Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Muzika
Jezik: Srpski

KSČ75)
PETAR KONJOVIĆ - Sećanja, zapisi i pisma - Leposava Kljajić
Sombor

94 str ilustracije

Intimni lik Petra Konjovića – sećanje na jednu izuzetnu figuru srpske muzike
U ovom tekstu otkrićete i zaći u jednu duboko personalnu i sentimentalnu dimenziju lika Petra Konjovića (1883‒1970), višestruko značajnog i cenjenog srpskog intelektualca, kompozitora, poete, pedagoga i muzikologa 20. veka, čije ime je poznato svačijem uhu. U intimni lik ovog velikog umetnika uplovićete vrlo lako i spontano, putem sačuvanih ispovesti, misli, zapisa i sećanja Konjovića i njegovih savremenika, prijatelja i saboraca, i u samo jednom trenutku, shvatićete da pred sobom imate predstavu o neverovatnoj ličnosti.

Sadržaj će predstaviti pojedine zapise, sećanja, i prepiske koje je sakupila i sabrala somborska istoričarka Leposlava Kljaić u svojoj knjizi pod nazivom Petar Konjović – sećanja, zapisi i pisma.

Kao mesto rođenja Petra Konjovića stoji mali gradić u Bačkoj, Čurug, međutim, daleki preci Konjovića stigli su zapravo do Sombora, u okviru druge velike Seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem 1690. godine. Sombor je tad bio dobro organizovana vojnička opština Opidum Militare, a na čelu opštine su bili srpski kapetani. Među duhovnim borcima, sredinom 19. veka, pominje se i deda kompozitora, somborski paroh Jovan Konjović, a nešto kasnije, i njegov otac, Pavle Pajica Konjović. Paja Konjović je završio somborsku Preparandiju, osnovanu 1778. godine, koja je bila jedina srpska pravoslavna učiteljska škola u ovom delu južne Ugarske. Porodična kuća Petra Konjovića nalazila se odmah na ulazu Grobljanske, a danas Vere Gucunja broj 7, a ta ulica je preko Venca vezana za ulicu Veljko Petrović, poznatom po kućama somborskih velikana: Laze Kostića i Milana Konjovića. Njegov otac Pavle, istinski patriota, nadahnjivao je svoje učenike verom i rodoljubljem i bio među prvima koji je govorio svojim sinovima o starom zavičaju, migracijama, o životu i neslobodi. Prvi razred osnovne škole Petar je završio u Čurugu, ali se već 1890. godine, zbog očevog radnog premeštaja, preselio u Sentomaš (Srbobran)i tamo završio preostala tri razreda (u tom mestu se po prvi put počeo upoznavati sa fenomenom zvuka). Petar je svoje prve ozbiljnije muzičke korake načinio u trećem razredu Gimnazije u Novom Sadu, gde mu je razredni starešina, dr Tihomir Ostojić, koji je predavao srpski i nemački, ali i držao časove violine, pružio osnovna znanja o muzici i sviranju violine. Tada je Konjović, inspirisan muzičkim časovima, složio četvoroglasnu narodnu liturgiju za mešoviti hor. Konjović je pisao o svojim počecima i evo šta je jednom prilikom izjavio:

„Moj početak muzičkog života stvarno je vezan za Sombor. Ja sam došao sa četiri razreda gimnazije u Učiteljsku školu u Somboru. Tu sam počeo ozbiljno da se bavim muzikom, koju sam već učio i slušao u novosadskoj gimnaziji, u dobrom i lepom kontaktu sa profesorima Ostojićem i, specijalno, Grčićem. Tamo sam učio i violinu i stekao prve pojmove o muzici, naročito zahvaljujući mom drugu i prijatelju Urošu Todoroviću, kasnijem doktoru, koji je studirao medicinu u Švajcarskoj. On mi je poklonio Milovukov prevod Lebeovog Katechismus des Music, odakle sam iz tog srpskog izdanja, stekao prve pojmove o muzici, čak i instrumentu.”

U septembru 1898. godine, Konjović je krenuo u somborsku Učiteljsku školu, nekad čuvenu kolektivu srpskih pisaca, horske pesme, talentovanih vaspitača i horovođa, Avrama Mrazovića, Đorđa Brankovića, Mite Karalića, Joakima Vujića, Josifa Marinkovića… O njegovom obrazovanju u somborskoj Učiteljskoj školi pisao je Miro Vuksanović:

„Konjović je u prvom razredu učio teoriju po Blažekovoj knjizi Glavni pojmovi muzike, a u praksi vežbanje sluha, tvorenje glasa; pevanje raznih intervala glasoreda, ritmičke vežbe. U drugom razredu učio je pojanje svetoj liturgiji za mešoviti hor, tenor i bas. U trećem, produženje četvoroglasnog liturgijskog pojanja, a na kraju školovanja, jednoglasno pevanje školskih pesama od Topalovića i Blažeka, specijalnu metodiku, o ustrojstvu i opsegu grla, o načinu za očuvanje glasa i, naročito, pojanje u dva glasa po knjizi Tihomira Ostojića. Blažek je znao da je Konjoviću u Novosadskoj srpskoj gimnaziji muziku predavao Ostojić, pa je odmah u prvom razredu zapazio njegove sposobnosti i izabrao ga za svog pomoćnika. Tada je mladi zanesenjak počeo dirigovati preparandijskim horom i pritom zauvek zavoleo Mokranjca, o kome će kasnije napisati najbolje stranice svoje knjige.”

Veljko Petrović – jedno sećanje iz mladosti Petra Konjovića:

„[…] Bliski rođaci, a videli smo se prvi put, tek u mojoj petnaestoj i u njegovoj šesnaestoj godini. Otac mu je od stare somborske porodice, a vratio se u svoj grad 1898. […] Četiri godine koje smo proveli jedno uz drugo, on u Srpskoj učiteljskoj školi, u zavodu, tamo u nas tada najvišeg stepena po kulturno-nacionalnom značaju, a ja u državnoj gimnaziji[…] Perica – tako su ga zvali, iako nije bio mazan […] U dečaku, rođenom s umetničkim sklonostima, kad počne’mutirati’, počinju i utisci, uzbuđenja, nova saznanja da traže zvonke i plastične reči i izraze: da bi sebi olakšao i objasnio tajanstvene sile koje spolja navaljuju na njegov duh […] Ja sam se divio njegovom samouverenju […] Konjovićeva muzika je za mene duboki hrastov čestar; tu se ne zalazi igre radi, već da se preispita.”
Iako zaokupljen muzikom on mnogo čita i piše. Iz Sombora će 1900. godine započeti njegova plodna saradnja sa Maticom srpskom koja je trajala šezdeset godina. Po vokaciji muzičar, po prirodi poeta, od mladosti zaljubljen u Talijinu umetnost, on je svojim prijateljskim vezama sa Tihomirom Ostojićem, Vasom Stajićem i Milanom Kašaninom ostavio u Matici srpskoj duboke i trajne tragove. Objavljivao je svoje napise o muzici, predstavama Srpskog narodnog pozorišta i druge teme.