ISBN: Ostalo
Jezik: Engleski
Oblast: Fotografija
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


Photographic principles and practices

Harry Asher


Fotografija (grč. φωτογραφία) ili svetlopis je medij dobijen delovanjem svetlosti na površinu koja je osetljiva na svetlost. Fotografija može postojati u fizičkom obliku (na papiru, staklu, limu, ...) ili u elektronskom obliku (na zaslonu ekrana, projektovanjem na određenu podlogu, ...).[1] Istim nazivom se označavaju tehnička delatnost i umetnička disciplina.


Najstarija poznata fotografija prirode, nastala na limu prevučenom slojem asfaltne smole Nisefora Nijepsa iz 1826.[2]
Poreklo naziva
Naziv fotografija (skovan od grčkih reči fotos i grafein) uistinu je prvi upotrebio Francuz Herkil Florans 1833. prilikom opisivanja svog otkrića slikanja pomoću svetlosti,[3] ali njegov izum nije bio tada obelodanjen (nego tek vek i po kasnije – 1977. godine!) pa javnost u to vreme nije saznala za taj naziv. Ponegde se može pročitati da nemačka istoriografija pripisuje prvu upotrebu naziva fotografija nemačkom astronomu Johanu Medleru (25. februar 1839. godine),[4] ali ostala svetska istoriografija to argumentovano osporava. Naime, zvanično je prvi uneo u javnost naziv fotografija (tj. crtanje pomoću svetlosti) engleski astronom i fizičar Džon Heršel, 4. februara 1839. godine, tri nedelje pre Medlera.

U srpskom jeziku je krajem 19. i početkom 20. veka korišćen prevod svetlopis, dok se danas ređe koristi.

Fotoaparati

Stari studijski fotoaparat (za portrete)

Fotograf upotrebljava stativ za veću stabilnost tokom duge ekspozicije.

Pejzažni objektiv Mon Jamin Darlot
Kamera opskura (lat. Camera obscura[5] — „mračna komora“ ili „zamračena prostorija“) je kutija (svetlonepropusna opna bilo kakvog oblika) čije unutrašnji zidovi ne dopuštaju odraz svetlosnih zraka (moraju biti obojene crnom mat bojom ili još bolje, prekrivene crnim filcom). Na zidu kutije izbušena je rup(ic)a. Kroz taj sitan otvor („mlaznicu svetla“) svetlosni zraci spolja, ulaze u mračnu komoru i projektuju sliku motiva pred kamerom na zadnji zid komore. Ako se u mračnu komoru stavi fotoosetljiva ploča, tj. list materijala koji je osetljiv na svetlo, a koji može biti hemijski (npr. „fotografski film“ ili „foto papir“) ili digitalni („senzor“), može se napraviti snimak motiva.

kontinuirana dubinska oštrina (svi detalji motiva su jednako „oštri“ bez obzira na udaljenost motiva od kamere ili projekcionog zaslona od rupe-objektiva) koja omogućava snimanjenje samo na ravni projekcioni zaslon nego i na projekcione zaslone valjkaste, sferne ili bilo kojeg oblika. Projekciju kontinuirane oštrine na cilindričnu ploču daje samo rupa-objektiv.
kompresija vremena (pokretni detalji motiva ostaju ili potpuno nesnimljeni ili pak zabeleženi tek kao nakupina svetlosnih titraja, zbog dužine trajanja ekspozicije jer kroz rup(ic)u-objektiv prolazi veoma malo svetlosti, a nepokretni detalji ostaju jasno zabilježeni)
širok raspon kadra („uglova snimanja“ koji zavise od formata na koji se snima i udaljenosti rup(ic)e-objektiva od formata na koji se snima mogu biti veoma široki. Praktična ograničenja veličine kamere i snimka koju snima određeni su veličinama nabavljivih materijala)
egzaktna perspektivna projekcija (kada se motiv snima na potpuno ravnu fotoosetljivu površinu svi pravci iz prostora projektuju se na ravninu kao pravci)
potpuna propusnost svetlosti svih talasnih dužina (rupa-objektiv mračne komore propušta i one talasne dužine svetlosti koje ne prolaze kroz staklo, npr. ultraljubičasti deo spektra)

Ova fotografija Saturnovih prstenova je primer primene UV fotografije u astronomiji.

Primer kreativne fotografije
Mračna komora osnova je za sve današnje kamere (foto aparate, bioskop, video, ili digitalne kamere) štaviše, ona postoji u svim savremenim kamerama, a predstavlja prostor između objektiva (otvora sa sistemom sočiva, kojim je zamenjena rupica) i fotoosetljive ploče na koju se snima. Zidovi tog prostora savremenih kamera ne smeju odražavati svetlosne zrake.

Skup sočiva (objektiv) fokusira (izoštrava) projekciju motiva na ploču snimanja, kao uvećavanu ili smanjenu sliku motiva pred objektivom.

Osim ovog, postoje i drugi načini kako se mogu dobiti fotografske slike, kao fotogrami ili rejografije (prema fotografu Menu Reju, koji se često služio tom metodom ) ili fotokopije (kserografije). Rejografija se radi tako da se u tamnoj komori (zamračenoj sobi) direktno na fotoosetljivi sloj kao motiv stave neki predmeti, a zatim osvetle pa sliku (rejogram) stvaraju senke motiva kao i odrazi svetla s motiva. Neki autori rejograme nazivaju fotogramima ili ksemogramima (Ž. Jerman) mada bi fotohemogram bio naispravniji naziv, jer svojom širinom obuhvata stvaranje svake analogne fotografske slike. Za fotokopije (kserografije) ili kontaktne kopije snimaka (negativa) u anglosaksonskom govornom području ustaljen je naziv fotogram.


Fotografija refleksije vode, Kanarska ostrva

Fotografija kornjače na Havajima.

Polarna svetlost
Većina fotografskih aparata ima mogućnost podešavanja sledećih vrednosti:

fokus (kojim se izoštrava projekcija motiva što je na nekoj udaljenosti od objektiva),
blenda (otvorenost objektiva, što je veći otvor blende na fotoosetljivi sloj pada više svetla)
ekspozicija (trajanje propuštanja svetla kroz objektiv, što je duža ekspozicija na film pada više svetla).
Osim toga, fotograf može odabrati:

objektive raznih žarišnih dužina (zavisno od toga kakvo uvećanje motiva se želi dobiti na snimku) i
filmove različite osetljivosti (kojom je određena količina svetla potrebnog da bi neki motiv bio snimljen dovoljno osvetljeno).

Parne lokomotive u spremištu.
Jeftini aparati nemaju mogućnost menjanja (nekih ili svih) navedenih vrednosti, a oni obični automatski (tzv. „idiot-kamere“) ugrađenim mikroprocesorom sami procenjuju najbolju kombinaciju traženih vrednosti za uspešan snimak.

Motiv je dobro „fokusiran“ ako se na snimku vidi jasno (tj. „oštro“ sa što više detalja). Ako je motiv dalji ili bliži od podešene udaljenosti snimanja on postaje mutniji („neoštar“) i razgovetno je vidljivo sve manje njegovih detalja. Radi se o dubinskoj oštrini snimka. Ako je „fokusiran“ motiv u prednjem planu, tada će pozadina motiva motiva biti neoštra (i obrnuto, „fokusiranom“ pozadinom dobićemo neoštru snimku motiva u prednjem planu). Ako se želi dobiti oštar snimak motiva u prednjem i stražnjem planu tada treba smanjiti otvor blende, no tada treba produžiti i trajanje ekspozicije proporcionalno smanjenju otvora blende. Ove vrednosti su međusobno zavisne, a kod boljih fotoaparata automatski se usklađuju. Treba međutim napomenuti da će dinamički (pokretni) motivi produženjem trajanja ekspozicije biti snimljeni u pomaku („razmazano“).

Oblasti stvaranja u fotografiji
Umetnička fotografija (umetnički izraz kroz fotografiju)
Novinska fotografija (fotožurnalizam)
Reklamna fotografija (uglavnom studijska fotografija za reklamiranje određenih proizvoda)
Naučna fotografija (medicinska fotografija, astronomska, naučne analize, forenzika, ...)
Svadbena fotografija (snimanje mladenaca u posebnimim enterijerima i pozama)
Amaterska fotografija (hobi i porodična fotografija)
Predistorija otkrića
Opisana u starom veku od Aristotela,[6][7] kamera opskura je, naročito od vremena renesanse pa nadalje, služila slikarima i arhitektima kao pomoćno sredstvo u prenošenju crteža iz prirode. Njom su se služili, u slične, crtačke svrhe, i pioniri fotografije: Nieps, Dager i Talbot.[8] Oni su poznavali principe prenošenja svetlosnog odraza iz prirode na određenu podlogu, ali je svaki na svoj način nastojao da taj svetlosni odraz fiksira i sačuva zauvek. Predistorija fotografije je, u najvećoj meri, zbir opita urađenih u nameri da se pronađe odgovarajuće hemijsko sredstvo koje bi se ustalilo kao najpraktičniji i najbolji način stvaranja fotografije.[9][10]

Pioniri fotografije

Jedna od prvih fotografija na kojoj se vidi ljudsko biće: Pariski Boulevard du Temple Luja Dagera iz 1838. ili 1839.
Najraniju fotografiju prirode načinjenu uz pomoć svetlosti i kamere opskure dobio je 1826. godine Francuz Nisefor Nijeps.[11] On je upotrebio metalnu ploču premazanu tečnim rastvorom bitumena (asfalta) i izložio u kameri opskuri. Ekspozicija je trajala 8 sati. Ta fotografija (popularno nazvana „Pogled na golubarnik”) sačuvana je, a otkrio ju je 1952. godine istoričar fotografije Helmut Gernshajm u zaostavštini jednog botaničara iz 19. veka kome je Nijeps poklonio taj primerak prilikom boravka u Londonu 1827. godine.

Francuski slikar panorama i pozorišnog dekora (scenografija) Luj Mande Dager usavršio je Nijepsov postupak - sa kojim je prethodno sklopio ugovor o usavršavanju - unevši u proces soli srebra i dobio prve fotografije na posrebrenoj ploči 1837. godine. Dve godine kasnije, 19. avgusta 1839. Dagerovo usavršeno otkriće je zvanično objavljeno pred francuskom Akademijom nauka i poklonjeno svetu pod nazivom dagerotipija. Taj dan se smatra rođendanom fotografije. Dager je posrebrenu ploču izlagao jodnoj pari, a nevidljivu sliku učinio vidljivom tako što ju je razvijao (izazvao) u pari žive i fiksirao u rastvoru natrijum sulfita (tj. kuhinjske soli). Dagerotipije su bile unikati i mogle su se posmatrati samo pod određenim uglom.

Englez Vilijam Henri Foks Talbot je nezavisno započeo svoje opite 1835. godine kada je dobio prve fotografske minijature na papiru. On je primenio drugačiji postupak koji je nazvao kalotipija (gr. lepi otisak). Kasnije, pod pritiskom svoje porodice i javnosti promenio mu je naziv u talbotipija. Talbot je u kameru opskuru unosio papir prepariran srebrnim hloridom i tako dobijao negativ, od koga se, prosvetljavanjem (tj. kopiranjem) mogao dobiti neograničen broj pozitiva. Time je postavljen princip negativ-pozitiv na kome počiva savremena fotografija. Talbot je izneo u javnost svoje otkriće u Londonu, samo nekoliko meseci posle Dagera....