ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1979
Autor: Domaći
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski

Katalog Mića Popović - SLIKE I CRTEŽI
Umetnički paviljon ` Cvijeta Zuzorić ` 23. novembar 16. decembar 1979. / [predgovor Aleksa Čelebonović ; ima tekstova i na francuskom -
prijevod na francuski Ivanka Marković]
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Umetnički paviljon `Cvijeta Zuzorić` 1979 strana 22 format 23 cm
Štampano na kvalitetnom papiru bogato ilustrovano
Meki povez , po obodima rikne malo odrano kao na slici ostalo dobro očuvano
POVODOM JEDNE IZLOŽBE U BEOGRADSKOM UMETNIČKOM PAVILJONU „CVIJETA ZUZORIĆ“
PRAVA BOJA
U BEOGRADSKOM Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić` ovih dana (uključujući i one praznične) održava se izložba slika Miće Popovića. U bogatom likovnom životu glavnog grada, koji je upravo imao nekoliko izuzetnih izložbi, neopravdano bi bilo šire govoriti o jednoj postavci da nas na to ne primoravaju slike u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić` i zbunjenost onih koji ih gledaju. Zbunjenost, jer se bez mnogo dvoumljenja pitaju šta je tu jedan otvoreni pamflet, politička provokacija, pod firmom umetnosti.
O čemu je zapravo reč?
Po svim pravilima „kritike svega postojećeg` posvećeni tutor Mića Popović na izloženim platnima – rađenim u duhu novog realizma, s prizvukom enformela i primerima trodimenzionalnog uobličavanja – javlja se kao tobožnji branilac onog dela radnih (i seljačkih) masa koje naše društvo još nije uspelo da izvuče na kolosek bržeg ekonomskog razvoja i bržeg rasta ličnog i društvenog standarda. Proglašavajući tipičnim motive kao što su „uspavani narod“, „bosonogi radnik kome se sve više smanjuje porcija hleba“, „klošarski način života“ i naturajući ovu kvazisocijalnu notu autor „propituje“ subjektivne oltare ovog društva što odmah ne stvore društvo izobilja, ili bar društvo uravnilovke..
Kako je i samom Mići Popoviću jasno da svaki naš radni čovek zna da ima problema, da se oni ne mogu rešavati preko noći, ali da se neprestano razrešavaju i da naš dinamičan progres otvara radnim ljudima perspektivu – morao je dobro da se pomuči u „buđenju uspavanih`.
Sumnjajući da će sam moći da prodaje rog za sveću, on će i na ovoj izložbi vratiti film i potražiti pomoć i svedočenje od svojih prirodnih istomišljenika. On ih slika i nudi kao sastavni deo izložbe. Naravno, oni su poznati. javnosti. Na slikama je grupica prijatelja – poznati književnik, profesori, poznati i manje poznati nacionalisti, i to u formatu 1:1. Trošeći tako mnogo svog umeća i boje na ovu kategoriju ljudi, slikar po svaku cenu hoće da ih predstavi u svoj njihovoj nepostojećoj veličini i tako ih vrati sa niskih grana na koje su pali šezdeset osme, sedamdeset treće...
Jasno varirajući na svojim slikama teme ultralevice i nacionalista, Mića Popović ne bi zasluživao više od jedne otvorene analize koja bi ukazala, na primerima nekoliko slika. Šta je autor hteo da nam podmetne. Međutim, on je u svom uobličavanju nekoliko puta posegao, i na vidnom mestu u slike utkao, prve stranice jednog dnevnog lista sa vestima kojima i jeste mesto na prvoj strani dovodeći na taj način u primitivan i uvredljiv kontekst ličnosti i događaje koji su za nas oduvek bili nesumnjivi simbol naših vrednosti i uspeha.
Kome treba ovo drsko izazivanje javnosti, ovakvo korišćenje slobode stvaralaštva da bi se ugrožavala sloboda drugih, ovaj otvoreni pamflet pod firmom umetnosti?
Upravo zbog toga, neodvojivo je i pitanje: ko je Miću Popoviću pružio priliku da sve to pokaže? Pred Savetom Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić` je da se izjasni o svojim kriterijumima i svom shvatanju ovakvog slikarstva i ovakve slikarske postavke.
(M. Milovanović)
Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. juni 1923 – Beograd, 22. decembar 1996), akademik, bio je slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser.
U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju. Godine 1942. odveden je u Nacionalnu službu. Posle bolesti i operacije oteran 1943. u logor Franken kod Žagubice, potom, po kazni, u štraflager u Borskom rudniku. Zbog bolesti iste godine otpušten i vraćen kući. Posle oslobođenja Beograda mobilisan i upućen u propagandno odeljenje Štaba II armije. Na lični zahtev 1945. upućen na front gde je ranjen; tada je primljen u SKOJ. Sa svojim bataljonom stigao do Lajbnica u Austriji; tada je primljen u KPJ ali ubrzo i isključen. Zbog jednog pisma uhapšen i sproveden u vojni istražni zatvor u kome je proveo četiri meseca; Vojni sud ga osuđuje, ali je odmah amnestiran i demobilisan.
Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića. Tada je živeo u Siminoj 9a koje postaje stecište mnogih, kasnije veoma poznatih i uticajnih političara, intelektualaca i umetnika. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji.[1] Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića.
Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem. Do rata je bio redovni posetilac Muzeja kneza Pavla i Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine.
Počeo da objavljuje kritike i eseje 1950. godine.
Oženio se Verom Božičković 1949. godine sa kojom odlazi u Pariz 1951. na šest meseci, a potom 1952. u kome u nekoliko navrata ostaje do 1959. Boravio u Njujorku 1980–1981. i bio gostujući profesor na Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju 1982.
Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985.
Slikarstvo
Mića Popović je prošao kroz nekoliko slikarskih faza od kojih su najpoznatije „enformel“ (francuski: informel, bez forme) u periodu 1959–1969. i „slikarstvo prizora“ od 1969. do 1979.
No, pre toga je imao zanimljivu predistoriju koja je takođe značajna za srpsko slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Ona se može podeliti u nekoliko perioda. Pre dolaska na Akademiju likovnih umetnosti 1946. godine Popović se već uveliko zainteresovao za slikarstvo. Njegova rano ispoljena prirodna potreba za likovnim oblikovanjem ozbiljnije je izražena u gimnaziji kod Riste Stijovića koji mu je bio profesor crtanja. Istovremeno je počeo da posećuje tekuće izložbe priređivane u Umetničkom paviljonu na Kalemegdanu i u Muzeju kneza Pavla. Tu je imao prilike ne samo da vidi i da se neposredno upozna sa najznačajnijim ostvarenjima srpskih i jugoslovenskih umetnika, već i sa inostranom umetnošću. Značajno je bilo i njegovo poznanstvo sa slikarem Svetolikom Lukićem koji mu je prvi ukazao na slikarstvo kao umetnički medij. Te dve okolnosti su smanjile Popovićevo interesovanje za gimnazijskim školovanjem i potpuno ga okrenuli likovnom stvaralaštvu.
Ozbiljan preokret u Popovićevoj umetnosti nastaje na samom početku studiranja na Akademiji. Sukob dve ideologije profesora te škole, onih koji su vatreno zastupali novu ideologiju socijalističkog realizma i drugih, starijih koji su u tišini ostali privrženi predratnoj estetici poetskog realizma, i intimizma nikako nije odgovarao mladom slikaru koji je video da tu nešto nije u redu, ali tada nije razumeo šta. No, ubrzo je shvatio da mu školski program rada nikako ne odgovara, te je nagovorio drugove iz svoje klase da samoinicijativno, pre kraja školske godine odu u Dalmaciju i da se, posle kratkog traženja, na nekoliko meseci zadrže u Zadru. Tada i nastaje mit o „Zadarskoj grupi“, prvoj koja je nastala u novoj Jugoslaviji. Mediteransko svetlo, pejzaž i sloboda međusobnog portretisanja su u tom trenutku potpuno zadovoljili potrebe te skupine slikara. Napunjeni novom kreativnom energijom vraćaju se u Beograd i bivaju izbačeni sa Akademije. Posle urgiranja njihovih protežea na visokim političkim i državnim položajima svi su, sem Miće Popovića, bili vraćeni na školovanje. Danas je teško pretpostaviti da li je takva odluka pomogla ili odmogla Popoviću da postane toliko specifičan umetnik u srpskom slikarstvu koji će toliko obeležiti njegov razvoj skoro do samog kraja veka.
28.04.2022