Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Pozorište
Jezik: Srpski

2018 - 272 STRANE, TVRD OPVEZ.
NA PREDLISTU SE NALAZI POSVETA. NA DVE STRANE IMA VRLO MALO PODVLAČENJA TEKSTA I MALO DOPISIVANJA HEMIJSKOM OLOVKOM.

Dr Milovan Zdravković, profesor pozorišne produkcije na Akademiji umetnosti u Beogradu, objavio je knjigu “Anegdote i crtice iz pozorišnog života”, koja je predstavljena u više navrata.

Prikaz knjige objavljen je u “Politici” i mi Vam predstavljamo jedan deo.

“…Кada je književnik Janko Veselinović postavljen za dramaturga Narodnog pozorišta u Beogradu došli su novinari da ga intervjuišu interesujući se kako će se snaći na novom položaju. Jedan novinar ga je upitao šta misli o operi i dobio odgovor: „Znaš, rode, sve što je rđavo napisano i ne može da se čita, to se otpeva. Eto, to je opera!

Ovo je jedna od živopisnih priča iz knjige „Anegdote i crtice iz pozorišnog života” koju je nedavno priredio pozorišni producent Milovan Zdravković, a objavio Festival monodrame i pantomime iz Zemuna.

– Anegdote na nepretenciozan način ilustruju odnose između ljudi u pozorištu, njihov odnos prema lokalnoj sredini, ali i sredine prema njima, posredno objašnjavajući društveno stanje i duh toga doba. Priče u ovoj knjizi svrstane su u 20 grupa: patriotsko-rodoljubive, o posvećenosti, odnos prema velikim umetnicima, o socijalnom statusu glumaca, uticaj politike na pozorište, pozorište i kritika, anegdote iz kafane, glumci i nadimci, odnos prema publici, o reklami i dobrotvorima – kaže dr Milovan Zdravković, profesor pozorišne produkcije na Akademiji umetnosti u Beogradu.

U knjizi se našla i anegdota o Josipu Brozu koji je voleo da bude u društvu umetnika. Često je sa njima ostajao duže nego što je protokol predviđao. Jednom je ćaskao sa Miodragom Petrovićem Čkaljom, u to vreme najvećom komičarskom zvezdom. Tito ga pita: „Je li, bogati, zašto ti nikad ne praviš šalu na moj račun”, a Čkalja odgovori: „Bolje je, druže predsedniče, da ja Vama progledam kroz prste, nego vi mene da gledate iza rešetaka”.

U knjizi je zabeležen i događaj iz Čkaljinog detinjstva kada je i dobio ovaj nadimak. Кada je bio sa drugovima na pecanju Miodrag je tražio od druga da mu doda štap, močugu – čaklju koja im je služila kao pomoć u pecanju. U brzini je izgovorio: „Dodaj mi čkalju!”

Кako je kao dete bio „suvonjav i štrkljast”, nadimak je na neki način i odgovarao njegovoj pojavi. Nadimak su prihvatili dečje društvo, komšiluk u Кruševcu, gradu Čkaljinog detinjstva, a potom ga je poneo u Beograd na studije i nosio zauvek…

U knjizi je zabeleženo i da je Narodno pozorište Republike Srpske na svoj repertoar postavilo Molijerovog „Don Žuana” nakon čega se oglasio Pedi Ešdaun, visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH. Zatražio je da se iz drame izbaci deo u kojem Zganarel, grdeći Don Žuana, i navodeći razne pogrde na njegov račun, izgovara repliku: „Turčin!”, kao potvrdu Don Žuanove zle prirode.

Ovu dramu Molijer je napisao u 17. veku kada je Evropa strahovala od najezde Otomanske Turske, a Pedi Ešdaun je reagovao na žalbu bošnjačkih političara kojima je zasmetalo ovo Molijerovo poređenje.

Кuburenje s glumačkom platom opisao nam je glumac Dobrica Milutinović. Sedeći u kafani „Dva jelena” u Skadarliji neko od mladih glumaca upitao ga je kako izlazi na kraj s platom ceo mesec. „Moj sinko, evo ovako: od prvog do drugog nekako, od drugog do prvog nikako”, rekao je Dobrica.

A Bogdan Diklić jednom je primetio: „Ima netalentovanih glumaca, ali ima i netalentovane publike… Nema malih i velikih uloga, samo malih i velikih honorara…”

Autor prikaza je Mirjana Sretenović.