Oblast: Ostalo
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 271
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Dušan Džamonja (Strumica, 31. januar 1928 — Zagreb, 14. januar 2009) bio je jugoslovenski i srpski vajar i član SANU.


Mladost i prva skulptura u Ljigu

Rođen je u Strumici 1928. godine. Otac mu je bio filozof koju je studije završio u Parizu, književnik i prevodilac sa francuskog jezika. Dušanovu sudbinu je odredio njegov otac, uveren da je njegova budućnost u umetnosti (dok je imao sedam godina otac ga je zatekao kako popravlja udarenu bistu Dostojevskog, koju je otkinuo iz očeve biblioteke. Taj dan je otac na ručku rekao „Duško će postati vajar.”). Tako ga je za vreme Drugog svetskog rata (dok je imao 15 godina) upisao u privatnu umetničku školu u Beogradu, dok je preko dana pohađao gimnaziju. Dušan Džamonja je zavoleo umetnost i sa 18 godina napravio autoportret, kojeg je kasnije podario budućoj ženi Sonji. 1943. napravio je i portret tetke Fani. Dušanov otac bio je uveren da će Dušan postati vajar. To se i desilo kada je za vreme utočišta u Ljigu 1942. u svom `prirodnom ateljeu` ispod hrasta od gline napravio prvu skulpturu - izmišljenu glavu srpskog seljaka sa brkovima. Jedini rad kojeg je sačuvao iz tog vremena je glava Homera, kojeg je radio po slici iz udžbenika. Na njega je velik utisak ostavio Ivan Meštrović, čije skulpture je slučajno video na ulici Kralja Milana, gde je za vreme rata bio nemački Gestapo. Prema rečima Dušana Džamonje prizor mermernih skulptura Ivana Meštrovića činile su se nestvarnim i rešio je da mora postati vajar.[1]

Posleratni period

Nakon rata 1945. vrati se u Zagreb i na zagrebačkoj Akademiji upiše studij vajarstva. Akademija je zbog Ivana Meštrovića imala velik ugled več prije rata. 1952. raspisan je međunarodni natječaj za spomenik „Anonimnom političkom zatvoreniku” u kome je sudjelovao. Natječaj nije dao očekivane rezultate jer po njemu tradicionalna skulptura nije više davala očekivane rezultate, ali je podstekao veči interes za spomeničku problematiku. Za vreme studija u Zagrebu nije imao prilike da posmatra najznačajnija umetnička dela osim onih iz nacionalnog kruga. Za to vreme iskustvo u proučavanju istorijskih vrednosti dobio je isključivo iz knjiga i reprodukcija.

Prvo putovanje u inostranstvo je imao u proleće 1952. kao saradnik vajarske radionice profesora Kršnića. Tada je išao u Italiju i Francusku, gde je po muzejima, crkvama i javnim mestima mogao videti dela velikih majstora. Obišao je Pariz, Veneciju, Firencu. U tim krajevima je formirao svoje uverenje. Svoja naslućivanja i stvaralački izazov našao je u egipatskoj i sirijskoj skulpturi, gde ga je inspirisala strogost, ekspresivnost i arhitektonska snaga volumena. Iznad svega dopala mu se skulptura Here, koja mu je predstavljala utelovljenje lepote i stvaralačkog duha, visiko uzdignuta na samom Olimpu - uzor za kojeg je rekao da se ne može dostići. Od savremene skulpture dopao mu Murova `Festivalna figura` u muzeju moderne umetnosti u Parizu.

Slobodan umetnik u svome ateljeu

Zbog ispoljavanja težnje od oslobođenja prema tradicionalnom iskustvu u vajarstvu dolazi do nesuglasica sa profesorom Kršnićem, kojeg napusti i prelazi u svoj atelje u Zagrebu. Na početku je voleo da radi skulpture iz drva, za kojeg je mislio da je najpogodniji materijal za njegov tip vajarstva. Prvi put upotrebi staklo i gvožđe za spomenik „stotini hiljada streljanih rodoljuba” u Jajincima kod Beograda. Prodor u unutrašnjost skulpture pomoću delovanja stakla na njega je ostavio velik utisak. Taj princip je upotrebio i 1959. u internacionalnom konkursu za spomenik u logoru Dahau. Skulpturi je dao ime „Napuštena katedrala”, kao izraz osuđenih i izneverenih humanističkih ideala. Prema njemu nije samo spoljašnjost igrala ulogu nego i osećaj u unutrašnjosti skulpture. Gigantski reljef sa prodorom svetlosti je veoma sličan spomeniku na Kozari kojeg je uradio kasnije.

Tehniku utiskivanja betona u žičane mreže brzo je napustio, pošto nije bio zadovoljan otpornošću materiala. Tako je neke spomenike odlio u aluminijumu (Dubrava-Zagreb). Nezadovoljstom novim postupcima brzo se vratio starom iskustvu izrade skulptura, drvetu, staklu i metalu.

U pokušaju sa fuzijom raznih materijala došao je do novog rezultata. U drvene kalupte zabijao je metalne eksere tako da su vrhovi eksera napravile prazan prostor unutar drva, u koje bi se kasnije ulilo rastopljeno staklo. Pokušaj nije uspeo zbog različitih koeficinta stezanja ali je dao neočekivan rezultat. Drvo se spalilo a ostala je metalna struktura varenih eksera. Tim otkričem usvojio je postupak u oblikovanju mnogih novih skulptura. Prednost tog postupka (porozna skulptura) je bilo upravo to što je želeo-poljuban stepen svetlosti unutar skulpture, i ne samo na spoljašnosti kao što je navika kod skulptura. Tako je svesno odrađivao odnose spoljašnjost-unutrašnjost. Prvi takav stvaralački podstrek došao je 1960. na bienalu u Veneciji, gde je njegovu skuplturu sa spaljenom unutrašnjošču otkupio muzej MoMa iz Nju Jorka.[2] Iako je skulpture prodavao kolekcionarima još nije bio u mogučnosti za rad sa velikim skulpturama. Za to vreme svoje skulpture je počeo prvo da nacrta na papir.

Svkežina jutra napovoljnije je delovala na moje radno raspoloženje. Najprije bih pregledavao šta sam nacrtao prethodnog dana, kako buduća ideja ne bi bila bez kontinuiteta. Vreme koje sam posvećivao crtanju nije trajalo vipe od dva sata.

Taj postupak je kasnije opustio pa je model iz kojeg je nastala skulptura pravljen bez crteža. Ekskluzivni ugovor sa Galerijom Linhard iz Ciriha pomogao je da proširi atelje u Zagrebu. Unajmio je pomoč u vidu studenata koje je istovremeno i podučavao. Kasnije su pomogli zanazljije i mladi vajarai. Veliku pomoč je imao od arhitekta i inženjera koji su mu pomogli da može da uradi i velike spomeničke komplekse. 1965. počinje prva izgradnja spomenika u betonu, pa Spomen kosturnica palim Jugoslovenima u Barleti u Italiji. Sledi i spomenik na Kozari. Trajanje poslednjih dva radova je uzeo oko dve do tri godine, od ideja do priprema i gradnje.

U Beograd dolazi 1954. godine, kada je u Galeriji ULUS imao svoju prvu veliku izložbu. Godine 1970. započinje sa izgradnjom letnjikovca i ateljea u Vrsaru, prema sopstvenom projektu, bajkovitim parkom skulptura. Godine 1977. dobija Rembrantovu nagradu u Bazelu iz Geteove fondacije, a 1987. godine seli se u Brisel, gde ima atelje.

Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 15. decembra 1988. godine.

Umro je u Zagrebu 14. januara 2009. godine.[3] Sahranjen je na zagrebačkom groblju Mirogoj.

Stvaralaštvo
Stvaralaštvo Dušana Džamonje u ostavilo je trajan beleg u spomeničkoj arhitekturi Jugoslavije.

Spomenik pobede i palim borcima na sremskom frontu iz 1974. je po Dušanu Džamonji bio najsloženiji spomenički zadatak, koja se ogledala u sažimanju ideje svih pobeda u jedinstvenom spomeniku. Zboh opšteg jugoslovenskog značaja spomenik označava nekoliko simbola: revoluciju, rast u jedinstvu svih naroda Jugoslavije, pobedu i stvaranje nove Jugoslavije; Jugoslaviju u ratu i Jugoslaviju u miru.

U tom slučaju intenzitet angažiranja je jednako rasopredio na ceo spomenički kompleks. Svi pristupi, aleje i trgovi projektirani su ispod nivoa terena, da bi se time povečala koncentracija doživljaja i povečala autentičnost događaja. Ambient fronte je prenesen u motivu rova. Da bi se doživljaj rata potencirao napravljeni su betonski tesnaci dugi i do 50 metara. Ispered simbola pobede stoji prostran plato koji otvara ravnicu sa 60 tisuča crvenih ruža.

Spomenik revolucije na Mrakovici, Kozara, Bosna izgrađen 1972. godine, monumentalnih je dimenzija (34/16 metara), od armiranog betona i čelika. Rešen je kao kompleks u jedinstvenom sklopu skulpture, arhitekture i pejzaža, a uz njega i podzemni dokumecioni muzej, osvetljen odozgo kroz kružnu perforaciju, dimenzija 26/30 metara. Ovaj spomenik ostao je trajan beleg i uspomena na žrtve fašističkog terora.

Dušan Džamonja o spomeniku na Mrakovici

Godine 1969. raspisan je opći jugoslavenski natjecaj za spomenik na Mrakovici, jednom od vrhova Kozare, planine koja se nalazi na severozapadnom delu Bosne. U toku drugog svetskog rata, 1942. godine na Kozari se odigrala jedna od najherojskijih i najpotresnijih eroreja narodnooslobodilacke borbe u Jugoslaviji. U vreme največe Hitlerove ekspanzije, ne Kozari je bilo oko 4000 partizana koji su na području glavne magistrale prema istočnom Balkanu vršili uspešne diverzije. Da bi likvidirali ovo jako partizansko uporište, Nemci su zajedno s kvislinzimia organizovali ofanzivu u kojoj je protiv 4000 partizana učestvovalo 40000 vojnika opremljenih moćnom ratnom tehnikom. U neravnopravnoj borbi protiv deset puta nadmoćnijeg neprijatelja, kozarački partizani pružali su nadljudski otpor četrdeset dana, opkoljeni trostrukim obručem. Herojskim podvigom oko 2000 partizana uspeva probiti neprijateljski obruč, a za odmazdu Nemci odvlače u koncentracione logore 70000 žitelja, uglavnom žena, dece i staraca, gde ih je 30000 ubijeno.

Spomenik na Kozari trebalo je da evocira svu veličinu ove herojske epopeje. Sudelovao sam u tom natečaju i razradio nekoliko različitih projekata. Složenost problema povečavala je i lokacija određena za mesto spomenika. Spomenik se trebalo da se postavi na prostranom platou na samom vrhu Mrakovice, koji je okružen vrlo visokom i gustom crnogoričnom šumom. Da bih uspostavio tačne prostorne odnose i odredio dimenzije spomenika u odnosu na ambijent, morao sam nekoliko puta proveravati svoj projekat na licu mesta. Spomenički kompleks zamislio sam u dva dela: na pristupni i centralni plato spomenika, koji su prostorno udaljeni oko 200 metara i vizuelno podeljeni barijerom šume i visinskom razlikom. S pristupnog platoa kroz šumu vodi k spomeniku široko stepenište. Tek pri kraju uspona postepeno raste vizura spomenika. Na taj način želeo sam ostvariti psihološku pripremu za doživljaj.

Centralni spomenik visok je 34 metra i sastavljen je od dvadeset vertikalnih segmenata koji čine cilindričnu celinu. Svaki od segmenata profiliran je dubokim izrezima motiva u negativu, koji u ukupnom zbiru celine imaju simbolično značenje. Simboli života, smrti i heroizma izraženi su ritmičkim motivom segmenata profiliranim dubokim izrezima u negativu i pozitivu. U motiv pozitiva ugradio sam vertikalne lamele od nerđajučeg čelika kako bi u simbolu života dao i dimenziju svetlosti. Horizontalno postavljeni gigantski blokovi usmereni prema centralnom delu simboliziraju pritisak i agresiju iz koje izrasta u jedinstvu svojih vertikala spomenik posvečen herojima Kozare. Nakon što je projekt nagraćen prvom nagradom, gradnja spomenika je započeta 1970. i završena 1972 godine. Druga faza izgradnje spomeničkog kompleksa na Mrakovici bila je izgradnja dokumentarnog muzeja. Da bi se zgrada muzeja potpuno integrirala sa spomenikom, odlučio sam da sam napravim projekat. Zbog neposredne blizine spomenika, mislio sam da zgradu treba skulpturalno oblikovati, ali tako da ne konkurira spomeniku. Da bih to izbjegao, muzej sam postavio na ostroj padini kako bi se krovište plastične vrednosti našlo u ravnini terena, dok se pročelje otvara prema širokoj panorami.[4]

Spomenik revoluciji u Moslavini, Podgarić, izgrađen 1967. godina od armiranog betona i aluminijuma, kao krila dimenzija 10/20 metara, i Spomen kosturnica palih jugoslovenskih boraca tokom dva svetska rata u Barleti (Italija) izgrađena 1969. godine od armiranog betona, dimenzija 70/35/11 metara su takođe njegovi značajni objekti.

I u materijalima, i u formi, Džamonja obuhvata i sjedinjuje organski i neorganski svet. Dok su su gradivni materijali njegovih skulptura neorganski metali, klinci, lanci, staklo, granit, beton, dobijene forme su organske, pokrenute u ritmu, dinamično održavajući bioritam živog sveta.

Stvaralački postupak, naoko jednostavan i lako čitljiv, je upravo veoma složen, konstruktivan i inspirativan. jednostavni oblici, oblice, savijene prizme, delovi sfera i segmenata kruga, variraju i ponavljaju se u ritmu umetničkog senzibiliteta, stvarajući apstraktnu arhitekturu novog izraza.

Ono što se ranije naziralo u njegovoj skulpturi sada dobija jasne odrednice prave nove arhitekture. Njegove forme su jasne i izvodljive, i kao makro urbanističke celine, i kao vizionarski projekti, ne samo spomeničke nego i utilitarne arhitekture.

Učestvovao je na konkursu za Spomen obeležje žrtvama 11. septembra 2001. godine u Njujorku. Inspirisan varijacijama formi polumeseca i segmentima kugli, i kombinacijama ovih formi, stvarajući prostor lepote i sklada, radio je projekte za veliki islamski religiozni i kulturni centar u Saudiskoj Arabiji, 1985. godine. Izradio je projekte za džamiju u Oranu i za džamiju i islamski centar u Rijeci, 2001. godine.

Izložbe
Imao je veliki broj samostalnih izložbi u Zagrebu, Beogradu, Milanu, Splitu, Veneciji, Cirihu, Ljubljani, Rimu, Hagu, Klagenfurtu, Đenovi, Skoplju, Kelnu, Manhajmu, Dubrovniku, Diseldorfu, Sarajevu, Londonu i dr.

Učesnik je i brojnih reprezentativnih likovnih manifestacija u Jugoslaviji i inostranstvu i to Bienalu u Veneciji, Mediteranskom bienalu u Aleksandriji, „Ekspo 58“ u Briselu, Bienalu u Antverpenu, Trienalu u Beogradu, Bienalu mladih u Parizu, Bienalu u Spoletu, Bienalu u San Marinu, „Trigonu“ u Gracu, Bienali u Sao Paulu, Bienalu crteža u Rijeci, Jadranskom bienalu u Riminiju, „Dokumenta“ u Kaselu i dr....