ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1978
Autor: Domaći
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski

Knjiga je dobro očuvana,bogato ilustrovana,fotografije i u boji i crno bele.
217 strana
Sombor ,1978
,,Милан Коњовић је рођен 28. јануара 1898. године у Сомбору као друго дете у знаменитој породици адвоката и посланика у угарском сабору Давида Коњевића. По мајци је потомак угледног српског педагога, публицисте и управника Српске учитељске школе Николе Вукићевића. У Сомбору током похађања гимназије 1914. године први пут излаже педесетак радова сликаних у природи. Учествовао је у Првом светском рату од 1916. до 1918. као артиљеријски официр.

На Академију ликовних уметности у Прагу уписује се 1919. године у класи Влахе Буковца, где студира само два семестра. Наставља да ради самостално, у Прагу уз савете авангардног чешког сликара Јана Зрзавија, у Бечу и по студијским путовањима у Минхену, Берлину и Дрездену.

У Паризу од 1924. до 1932. године постиже запажене успехе самосталним изложбама као и на изложбама у париским салонима. Ту настаје његова „плава фаза“. По повратку у Сомбор 1932. године посветио се сликању родног краја, војвођанских пејзажа, људи и амбијената, са „излетима“ у Далмацију. То је „црвена фаза“ која обухвата раздобље до 1940. године. За вријеме Другог светског рата је у заробљеништву у Оснабрику. После повратка 1943. године настају Коњовићеви пастели у уљу који до 1952. године чине уметникову „сиву фазу“.1953. године у „колористичној фази“ доминира опет чиста, интензивна боја. Нова сликарска оријентација траје на радовима „асоцијативне фазе“ од 1960. до 1980, а 1985. почиње са правим варијацијама на тему византијске уметности и до краја 1990. године настаје тридесетак дела нове „византијске фазе“.

Сликарски опус
Опус сликара Милана Коњовића је преко 6000 радова: уља, пастела, акварела, темпера, цртежа, таписерија, позоришних сценографија, скица за костиме, витража, мозаика и графика. Створио је лични препознатљиви стил експресионистичког темперамента. Доживио је пуну афирмацију на 255 или 300 самосталних и 700 колективних изложби у Југославији, Србији и бројним центрима Европе (Праг, Будимпешта, Беч, Лондон, Амстердам, Рим, Париз, Атина, Москва) и света (Сао Пауло, Њујорк, Сан Франциско и други).

Слика пејзаже, портрете, композиције, мртву природу. Већину мотива узима из свог родног краја Бачке. За Коњовићево стваралаштво Миодраг Б. Протић је рекао:`... спољна стварност за њега је унутрашњи доживљај. Све објективне чињенице, све теме које слика боји изразито личним осећањем света и живота.`

Милан Коњовић је радио и портрете по свом „ћефу”, бирајући за моделе обичне људе и маргиналце које је сретао у животу (Сомбор, Цавтат, Дубровник, Сента, Бачка Топола ). Једна од таквих физиономија био је лик Шандора Ћире Фалционеа, његовог суграђанина, који је због своје мушичавости и наводног лудила важио за црну овцу фамилије, а кога су браћа хтела да лише породичног наслеђа и оставе без земље.

У Сомбору је 1966. године отворена „Галерија Милан Коњовић“ у којој се тренутно налази више од 1060 уметникових дела.
Lazar Trifunović je stručno delovao u dve osnovne oblasti: kao istoričar (moderne) umetnosti i likovni kritičar, uz to i kao profesor Moderne umetnosti na beogradskom Univerzitetu i muzeolog kao direktor Narodnog muzeja i osnivač i direktor Galerije savremene umetnosti u Nišu.

Trifunović je bio osnivač katedre za Modernu umetnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je predavao istoriju modernizma do kraja života. Uveo je metodologiju proučavanja srpske moderne umetnosti na osnovama francuske istojsko-umetničke nauke koju je izneo u kapitalnom, sintetičkom delu „Srpsko slikarstvo 1900-1950“ objavljenom 1973. a koje je nastalo iz njegove doktorske disertacije 1960. godine. Drugo, veoma važno delo Lazara Trifunovića je antologija „Srpska likovna kritika“ objavljena 1967. u kojoj je prvi put dat sistematizovan pregled istorije srpske umetničke kritike od njenih početaka do kraja šeste decenije. Ovim dvema knjigama Trifunović je postavio temelje naučnog izučavanja moderne srpske umetnosti i likovne kritike.

Kao likovni kritičar redovno je pisao za brojne dnevne i nedeljne novine, stručne časipise i druge publikacije u kojima je pratio tekući likovni život. Započeo je kao pozorišni kritičar da bi ubrzo, tokom šeste decenije postao najuticajniji umetnički kritičar u vremenu tokom koga se bavio tumačenjem novih pojava na našoj umetničkoj sceni. Kao kritičar NIN-a od 1959. do 1963. godine posebno se istakla njegova angažovanost u ovoj oblasti kada je jasno razdvajao umetničke od neumetničkih pojava. Upravo u tom periodu zabeležena je i njegova zenitna kritičarska aktivnost jer je kao kritičar i istoričar beogradskog enformela napisao neke od najvrednijih stranica srpske umetničke kritike i teorije uopšte, na primer, izložba „Beogradski enformel (mladi slikaria)“ 1962. i izložba i studija „Enformel u Beogradu“ 1982.

Značajan doprinos dao je i kao muzeolog budući da je brojne inovacije uneo u delatost Narodnog muzeja u Beogradu i Galeriji savremene umetnosti u Nišu u kojima je bio direktor. Iako najmlađi direktor ove najstarije muzejske ustanove u Srbiji Trifunović se nije ustručavao da unese novine koje su često nailazile na oštre otpore akademske i umetničke javnosti. Držeći se ideje da se i muzeologija, kao i druge društvene nauke, razvija, on je u delatnost Narodnog muzeja unosio specifilnosti koje su prethodile potonjim promenama u mnogim muzejskim institucijama kod nas. Izmenio je način rada i organizaciju ove kuće, na nov način periodizovao je istoriju srpske umetnosti, promenio je postavku primerenu tom vremenu, podsticao je kustose da se mnogo angažovanije postave prema izložbenoj delatnosti itd. Na nove osnove postavio je samu zaštitu kulturnih dobara i njihovo publikovanje itd. Uspeo je čak za svog mandata i da adaptira ovu zgradu (1964-1966) čime je omogućio življu aktivnost i veći uticaj ove ustanove u javnom životu."