taj deo njegovog stvaralaštva je obeležen uglavnom esejističkim delima, među kojima se ističu Dnevnik apatrida, 1993, (opet jedno poigravanje s fiktivnim identitetom preko kojeg Ćosić iznosi stavove o savremenoj drustvenopolitičkoj stvarnosti), Dobra vladavina, 1995, te Carinska deklaracija, 2000, poluautobiografski tekst natopljen promišljanjima o propalim južnobalkanskim ogledima i autorovim pomešanim osećanjima prema toj tvorevini. Napisao je oko 50 knjiga, izdatih u Srbiji, Hrvatskoj i Nemačkoj.[5]
Nagrade

1969: NIN-ova nagrada, za roman Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji.[2]
2002: Nagrada za Evropsko razumevanje, za autobiografski esej Carinska deklaracija.[6]
2008: Nagrada Albatros Zadužbine Gintera Grasa.[7]
2001: Nagrada Stefana Heyma.[8]

Dela

Nepotpun popis dela:

Kuća lopova, 1956.
Vidljivi i nevidljivi čovek, 1962.
Sodoma i Gomora, 1963.
Priče o zanatima, 1966.
Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, 1969.
Tutori, 1978.
Poslovi/sumnje/snovi Miroslava Krleže, 1983.
Doktor Krleža, 1988.
Rasulo, 1991.
Dnevnik apatrida, 1993.
Dobra vladavina (i psihopatalogija njenog svakodnevlja), 1995.
Carinska deklaracija, 2000.
Pogled maloumnog, 2001.
Tkanje, 2001.
Nulta zemlja, 2002.
Irenina soba, (poezija), 2002.
Izgnanici, 2005.
Consul u Beogradu, 2007.
Put na Aljasku, 2008.
Zapadno od raja, 2009.
Kratko detinjstvo u Agramu, 2011.
Doručak kod Majestica, 2011.