ISBN: Ostalo
Oblast: Istorija umetnosti
Godina izdanja: K118
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac pohaban, sama knjiga u dobrom i urednom stanju!

Postimpresionizam, izvori moderne umjetnosti
Izdavač: Mladost, Zagreb, 1979.
Veliki format, tvrd povez



Postimpresionizam je izraz koji je skovao britanski umetnik i slikarski kritičar Rodžer Fraj (Roger Fry) 1914. godine, kako bi opisao razvoj evropskog slikarstva nakon Monea. Džon Rivold (John Rewald), jedan od prvih profesionalnih slikarskih kritičara koji se posvetio nastanku rane moderne umetnosti, ograničio je ovaj period na godine između 1886. i 1892. u svom pionirskom izdanju Postimpresionizam: Od Van Goga do Gogena (1956). Rivold je ovo izdanje smatrao nastavkom svoje Istorije impresionizma (1946), i istakao da će `naredno izdanje biti posvećeno drugoj polovini postimpresionističkog perioda`[1] - Postimpresionizam: Od Gogena do Matisa - trebalo je da usledi, i da pokrije ostale slikarske pravce s kraja XIX i početka XX veka – uopšte, slikarske pravce koji su ponikli iz Impresionizma.

Krajem 19. veka umetnici koji su se inspirisali impresionističkim teorijama, počeli su da odbacuju mnoge principe tog pokreta. Najznačajniji umetnici među njima su bili: Pol Sezan, Pol Gogen i Vinsent Van Gog. Ova tri pionira moderne umetnosti bili su začetnici najvažnijih umetničkih izraza ili pravaca 20. veka. Grupa ovih revolucionara dobila je naziv „postimpresionisti“, prilično nejasan termin koji bukvalno znači „oni koji slede iza impresionista“ i koji ne opisuje dalekosežne ciljeve ovih umetnika. Najbitiniji među njihovim ciljevima su bili:

povratak strukturalnoj organizaciji pikturalne forme,
naglašavanje dekorativne organizacije kompozicije u cilju celokupnog jedinstva i
više ili manje svesno preterivanje izgleda prirode radi prezentacije emocionalnog odnosa prema modelu.
Može se reći da Sezanovo delo predstavlja prvi od ovih ciljeva, Gogenovo drugi, a Van Gogovo treći. Međutim, svaki od njih je u svom načinu izražavanja imao određenih primesa navedenih odlika ostale dvojice slikara. Te sličnosti su bile razlog da ih se svrsta u jednu posebnu grupu, iako za razliku od impresionista imaju, svaki za sebe, veoma naglašen lični izraz i samostalno su težili svaki svome cilju.

Ipak, Sezan zauzima dominantno mesto u postimpresionističkom pokretu. Na način koji je bio suprotan slučajnoj organizaciji kompozicije i formama kratkog daha impresionista, Sezan je gledao na umetničko delo u smislu međusobnih odnosa celine i njenih delova. Iako bi ga se prije moglo nazvati analitičarem stvarnosti nego njenim prepisivačem, Sezan ide dalje od čistog analiziranja. Stvarnost po njemu nije bila objekat u prirodi iz kojeg bi crpio inspiraciju, nego je predstavljala zbir svih kreativnih zaključaka do kojih je dolazio u procesu stvaranja. Realnost je shvatao ne kao izraz koji potiče od izgleda prirode, nego kao rezultat njene transformacije koju vrši umetnik. Stoga, iako je Sezan počinjao od prirode (kao što je tada bilo uobičajeno), u isto vreme je bio i prvi umetnik koji je smatrao da je pikturalna forma bitnija od prirodne forme objekata i modela.

U ovom traženju svoje vlastite realnosti, gledao je ispod površine u samu bit predmeta, tražeći univerzalnu ili nepromenjljivu suštinu. Jednom je pisao svome prijatelju da je zapazio da se svi prirodni oblici mogu svesti na jednostavne geometrijske forme kao što su kupe, lopte i kocke. Suština ovih geometrijskih oblika izgledala je Sezanu postojanija nego lice prirode podložno promenama. Radi intelektualnog procesa uključenog u razvijanje i realizaciju ovih formi, Sezan se smatra klasicistom po duhu, ali i revolucionarom likovne forme, kao i pretečom kubizma i ostalih intelektualnih apstraktnih formi 20. veka.

Kao suprotnost arhitektonskom i tektonskom karakteru strukture Sezanovih formi, slikarstvo Pola Gogena se smatra otkrićem živog, simboličnog sveta shvaćenog kroz dekorativnu organizaciju kompozicije. Njegovo slikarstvo svoj poseban karakter duguje formama koje srećemo u srednjovekovnim freskama i mozaicima, ali i uticajem daleke prekookenaske kulture sa Tahitija. Iako su njegova inspiracija bili upravo ti daleki egzotični narodi južnih mora, njegova dela uvek pokazuju izvesnu rafiniranost tipičnu za evropsku umetnost. Ljupkost izgleda forme je konstantno prisutna u njegovom slikarstvu i daje mu kvalitet koji podseća na slike starih majstora uprkos žarkim bojama i dosta slobodnom crtežu. Dekorativni stil i kolorit u Gogenovim delima, će postati jedna od glavnih inspiracija fovistima početkom 20. veka.

Slikarstvo Vinsenta Van Goga, trećeg pionira postimpresionizma, predstavlja početak novog, snažnog subjektivnog izraza koji nalazimo u mnogim oblicima savremenog slikarstva. Karakter ekspresionizma, kako u svojoj figurativnoj, tako u apstraktnoj formi, duguje mnogo žestokim potezima njegovog kista i dramatičnim distorcijama boja i formi.

Rivoldova definicija „postimpresionizma`
Džon Rivold se fokusirao na izuzetne rane „postimpresioniste`: Van Goga, Gogena, Sera, Odilon Redona, i njihove odnose, kao i na umetničke krugove u kojima su se kretali (ili kojima su se suprotstavljali):

Neoimpresionizam, poznat među savremenim kritičarima i umetnicima kao Poentilizam; Sera i Sinjak bi preferirali druge izraze: Divizionizam na primer
Kloasonizam, izraz kratkog veka koji je 1888. uveo kritičar Eduar Dižarden (Édouard Dujardin), je trebalo da promoviše rad Luja Anketena (Louis Anquetin), a kasnije je primenjen i na tadašnje radove njegovog prijatelja Emila Bernara (Émile Bernard)
Sintetizam je još jedan izraz kratkog veka skovan 1889. godine da razdvoji novija dela Gogena i Bernara od tradicionalnijih „impresionista“ koji su svi zajedno izlagali u kafeu Volpini.
Škola Pon-Avan označava samo da su ti umetnici radili neko vreme u Pon-Avanu ili nekom drugom mestu u Bretanji.
Simbolizam je termin koji je bio veoma cenjen među avangardnim kritičarima 1891. godine, kada je Gogen napustio Sintetizam čim je proglašen predvodnikom simbolizma u slikarstvu.
Štaviše, već u uvodu u „Postimpresionizam“, Rivold najavljuje drugi tom koji treba da predstavi Tuluz-Lotreka, Anri Rusoa, Nabija i Pol Sezana kao i Fova, mladog Pikasa i Gogenovo poslednje putovanje u južna mora; trebalo je da se taj period proširi bar na prvu dekadu 20, veka – ali ovaj drugi tom ostao je nezavršen.

Revizije i prilagođavanja
Pristup Džona Rivolda istorijskim podacima je više opisan nego analitičan, jer je smatrao da je dovoljno da se `izvorima dozvoli da govore sama za sebe.`[2] Rivold je, takođe, otvoreno priznao da `izraz `postimpresionizam` nije naročito precizan, ali je veoma prikladan.` Prikladan je, jer se po definiciji ograničava na francusku vizuelnu umetnost koja je ponikla iz impresionizma nakon 1886.

Alternativnim izrazima kao što su modernizam ili simbolizam nije bilo tako lako koristiti se, jer su se oni odnosili i na književnost, arhitekturu i druge umetnosti, kao i na druge zemlje.

Modernizam se danas smatra središnjim pokretom u okvirima zapadne civilizacije, koji potiče iz Francuske, i koji obuhvata period od pre Francuske revolucije do Prosvetiteljstva.
Simbolizam predstavlja koncept koji je nastao čitav vek kasnije u Francuskoj, i koji se odnosi na individualni pristup. Lokalne nacionalne tradicije kao i individualne postavke stoga mogu da stoje rame uz rame, tako da su od samog početka raznoliki umetnici koristili neku vrstu simboličkih detalja, koji su se kretali između različitih krajnosti.
Dok se čini da je granica između klasičnog impresionizma i postimpresionizma jasna i da je čini 1886. godina, o datumu kraja perioda postimpresionizma se još uvek raspravlja.

Istorijski pregled
Postimpresionizam u isto vreme predstavlja i nastavak impresionizma i napuštanje njegovih ograničenja. Postimpresionisti nastavljaju da koriste jarke boje, debeli sloj boje, jasne poteze četkice i stvarni život kao temu svojih slika, ali su više skloni da naglašavaju geometrijske oblike, da izobliče formu radi postizanja ekspresivnog efekta, i da koriste neprirodne boje. Postimpresionisti nisu bili zadovoljni trivijalnošću tema i nedostatkom strukture u impresionističkim slikama, ali ne postoji jednoobrazni pravac koji su oni dalje razvijali. Žorž Sera i njegovi sledbenici su odabrali poentilizam, sistematski upotrebljavajući tačkice boje. Pol Sezan je rešio da povrati osećaj reda i strukture u slikarstvo. On je to postigao tako što je sveo objekte na njihove osnovne oblike, zadržavajući pri tome impresionističke sveže boje. Vinsent van Gog je koristio boje i izražajne uskovitlane poteze četkice da prenese svoja osećanja i stanje uma. Iako su često zajedno izlagali, nisu bili jedinstveni pokret. Radili su u geografski različiti oblastima i u različitim stilskim kategorijama, kao što su fovizam i kubizam.