Oblast: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: K266 / 437
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac malo pohaban, sama knjiga u dobrom stanju!

Izmedju sveta i slike, Stojan Ćelic
Izdavač: NOLIT Beograd, 1981.
243 str, Reprodukcije crno-bele na 15 tabli, Ćirilica, Šiven povez,
Tvrd povez, sa zaštitnim omotom



Stojan Ćelić (Bosanski Novi, 16. februar 1925 — Beograd, 30. april 1992) bio je srpski slikar, likovni kritičar, profesor Univerziteta umetnosti u Beogradu i član SANU.


Stojan Ćelić dolazi u Beograd 1937. Godine 1942. pohađa časove crtanja u privatnoj školi Mladena Josića, a 1943. upisuje Akademiju za likovne umetnosti kod prof. Mihaila S. Petrova. Prekida studije i odlazi u NOB 1944. U Beograd se vraća 1948. i nastavlja studije umetnosti kod Đurđa Teodorovića, Ljubice Sokić, Koste Hakmana i Nedeljka Gvozdenovića kod koga je diplomirao a zatim i specijalizovao slikarstvo 1951 — 1953. Izabran je 1954. za asistenta na Akadamiji za likovne umetnosti u Beogradu, zatim za docenta 1957. za vanrednog profesora 1963, najzad za redovnog profesora Fakulteta likovnih umetnosti 1974. godine. Bio je dekan Akademije za likovne umetnosti od 1971. do 1973. godine.

Pored slikarstva bavio se brojnim disciplinama likovnog stvaralaštva: grafikom, crtežom, pastelom, akvarelom, tapiserijom, mozaikom, scenografijom, ilustracijom knjiga.

Izlaže od 1951. godine, a prvu samostalnu izložbu održao je 1954. Učestvovao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Kao stipendista Vlade NR Srbije boravi u Parizu i Londonu 1955. godine, a kao stipendista Fonda za unapređenje likovnih umetnosti „Moša Pijade“ tokom 1959. boravi u Parizu, Belgiji, Holandiji i Londonu.

Postao je član ULUS-a 1953. Bio je član grupe Samostalni (1952—1954, Decembarske grupe (1955—1960) i Grupe 69 (1975—1980).

Prvi tekst je objavio 1950. godine od kada je napisao nekoliko monografija i brojne umetičke studije, eseje, kritike itd. Bio je redovni kritičar lista „Revija“ (1952—1953), pokretač je i glavni i odgovorni urednik časopisa „Umetnost“ (1965—1970).

Izabran za dopisnog člana SANU 1978. godine, a za redovnog 1985. Od 1991. bio je zamenik sekretara Odeljenja likovne i muzičke umetnosti.

Od 1956. bio je član Međunarodnog udruženja likovnih kritičara - AICA.

Stvaralaštvo
Slikarstvo
Stojan Ćelić pripada onoj generaciji srpskih i jugoslovenskih slikara koji su posle Drugog svetskog rata uspešno osavremenjivali likovnu umetnost i uvodili je u bliski kontekst evropskog i svetskog stvaralaštva te epohe. Iako je školovan na tradiciji srpskog poetskog realizma iz vremena visokog modernizma, Ćelić je brzo odlučio da se okrene novim, apstraktnim istraživanjima slikarskog jezika svodeći plastičku predstavu u svojim slikama na njene noseće elemente — liniju, površinu i boju. Do krajnjeg izraza došao je kroz nekoliko faza koje su logično sledile jedna iz druge. Tokom pedesetih godina zadržava realističku predstavu koju postepeno redukuje na njene osnovne elemente, u tom vremenu na boju. Ali u temi pejzaža Ćelić već tada traže one elemente koji će izbeći njegov prepoznatljiv izgled i prevesti ga najpre u grube mase a potom u vrlo precizno postavljene kolorističke površine. Do daljeg pročišćavanja dolazi krajem te decenije kada se primećuje vidno smirenje plastičkog prizora i njegovo svođenje isključivo na hromatske površine rešene u uslovima plošnosti slikarskog platna. Tako postavljenu strukturu slike Stojan Ćelić će ubuduće postupno, etapno i u ciklusima nadalje svoditi na vlastiti, prepoznatljiv izraz kojim je autorski obeležio epohu savremenosti druge polovine dvadesetog veka u srpskoj likovnoj umetnosti.

Kritika
Stojan Ćelić je objavio niz članaka, krtika i eseja i mnogobrojnim listovima i časopisima kao i u predgovorima kataloga o svojim savremenicima, ali i o onim umetnicima koji su uticali na njegovo slikarstvo. Polazio je od toga da umetničko delo treba da bude tumačeno i na taj način približeno gledaocima. Podržavao je i čitaocima objašnjavao nove ideje koje su likovni umetnici iznosili u svom radu i pretvarali u oblik u svom delu. Najpre analitički, razmatrajući svaki rad po sebi, a potom i sintetički kada je uzimao u obzir kreativne domete nekog autora, objašnjavao je opuse umetnika, posebno onih čije je delo bilo završno ili pri kraju, dajući jasnu ocenu o njihovom mestu u našoj savremenoj umetnosti. Ulazio je i u tehnološka pitanja stvaralaštva približavajući publici zanatske komponentne umetničkog dela i medija u kome je ono nastajalo...