ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Oblast: Pozorište
Jezik: Ruski
Autor: Strani

Театр имени Моссовета
Государственный ордена Ленина и ордена Трудового Красного Знамени Академический

Позориште названо по Моссовету
Државно одликовање Лењина и Орден рада Црвене заставе Академик


Судбина позоришта је као судбина људи. Данашњем гледаоцу, који је дошао у Академско позориште по имену Моссовет на Болсхаиа Садоваиа у башти `Акваријум`, чак је тешко замислити шта би га овде срело пре шездесет година. Истина, овде је било позориште. И прилично популаран. Налазио се у супротном углу врта и по њему је добио име - `Акваријум`. Али он није био претеча позоришта, сада се уздиже у истој башти. „Чиста јавност“ НЕП „Акваријума“, која је након представе изашла на Бољу Садовају, једва је приметила колица са позоришним стварима, које је коњ вукао по калдрмисаном плочнику. Али управо је овај усамљени коњ, који нимало није личио на коње на фронтону Бољшој театра, гурнуо уметност напред. А у њеним колицима није било бедних позоришних ствари, већ сама прича.
Неколико глумаца, од којих су неки седели на колицима, а неки пешачили, пратили су прво светско позориште радника Покрајинског савета синдиката Москве док се кретало улицама Москве. Ово позориште, организовано на иницијативу престоничког пролетаријата, није добило тако величанствено име. Револуционарна скраћеница незграпног имена звучала је кратко и мистериозно - МГСПС. И у почетку је био пасторчић међу глумцима, гостујућим позориштима, совјетским позориштима и уметничким позориштима (академским, државним, совјетским, изнајмљеним), којих је у Москви 1922-1923 било у изобиљу. На репертоару трупе, тачније групе глумаца, биле су само две представе: `Париз` С. Прокофјева (по Е. Золи) и `Савва` Леонида Андреева. Тристо педесет представа извео је мали покретни позоришни ансамбл, предвођен изузетним ентузијастом - редитељем С. Прокофјевом. Од тога, скоро три стотине се налазе у периферији радника. Позориште је видело три стотине хиљада гледалаца, а многи од њих - први пут у животу.
Наступи су се често претварали у митинге. У Колумнској сали Дома синдиката, после извођења „Саве“, публика која је до краја испунила салу није дуго одлазила. Народни комесар за образовање А.В.Луначарски и митрополит А.И. `Има ли бога?` До касно у ноћ, верници и неверници жестоко су се свађали на панелу Окхотни Риад.
У наредној сезони путујућа трупа је неколико пута расла спајајући се са огранком некадашњег позоришта Корш и добила место у летњој башти Ермитаж.
Тако је стара позоришна кутија, у којој је четврт века раније настало Московско уметничко позориште, настала нова. На челу је био бивши директор бившег коршашког позоришта Јевсеј Осипович Љубимов-Ланској. Комбиноване снаге нове трупе нису одмах нашле заједнички језик - промукли гласови полугладних аматера скоро су се утопили у складном хору бивших Коршевита. Позориште има своје солисте. Гласна имена Степана Кузњецова, Марије Блументхал-Тамарине, Илариона Певцова красили су плакат. И сам плакат је, између осталих наслова, био пун „Картонских хероја“, „Проституке“ и „Лопова деце“. Све су то биле једнодневне представе које су изгореле заједно са летњом сезоном. Позориште је нашло снаге да окрене леђа солвентној НЕП публици, позоришту по њој Московски савет да се оштро и неопозиво врати уназад. И седите на просјачки део примања о раду. За фабрике, позориште је продавало карте по најнижој цени. Није било довољно средстава за нове продукције. А онда су у помоћ прискочили раднички синдикати, чије је име позориште носило. Упућен је слоган: `Дајте синдикално позориште без укључивања синдиката у губитке!` Позориште је тражило своју публику, свог драматурга. И нашао сам га. Бивши поморац В. Билл-Белотсерковски донео је у позориште представу која се налазила у портфолију позоришних и гостујућих позоришта и безнадежно их је одбила. Љубимов-Ланској је приредио читање трупе. `Тифус` (првобитни назив `Олује`), прочитан на уметничком већу позоришног колектива, није изазвао никакво одушевљење, - рекла је Љубимов -Ланској. `Сиво и мрачно`, шапнуше неки. „Ово није позориште“, рекли су други. `Нема игре`, поновио је трећи. „Досада! Гледалац неће прихватити ”, - стави четврту тачку. Нећу погрешити ако кажем да је од читавог колектива једва нешто више од двоје или троје људи прихватило представу. Требало је неке натерати да се играју, друге гурати, друге охрабривати “. Премијера `Олује` подсећала је на премијеру `Галеба` у Московском уметничком позоришту, која се одвијала на истој сцени. У сали је завладала тишина. Гледалац, а да још није рекао реч, опрезно је ћутао. Глумци су стајали иза позорнице и слушали. И одједном је сноп рефлектора засијао из мрака машући заставом са три речи на њој: `Сва власт Совјетима!` А онда се чинило да се нешто отворило, публика је почела да дише. Неко је пљеснуо, па - смех, сузе, огорчење, радост. И тако из сцене у сцену, из епизоде ​​у епизоду ...
Загрлили су се и плакали иза позорнице. То је била победа!

Велика воља, организациони таленат, уметнички њух Љубимова-Ланског у раду на „Олуји“ ујединили су позориште. позориште их. Неколико дана касније, Комсомолскаиа Правда је написала: „Ужасан дах великих, окрутних и одлучних дана револуције спржио је публику. Била је на милости и немилости праве олује која је помела слојеве векова и претворила упоришта у песак...

izuzetno retko u ponudi

bogato ilustrovana
odlično očuvana
WQW