ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2019.
Autor: Domaći
Oblast: Film
Jezik: Srpski

Žika Bogdanović PRIJATELJI DRAGI, NE ZABORAVITE NI STARE FILMOVE

Jugoslovenska kinoteka, 2019.
371 strana, četvrtasti format.


Žika Bogdanović u knjizi analizira kultne filmove reditelja čiji filmski univerzumi odišu lepotom koja se netragom izgubila dok smo odrastali.
O idiličnim danima, kada se za bioskopske i pozorišne projekcije čekalo u redovima, kada je Kinoteka bila kultno mesto za kreativne razgovore o filmu i kada je umetnički ukus uticao na način života, govori knjiga Žike Bogdanovića „Prijatelji dragi, ne zaboravite ni stare filmove”, u izdanju Jugoslovenske kinoteke, opremljena divnim ilustracijama iz bogatog fonda ove naše institucije kulture.

Autor nas vraća velikim filmskim pričama, a upravo je priča ta, kako kaže, koja posredstvom osećanja postaje stvarna, i podseća na ostvarenja Džona Forda, Alfreda Hičkoka, Renea Klera, Čarlija Čaplina, Hauarda Hoksa, Orsona Velsa, Frenka Kapre, Bilija Vajldera, Kendžija Mizogučija, Akire Kurosave, Federika Felinija, Žana-Lika Godara, Sergeja Ajzenštajna, kao i na klasike žanra horora koje su ovekovečili Boris Karlov i Bela Lugoši.
Istovremeno se seća kinotečkih debatnih seansi, koje su često posle projekcija trajale neretko i do jutra, a u kojima su učestvovali slikari i ljudi iz šireg domena kulture: Olja Ivanjicski, Ljuba Popović, Leonid Šejka, Dušan Stojanović, Filip Aćimović, Branko Vučićević, Dragoš Kalajić...

Bogdanović nas podseća na to da možemo da pratimo sopstveni razvoj tokom ponovljenih gledanja omiljenih klasika, da naučimo da ih poštujemo, kao što smo im se zavetovali na večnu ljubav, da usavršimo komunikaciju sa njima i tako prepoznajemo iznova njihove prave vrednosti.

„Kada se slika konačno razbistri, najlepši je jučerašnji svet. Zbog toga, dok nam još veruju, treba biti delatan i učiti da je sve podložno promeni nabolje; a kada promene učvrstimo, treba učiti da su promene, pogotovo one nagle, najveće zlo. Najprirodniji način da ljudi to prihvate jeste usaditi im ideju da je sve u životu samo proces ‒ osim onoga što je savršeno, a to je ideja koja je poslužila kao polazište”, piše autor.
Na primeru filma Žana Foreza „Život u ružičastom”, koji je video ponovo posle više od šezdeset godina, Bogdanović iznosi stav da „u okviru filma u koji uranjamo, mi u svojoj intimi uvek stvaramo novo delo, izmenjeno prema našim vlastitim, prepoznatljivim potrebama i postignutim razumevanjem života”. Shodno tome on temu istine ne sagledava kao najvažniju u iskustvima tiranije već u onome u čemu se ona iznova javlja, u demonstracijama demokratskog načela, a zaključuje da je ljubav ta koja na kraju u svemu preostaje kao utešni glas iz prošlosti.

U ovim esejima ponovo pred našim očima vaksrsavaju ključne scene iz filmova „Predivan život” Frenka Kapre, kada se Džejmsu Stjuartu ispunjava Božićna želja da nikada nije ni rođen, kada u „Dogodilo se jedne noći”, istog reditelja, Klark Gejbl sreće Klodet Kolber, kada u „Građaninu Kejnu” Orsona Velsa odjekuje čuvena reč „Rosebud”, kao mit, „kao nagoveštaj koji nas čini ljudima koji jesmo i koji nas, možda, uprkos svemu u šta smo ogrezli, bar delom čisti i iskupljuje”. Slično kao što u Hičkokovoj „Vrtoglavici” postoji niz preduslova kako bi se dogodilo ono što je ispričano.

Citirajući Žaka Riveta povodom čistote univerzalnog filmskog jezika Kendžija Mizogučija, koji zapravo progovara na svim jezicima, i tumačeći Kurosavinu parabolu o istini, Bogdanović analizira kultne filmove ovih reditelja: „Legendu o Ugetsu” i „Rašomona”, kao priče o neuhvatljivim idejama verodostojnosti, sreće i smisla, o trajnoj upitanosti čovekovog položaja u svetu i kosmosu. Filmski univerzumi ovih stvaralaca, po mišljenju autora, odišu lepotom koja se netragom izgubila dok smo odrastali.

A pravo mesto sećanja, sa setom, na vreme odrastanja pruža i Felinijev „Amarkord”, još jedan u nizu starih filmova koje ne smemo da zaboravimo.