ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: Ms
Oblast: Muzika
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ponegde ostavljane beleske na marginama grafitnom olovkom.

Branimir Džoni Štulić (Skoplje, 11. april 1953) nekadašnji je jugoslovenski kompozitor,[1] pevač i gitarista rok grupe Azra. Smatra se kontroverznim autorom i jednim od najvećih mističara jugoslovenske rok scene.[2]

Gitaru je počeo da svira od prvog razreda gimnazije, a tokom 1970-ih sa akustičnom gitarom obilazi zagrebačke tulume, na kojima svira svoje i tuđe kompozicije. Jedno vreme studirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, ali je studije napustio. Početkom 1970-ih osniva grupu Balkan sevdah bend s kojom svira sve od autorskih pesama, preko sevdalinki i narodnjaka, do Bitlsa (The Beatles). Nakon uticaja panka i novog talasa, Štulić je modifikovao svoj zvuk i neke stare akustične pesme preradio u električnoj varijanti. Godine 1977. formirao je novi bend po imenu Azra.

Prvi album Azre izašao je 1980. godine i smatra se jednim od najjačih debija u istoriji jugoslovenskog roka.[2] Samostalno i sa grupom Azra, snimio je 16 muzičkih albuma, od kojih su mnogi prodati u tiražu većem od sto hiljada primeraka, s ukupnim brojem koji premašuje milion prodatih nosača zvuka.[3] Od početka 1990-ih živi u Utrehtu, Holandija, i bavi se pisanjem i prevođenjem grčkih klasika.

Biografija
Detinjstvo
Njegov otac Ivan Štulić, Srbin poreklom iz Nina kod Zadra[4], služio je kao oficir JNA u tenkovskoj jedinici u kasarni „Maršal Tito“ u Skoplju. Godinu dana nakon što je Branimir rođen, njegova majka Slavica rodila je i drugo dete, njegovu mlađu sestru Branku. Kada mu je bilo pet godina, njegov otac je dobio premeštaj u Jastrebarsko, nadomak Zagreba, gde se čitava porodica preselila u novi stan krajem 1950-ih. Branimir je nastavio da pohađa osnovnu školu u Jastrebarskom i bio je odličan učenik.[5] Godine 1960. porodica se seli u Novi Zagreb, u novoizgrađeno naselje Siget u stan na 11. spratu, gde Džonijeva majka i danas živi. U tom naselju, kada su se Štulićevi doselili, još nije bilo škole, pa su roditelji Branimira upisali u školu u obližnjem Trnskom. Na letovanje su često išli u Nin, koji Džoni smatra „prekrasnim gradićem i povijesnim mestom.“[5] U jednom intervjuu izjavio je da mu je mogući predak Grgur Ninski.[6]

Rana mladost
Džoni je kao tinejdžer počeo da luta ulicama Zagreba, gde se početkom 1960-ih rađala rok i hipi scena. Detinjstvo u Skoplju je obeležilo njegov govor, pa su zbog neobičnog naglaska u zagrebačkim gradskim krugovima mnogi mislili da je Bosanac.[7] Upisao je Šestu gimnaziju u Gornjem gradu. Pored gimnazije se nalazilo rok okupljalište Lapidarij (popularno Lap), gde su Džoni i ostali izlazili. U prvom razredu gimnazije počeo je da svira akustičnu gitaru. Prvu akustičnu gitaru mu je pozajmila drugarica Maja Oštir. Toliko ju je dugo zadržao kod sebe i svirao, da je prilikom vraćanja morao izmeniti sve pragove na vratu instrumenta.[7] Krajem 1960-ih su na ulicama mnogih gradova Evrope, pa i Zagreba, počeli studentski nemiri, što je uticalo i na mladog Štulića. U gimnaziji je maturirao 1972. godine radom „Pariška komuna“, koji je ocenjen odličnom ocenom. Rad oslikava njegovo zanimanje za socijalne teme, a pisan je neposredno nakon događaja u Hrvatskoj 1971. godine. Štulić je imao tek dvojku (dovoljnu ocenu) iz hrvatskosrpskog jezika.[8]

Nakon gimnazije Štulić je prvo odslužio vojsku. Otišao je u proleće 1973. godine a vratio se 15 meseci kasnije i počeo studirati.

Studentski dani
Kada sam došao iz vojske upisao sam fonetiku i povijest ali to sam napravio isključivo zato da bih imao alibi pred starcima. Morao sam nešto raditi, meni je život kod kuće oduvijek bio pakao. U njoj sam se osjećao kao stranac. Upisao sam se, dakle, da bih dobio na vremenu, jer nisam mogao očekivati da ću odmah moći živjeti od muzike.

— Štulić u prvom intervju u Polet-u, 30. 01. 1980.
Štulić je studirao Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu, a odsek je više puta menjao (fonetika, istorija, sociologija). U to vreme Štulić se fanatično posvetio akustičnoj gitari, akordima, tekstovima i komponovanju. Sviranje je preselio u podrum Filozofskog fakulteta, gde je svirao svaki dan od dva do devet. Na fakultetu se Čupko (kako su ga tada zvali) uglavnom družio s ljudima koje je zanimao anarhizam, a svoje „revolucionarne“ aktivnosti su uglavnom izvodili za šankom.

Tokom 1970-ih sa akustičnom gitarom obilazi zagrebačke tulume, na kojima je svirao svoje i tuđe kompozicije.[9] U to vreme je kosu pleo u dugačak perčin, na glavi je nosio heklanu kapicu, izučavao je mudrosti indijske filozofije i pevao uglavnom romantične balade. Džoni je jedno vreme bio vegetarijanac. Neko vreme je boravio kod kolege Bože Kovačevića, koji je studirao filozofiju i sociologiju. Božo je u sobi 22 u studentskom domu na Savi kao ilegalce udomljavao razne mlade umetnike, među kojima su bili Ivan Ivas, Darko Rundek, Jura Stublić i drugi. Štulić bi došao rano izjutra pa bi satima svirao u Božinoj sobi. Stanari nisu mogli učiti, razgovarati, a neretko ni zaspati od njegove svirke.[10]

Tih godina je Štulić letovao na ostrvu Silba, gde su mladi alternativci (članovi Buldožera, Lajbaha, Irvina i drugi) provodili vreme svirajući i sunčajući se nagi, odnosno upražnjavajući nudizam. Tamo je i svirao u letnjem bendu „Dobra voda“, koji je imao petnaestak akustičnih gitara i svirao klasiku, makedonske narodne pesme i obrade Bitlsa. Na tom ostrvu je upoznao i Graciju Pedić, u koju je bio zaljubljen i kojoj je posvetio čuvenu pesmu Gracija, napisavši je za jedan dan. Tu je letovala i Austrijanka Suzi F. iz Beča, s kojom je bio u kratkoj ali strasnoj vezi i kojoj je posvetio pesme „Suzy F“ i „Hladan kao led”.[11] Inače, Štulić je mnogim svojim devojkama i prijateljicama posvećivao pesme, a nekima je i svirao pod prozorom. Mada ga hrvatska spisateljica Slavenka Drakulić smatra „odvratnim seksistom, muškom šovinističkom svinjom“, žene koje su ga volele smatraju ga najnežnijim muškarcem kojeg su upoznale.[5]

Fakultet nije završio, odnosno „zalutao“ je negde „između prve i četvrte godine“. Dogurao je do šestog semestra, ali nagomilavši veliki broj nepoloženih ispita (pošto je tada polaganje nekih ispita moglo da se odlaže do diplome), Džoni napušta fakultet.

Sviranje
Mnogi Džonijevi poznanici iz tog vremena govore da on nije znao note, da je svirao prosečno i da mu ukus nije bio u skladu s vremenom. Smatrao je da je sevdah naš autentični zvuk, koji najbolje dolazi do izražaja u makedonskim pesmama. Iako samouki gitarista, on je vežbao danonoćno, i uvek je bio u potrazi za prostorom za vežbanje. Prva grupa koju je osnovao se zvala Balkan sevdah bend. Svirali su sve, od autorskih pesama, preko sevdalinki, narodnjaka, do Bitlsa. Glavni hit im je bila pesma Balkan koju je Štulić napisao po povratku iz vojske, 1974. godine, a izvorno je vukla na melanholičnu bosansku sevdalinku. Zbog njegovog, još uvek neizgrađenog glasa, prijatelji su ga odgovarali od pevanja.
Da nema tog novog vala vjerovatno nikad ne bih ni zapjevao.

Tek pod uticajem panka i novog talasa, Štulić je modifikovao svoj zvuk i neke stare akustične pesme preradio u električnoj varijanti. Na te promene dosta je uticao prvi zagrebački nastup Pankrta, kojima je bio oduševljen (što je i opevao u pesmi Balkan). Ubrzo nakon toga je korenito promenio imidž, ošišavši dugu kosu i obrijavši bradu i brkove. Tada je Štulić samom sebi dao nadimak Džoni, umesto dotadašnjeg Čupko. Svoje iskustvo sa Balkan sevdah bendom je kasnije komentarisao: „Balašević je zadnji roker prema onome što smo mi tada radili. Ja u stvari nisam brutalan čovjek, to su me tek kasnije naučili.“