ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 160
Autor: Domaći
Oblast: Film
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Filmografija jugoslovenskog dugometražnog igranog filma 1945 - 1980

Film je serija slika koje, kad se prikažu na platnu, stvaraju iluziju pokretanja zahvaljujući phi fenomenu. Ova optička iluzija čini da publika kontinuirano opaža pokret između odvojenih objekata koji se vide brzo u nastavcima. Proces pravljenja filma je i umetnost i industrija. Film se pravi fotografisanjem pravih scena kamerom za snimanje, fotografisanjem crteža ili minijaturnih modela korišćenjem tradicionalne tehnike animacija ili kombinacijom svih tehnika i drugih vizuelnih efekata.


Reč `cinema` (eng. bioskop), skraćeno od kinematografija, koristi se često da bi označila industriju filmova ili samu umetnost njihovog stvaranja.[1] Savremena definicija bioskopa bi bila da je to umetnost simuliranja iskustva do komunikativnih ideja, priča, percepcija, osećanja, lepote ili atmosfere snimljenih ili programiranih pokretnih slika sa ostalim senzornim stimulacijama. Filmovi su na početku snimani preko plastične trake kroz projektor na ogromnom platnu. Mnogi dugometražni filmovi su sada potpuno digitalni kroz ceo proces produkcije, distribucije i egzibicije. Filmovi su kulturni artefakti osmišljeni od strane specifičnih kultura. Oni prikazuju te kulture i zauzvrat utiču na njih. Film je smatran važnom umetnošću, izvorom popularne razonode i moćnim medijem za edukovanje građana. Vizuelna baza filma daje univerzalnu moć komunikacije.

Neki filmovi su postali svetski poznati korišćenjem titlova za prevod dijaloga u jezik gledalaca. Neki su kritikovali filmsku industriju i glorifikaciju nasilja[1], kao i njen potencijalno negativan tretman prema ženama.[2][3] Individualne fotografije koje sačinjavaju film se nazivaju ramovi. Tokom projekcije tradicionalnih filmova, rotirajući zatvarač čini da tamni intervali budu pomereni u poziciju za projektovanje svakom ramu, ali gledalac ne primećuje te prekide zbog efekta poznatog kao upornost vida (eye persistence), gde oko zadrži vizuelnu fotografiju na delić sekunde posle pomeranja izvora. Postoje mnogi drugi izrazi za film: individualna pokretna slika, šou slika, pokretna/pomerajuća slika, `photoplay` i `flick` (eng. zvrčka). Najčešći izraz u SAD je `movie`, dok se u Evropi preferira `film`. U ranim godinama reč `sheet` (eng. platno) se ponekad koristila umesto ekrana.

Teorija filma

Foksova muviton kamera
Teorija filma razvija načine sistematičnih koncepata koji se primenjuju na studiju filma kao umetnosti. Koncept filma kao umetnosti počeo je sa delom Ričiotia Kanuda `Rođenje šeste umetnosti`. Formalistička teorija filma vođena Rudolfom Arnhejmom, Belom Balans i Singfridom Krojcerom je naglasila kako se film razlikuje od realnosti i da može biti tumačen kao lepa umetnost (primenjena). Andre Bazin je reagovao protiv ove teorije navodeći da esencija filma kao umetnosti leži u njegovoj mogućnosti da mehanički reprodukuje stvarnost, a ne u njegovim razlikama od stvarnosti i ovo je dalo maha realističkoj teoriji.

Skorije analize sprovedene od strane psihoanalitičara, Džeka Lakana i semiologa Ferdinanda Sasura koji su podržali psihoanalitičku teoriju filma, strukturalističku teoriju filma, feminističku teoriju filma, i druge. Na drugu stranu, Vitgenštajnove kritike na račun analitičke filozofije, pokušavaju da dokažu pogrešne koncepcije korišćene u teorijskim studijama i prave analizu filmskog vokabulara i njegovu vezu za formom života....