Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Oblast: Muzika
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Odlično

Retko

2012.

Knjiga - priručnik o tangu, o strasnoj igri gde duša ima dodir sa drugom dušom. Knjiga u kojoj se predočava povest argentinskog plesa i objašnjava zašto je tango mnogo više od samog plesa.


Tango je originalno bio ples improvizacije koji je kombinovao ritam i pokrete nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija. Najupečatljiviji trag su ostavili „kandombe”, argentinska verzija plesa robova iz Afrike, koja je dospela u luku Buenos Ajresa. Drugi izvor je bila kubanska „habanera“, mešavina francuskih, kolonijalnih kontraplesova sa afričkim uticajem. Elementi kubanske habanere i evropske polke su se spojili u lokalni argentinski ples „milonga“.[1] Milonga je prvobitno bila pesma puna improvizacije koju su pevali payadores ili folk pevači argentinskih stepa, pampasa. Kao ples, postala je popularna među kompadritosima, na ulicama Buenos Ajres-a 70-ih godina 19. veka.[2][3] Neki istoričari veruju da su upravo ovi kompadritosi improvizovali i imitirali pokrete crnačkih candombe igrača i spojili ih u milonge, koje su i stvarale prve tango note kasnih 1870-ih.

Od 2009. godine nalazi se na listi Uneskovoj listi nematerijalne kulturne baštine sveta.[4][5][6]

Opis Tango plesa[uredi | uredi izvor]
Uslovno sve do 1900. godine možemo reći da je to prva faza u tangu, karakteristična po improvizaciji, gde su muzičari na sluh pratili plesače a ne obrnuto. Gde je muzika bila živahnija i veselija, ali je to period koji je iznedrio vrsne muzičare i kompozitore tanga koji ga uvode u njegovo zlatno doba.

Period od 1900. do 1920. godine poznat kao „guardia vieja“ nazvan po kompozitorima tzv. stare garde koji su razvili tango u jednu od najinteresantnijih i najlepših muzičkih oblika.

Period od 1920. do 1940. godine Argentinci zovu zlatno doba tanga. Tango u stvari tada dobija današnji oblik. To je rezultat nekoliko istovremenih dešavanja. Najezda doseljenika iz Evrope doprinosi da se tango prenese u Evropu i stekne neverovatnu popularnost, jer ga u Evropi prihvataju viši slojevi društva. Tada dobija i vokalnu crtu sa preovlađujuće lirskim pesmama. Orkestri se povećavaju a note zapisuju.

Zatvoren plesni stav tanga je nastao pod uticajem evropskih plesova, polke, mazurke...

Najpoznatija tango numera je (šp. La cumparsita), nastala 1917. godine u Montevideu, a danas je to zvanična drzavna himna Urugvaja. Najpoznatiji tango stvaraoci su pevač, glumac i gitarista Arlos Gardel i kompozitor i bandeonista Astor Piazola. Oni su doprineli globalnoj popularnosti tanga. Upravo je Astor Piazola krivac što bandeon, malu harmoniku poreklom iz Nemačke, usko povezuju sa tangom iako su prvi instrumenti tanga bili flauta, violina, gitara, klarinet i klavir, a kasnije evropljani donose mandolinu i bandeon.

Koraci tanga, naročito za dame su se takođe razvijali. Kako se haljina sa godinama skraćivala tako je dami omogućavala raznovrsnije plesne korake i varijacije. Za muškarce je to bio i ostao mačo ples.

Često su se na milongama u predgradjima Buenos Ajres-a dešavale tuče uz korišćenje noževa izmeću lokalnih klanova, pa nije slučajno što tango koraci podsećaju na korake pri borbi noževima.

Druga priča je da su gaučosi od jahanja imali savijena kolena, mirisali na znoj, pa ni parfem barskih dama to nije mogao da priguši, tako da su morale da okreću i zabacuju glavu u desnu stranu i tako je nastao plesni stav.

Treća priča je da su muškarci morali da se nadmeću u tango plesu u baru za naklonost dame, zatim bi joj klimnuli glavom pa na kome ona zadrži pogled taj je pobednik. Razlog tome je što je odnos muškaraca u odnosu na žene u tom periodu bio nesrazmerno veliki pa su se čak osnivane škole gde su muškarci zajedno vežbali mesecima za par minuta plesa sa barskom damom.

Od oktobra 2009. godine tango je postao deo svetske kulturne baštine, i to ne slučajno već zaslugom generacija tango muzičara, kompozitora, plesača — jednom rečju tango stvaralaca.

Kada se kaže tango pre svega se misli na argentinski tango ili “tango argentino” što je svojevrsni, možda, najpoznatiji brend ove zemlje. Danas tango ne morate tražiti po zabitim četvrtima Buenos Ajres-a, on je tu pored vas, u centrima svih svetskih metropola.

Dva najpoznatija Tango stila[uredi | uredi izvor]
Balrum tango[uredi | uredi izvor]
Balrum tango ili engleski tango nastao modifikacijom i prilagođavanjem izvornog argentinskog tanga. Potiče od Engleza koji su ga razvili. U periodu od 1920. do 1929. godine nastao je ovaj tango u formi kakvog ga danas poznajemo. Standardizovan je 1929. godine u Engleskoj, a od 1930. godine prihvaćen je i u Nemačkoj. Od tada se on igra na takmičenjima u okviru standardih plesova. To je jedini standardni ples latinoameričkog porekla.

Karakteristike su mu brza ritmičnija muzika u odnosu na argentinski, pisana u 2/4 taktu, oko 30 taktova u minuti. Kretanje plesnog para je formalizovano, bez mnogo improvizacija, stav je otvoren, naglašeni su trzaji glavom pri promeni pravca, iako muzički ritam podseća na marš, kretanje treba da bude elegantno, nalik na kretanje mačke. Gazi se celim stopalima, bez podizanja, kolena su uvek pomalo spuštena i fleksibilna. Dominantan karakter ovog plesa je dramatičnost. Igra je strasna, snažna, vatrena, a ritam se mora osećati u najmanjem pokretu. Do pre desetak godina ovo je bio skoro jedini tango koji se učio i igrao u plesnim školama kao jedan od standardnih plesova. Da bi se dočarao karakter ovog tanga plesači moraju biti dobro uvežbani i uigrani.

Argentinski tango ili tango argentino[uredi | uredi izvor]
Argentinski tango ili Tango argentino ima takođe nekoliko podstilova. Danas su dominantni „salonski tango“ i „tango milongero“ odnosno milonga. Muzika je u 2/4, 4/8, i 4/4 taktu. U poslednje vreme se pleše i „tango vals“ odnosno tango valcer gde je muzika u 3/4 taktu. Tempo moze biti brži i sporiji i može biti promenljiv i u jednoj plesnoj numeri.

Postoji podela i na „scenski tango“, karakterističan po veoma zahtevnim figurama skoro akrobacijama, kao i na elektro tango (tango nuevo).

Kod argentinskog tanga stav je zatvoren, grudi na grudi, moze obraz uz obraz, ali i kao u valceru otvoren stav (tango vals). Zatvoren stav omogućava stabilno voženje od strane muškarca, a ženi omogućava punu slobodu pokreta nogama.

Tango argentino je potrebno vezbati duže vreme da bi se savladao, zato što je kretanje specificno sa savijenim kolenima, što u drugim plesovima ne postoji, i ova stavka daje karekter tangu.

Ritam tanga omogućava improvizaciju, dakle nema klasičnog osnovnog koraka koji se nauči pa se onda uče figure kao nadgradnja, ali baš zbog toga je potrebno vreme da se ovlada ritmom da bi moglo da se improvizuje. Zbog zatvorenog, intimnog stava, takođe je potrebno vreme da bi se ovladalo pravilnim vođenjem.

Zbog svega ovog mnogi pokušavaju da nauče tango pa odustaju na početku jer ne vide odmah napredak. Učenje tanga zahteva koncentraciju i strpljenje. Naravno, zavisi mnogo i od instruktora plesa, odnosno od toga koje informacije daju i kako radi sa početnicima. Često se na početku mnogo više priča o tangu nego što se pleše.

Kao krajnji rezultat će se pojaviti nešto što je simbol tanga. Plesači koji nauče tango stvarno mu postaju verni i posvećeni. Tango im u pravom smislu reči postaje strast.

Salonski tango omogućava da ga bez napora igraju i ljudi trećeg doba. Ovo je takođe i ples gde ima najviše plesača starijih generacija, za razliku od ostalih plesova gde preovlađuju mladi.

Tango u Srbiji[uredi | uredi izvor]
U Beogradu, zahvaljujući nekolicini posvećenih tango učitelja i njihovih tango škola moguće je nekoliko puta nedeljno na različitim mestima igrati tango na „milonga“ večerima odnosno tango plesnim večerima. Takođe, u Novom Sadu postoji razvijena tango scena, duža od jedne decenije. Milonge se organizuju jednom nedeljno, a krajem avgusta, svake godine, održava se međunarodni festival `Novi Sad - Tango grad`.