ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2003.
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Pariz pisan četkom / Goran Čvorović

Na predlistu se nalazi potpisani crtež Milana Cileta Marinkovića, kao i autogrami Ljube Popovića i Vladimira Veličkovića


Beograd 2003. Tvrd povez, ćirilica, ilustrovano, veliki format (30×22 cm), 276 strana.
Knjiga je odlično očuvana.

Knjige-intervjui sa umetnicima obično su ljubitelju umetnosti dosadne, pogotovo što je mnogo toga već pročitao u dnevnoj štampi. Čitalac ne želi da se udubljuje u sve ono što je suština umetnikovog opredeljenja. Nezaobilazna su i novinarska pitanja o porivima umetnika da stvori jedno delo baš tako kako ga je stvorio. Takva pitanja zbunjuju stvaraoca jer misli na drugi način. No, novinar insistira i na kraju slikar, vajar, grafičar i ini, dignu ruke i odustanu od odbrane i kažu šta im prvo padne napamet. Ali, pojedini bivaju “usisani” u novinarsku mašineriju i krenu da polemišu. To, svakako, nije potrebno. Doista, novinar je zadivljen svojom ”lucidnošću”, a umetnik nesrećan jer nije mogao slovesno da odgovori na postavljeno pitanje. S druge strane su, uglavnom, suviše ”laičke” za poznavaoce, pa ni kod njih ne izazivaju dovoljnu pozornost. Sve to otežava komunikaciju sa knjigom-intervjuom i na nju počinje da pada prašina u knjižarskim izlozima, a zatim rafovima, da na kraju završe u magacinu. Knjizi ”Pariz pisan četkom” Gorana Čvorovića to se neće dogoditi. To je dragoceno štivo zbog iskrenih svedočenja slikara koja su značajna i danas ali i u budućnosti.
Odabranih devet umetnika (Bata Mihailović, Vladimir Veličković, Dado Đurić, Kosa Bokšan, Ljubinka Jovanović, Miloš Šobajić, Petar Omčikus i Cile Marinković) lako govore o svakodnevnim pitanjima, jer je i razgovor Gorana Čvorovića razbarušen, neopterećujući. Objašnjavaju svoje stavove bez upadica i intervencija novinara, kao da sami sa sobom pretresaju neku temu. Čvorović ih sluša i beleži. Izbegava dodatna pitanja da slikar ne bi pobegao od sebe i krenuo u drugom pravcu. Drugačije rečeno, pušta ih da otvore dušu onako i onoliko koliko to njima godi.
Izbegava i direktna pitanja o umetničkim kretanjima u Parizu i Francuskoj. Ostavlja umetniku da sam dođe na to ili ne dođe. I umetnik dolazi na to kroz priču o sebi, svom stvaralaštvu i iskustvima. To je naročito zanimljivo jer su utisci predstavljene generacije onih koji su, posle okupacije, prvi stizali u Pariz, krajem pedesetih godina, različiti od doživljaja onih koji su stigli sedamdesetih i osamdesetih. Svako od njih je pre dolaska imao svoju predstavu o Gradu svetlosti. Kroz njihove iskaze čitalac prati i mene “Prestonice umetnosti”.






Sadržaj:
BATA (Milorad Bata Mihailović)
VLADA (Vladimir Veličković)
DADO (Miodrag Dado Đurić)
KOSA (Kosara Kosa Bokšan)
LJUBA (Ljubomir Ljuba Popović)
LJUBINKA (Ljubinka Jovanović Mihailović)
MILOŠ (Miloš Šobajić)
PETAR (Petar Omčikus)
CILE (Milan Cile Marinković)