ISBN: Ostalo
Godina izdanja: ,
Autor: Domaći
Oblast: Pozorište
Jezik: Srpski

Леон Ковке - Ритуал згуснутог ваздуха - драма

Леон КовкеЛеон Ковке у комаду Ритуал згуснутог ваздуха гради управо згуснуту атмосферу која обележава љубавни или сексуални четвороугао. Око прелепе Селене Исаковић (да ли Ковке, као писац који уважава извесне постулате постмодерне, намерно даје Селени неке атрибуте Дафине Исаковић?) плету се еротске замке др Симона Дракулића и младога писца Јована који је истовремено љубавник њеног мужа Бранка. Да би патологиу љубавних веза појачао до границе убедљивости, Ковке позива у помоћ трагичан догађај из Селениног детињства, допуштајући читаоцу да претпоставкама допуни повест о смрти Селениниог оца. Млади аривиста-писац Јован (за разлику од младог јунака, такође писац, из већ заборављеног романа И с тобом сама прерано и неправедно заборављеног Љубише Јоцића) гради каријеру водећи љубав са Селениним мужем, а жудећи за њом. Жртва свих тих што љубавних, што патолошких веза биће драмски јунак који се не појављује на сцени, али који у великој мери одређује Селенино понашање – њен и Бранков син Иван. Својом смрћу чисти и невини Иван жели да, као Хедвига у Ибзеновој Дивљој патки, искупи грехе родитеља. Код Леона Ковкеа у драми нема времена за одмор, за предах. Ковке је непрекидно заокупљен потребом да читаоца засипа подацима, одломцима минулих догађаја, личним сећањима јунака, као и њиховим настојањима која успевају да дефинишу али не и остваре.



Иван Панић – Топ од трешње – скица за портрет једног Србина

Иван ПанићУ драми Топ од трешње која носи поднаслов скица за портрет једног Србина Иван Панић доказује тезу да истовремено постоје три времена: садашње, минуло и оно које можда неће доћи. Сва три времена су – парадоксално – и паралелна и узајамно прожимајућа. Из света прошлости повремено се појављује Живојин Јотић, Солунац из небеске Србије, да би своме унуку Јашиму давао подстицај за неговање српске патриотске традиције. По Ивану Панићу, позивање на јунаштво, на задовољење императива српског херојства, неизбежно је прожето самоиронијом. Другачије речено, у менталитету који се дичи јунаштвом и страдањем у ратовима, једну од преовлађујућих црта има инат којим и Јаћим, као и његови преци, као и његова жена Босиљка, одговара на аманет свога ђеда, ратника.
У Панићевом рукопису, важану противтежу инату и ратничком духу, пружа идиличан звук фруле којим писац гради поетичну и пасторалну атмосферу.



Братислав Петковић - Grand prix

Браца ПетковићGrand prix Братислава Петковића нуди добро испричану причу у једној слици и појави. Петковић драмолет гради на фељтонистичкој позицији приповедања о прошлим данима; о минулом времену сведочи жртва режима, Лазар Радић, старац од 75 година, а у томе послу му предано асистира Раде Распоповић, кустос у Музеју аутомобила, иначе педесетогодишњак. На једноставној опозији оног минулог времена, када је Радић био наш аутомобилски шампион и када је ауто имао душу, са данашњицом у којој млада Нарциса аутомобил посматра искључиво као средство којим се најбрже стиже од једне до друге тачке у простору, Петковић води радњу комада између прецизних жанровских одређења; час је то духовито, скоро естрадно поједностављено уплитање чистачице Каје, час је у првом плану сентиментална повест некадашњег шампиона, час је то горка историја човека кога је живот понизио и одвео у неку врсту излоације. Писац умешно варира сентиментализам с горчином, без цинизма и накнадног паметовања, да би – кад запрети да Радићево позивање на прошлост постане приватна ствар – рационалним и ироничним приступом припаднице најмлађе генерације, дао тексту
потребну равнотежу и целовитост.



Бошко Пулетић – Б у к е ф а л

Бошко ПулетићГлумац Бошко Пулетић написао је драму Букефал. Није никакво изненађење када глумац напише драму – први драмски писац био је глумац, уосталом. Због тога Пулетићеву драму, у овом поновном сусрету (први је био у Народном позоришту у Нишу, пре више од деценије, где је овај текст режирао др Бранивој Ђорђевић) ваља сагледати узимајући у обзир протекло време које је, најчешће, неумитни пресудитељ свим књижевним творевинама па, разуме се, и драмама. Пулетићево штиво припада данас ретко коришћеном методу евазивне и алузивне драматургије која своју поруку о садашњем времену склапа на митској причи или говорећи о судбинама митских и историјских јунака. Бошко Пулетић улази у добро засновану расправу о власти; ваља испитати све основне односе које владар, као носилац власти, успоставља са поданицима. За такав диспут Пулетић бира јунаке који му понајбоље могу отворити читав збир питања – Аристотела и Александра Македонског, учитеља и ученика, филозофа и владара, мислиоца и освајача света. Њихова распра одвија се у складу с принципима једноставне драматургије, где се тезом одговара на тезу, односно питањем на питање, и где се логичан ток драме окончава када се исцрпе све важне теме. Пулетић, међутим, уме да разбије филозофски дискурс Александра и Аристотела појавом женског принципа, уводећи лик Хелене, која релативизује високу теоријску расправу тражећи право на љубав, или другим речима, нудећи животу садржајну пуноћу као антитезу принципима власти и владања. Одласком Александра завршен је део живота свих јунака; Александровог повратка неће бити, судбине драмских јунака тећи ће неким другим токовима.

Драган Станишић - Суђење Хамлетовим глумцима – драма

Суђење Хамлетовим глумцима прозаисте Драгана Станишића, као и знаменита Стопардова драма Розенкранц и Гилденстерн су мртви, полазиште налази у Шекспировој трагедији. Станишића, као и Стопарда, занима шта се збило с ликовима који су невољно увучени у борбу између Хамлета и Клаудија. И док Стопард исписује драму која као пикарски роман врлуда од догађаја до догађаја, Станишић гради штиво које говори о политичкој манипулацији.
Код Станишића је главни јунак Глумац који у Шекспировој трагедији игра у пантомими “Гонцагово убиство”. Оптужен за велеиздају – што је у политичкој пракси најзгоднија оптужба јер се под њу може подвести свако дело и недело – Станишићев Глумац трпи тортуру средњовековних истражитеља. Испоставља се, међутим, да је драма о ислеђењу Глумца само део позоришне представе коју припремају глумци данас, а коју је написао управо Глумац по имену Бади. Станишић успоставља хронологију истражног поступка, а као паралелну радњу нуди уобичајену причу из позоришног бифеа, у којој Бади и остали инвентаришу каква је ситуација у нашим театрима: нема новца, нема ентузијазма, нема ничега што би глумце и публику барем мало охрабрило. Ведрину уноси Бадијева девојка Лела, која примесама цинизма отклања патетику немаштине и даје драми животну самерљивост.

Миладин Шеварлић – Мртва природа – драма

M. ŠevarlićДрама Миладина Шеварлића Мртва природа припада миљеу омиљене списатељеве теме – истраживању узрока пропасти грађанства у Београду после 1945. године. Овога пута списатељ слика тегобну ситуацију у којој се нашла Јелисавета Хаџиантонијевић, припадница вишег грађанског сталежа, после смрти мужа. Невична практичном животу, без чврстог ослонца, Јелисавета распродаје имовину да би ишколовала кћер. За Миладина Шеварлића драмска ситуација је типолошке природе; Јелисаветино позивање на некадашњи породични углед у обрнутој је пропорцији са њеним садашњим статусом. Познаник, па и пријатељ из младости, Родољуб – Љуба Чобановић, као какав паук обиграва око Јелисавете и уплиће је у мрежу својих марифетлука. За Љубу нема неразрешивог проблема, али нема ни недоумица, јер он једноставно дефинише ствари на начин спретног трговца или криминалца. Проблем Јелисаветине кћери и њеног младића сликара, као и сентименталне снове саме Јелисавете, Љуба преводи у трговину моралом и посебну врсту проституисања. Другачије речено, Љуба је типски негативац који унесрећује све око себе; његове жртве ће постати танкоћутни сликар Дарко и заљубљена Јелисавета, али ће се његовом прагматизму приклонити Јелисаветина јединица, Љубица. Шеварлић хоће да нас упозори на реалну опасност у којој се наше друштво налази деценијама: разорен је грађански морал у коме је било реда, поштовања и достојанства, а за узврат није створен неки нови који поседује било какву врлину. Друштво без морала је друштво у коме доминирају сурогати сваке врсте. Као логична последица долази потпуна ентропија породице, рода, племена, друштва, државе... Дно на које се пада све је ниже и ниже. Шеварлић, ако прихватимо његову аргументацију, баш уме својски да нас обесхрабри.

Издавачи: МУЗЕЈ ПОЗОРИШНЕ УМЕТНОСТИ СРБИЈЕ; УДРУЖЕЊЕ ДРАМСКИХ ПИСАЦА СРБИЈЕ 11000 Београд, Господар Јевремова 19 и ЗАВОД ЗА ПРОУЧАВАЊЕ КУЛТУРНОГ РАЗВИТКА 11000 Београд,
Главни и одговорни уредник, Миодраг Ђукић

Редакција: Душан Ч. Јовановић, Миладин Шеварлић, Жељко Хубач, Радомир Путник, Драган Томић, Владимир Ђурић Ђура, Драгана Абрамовић

Коректура - Жељко Хубач

Ликовно и техничко решење, Ново Чогурић