pregleda

Ješa Denegri DEVEDESETE / Damnjan Ugren Todosijević ..


Cena:
750 din
Želi ovaj predmet: 6
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: BEX
Pošta
DExpress
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

H.C.E (4382)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

99,9% pozitivnih ocena

Pozitivne: 7385

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Oblast: Istorija umetnosti
Jezik: Srpski

vrlo dobro kao na slikama


Svetovi


Ješa Denegri
Strategije devedesetih: jedna kritička pozicija


Zoran Naskovski-Dobrivoje Krgović, Kompozicija I / Composition I, 1995.
Strategije - možda preambiciozni pojam za poslove jednog kritičara; primerenije je i skromnije govoriti o pojedinim stavovima, izborima, orijentacijama u nekim konkretnim umetničkim zbivanjima prve polovine devedesetih - poslednje decenije u istoriji ovog veka, perioda koji će na ovim prostorima ostati trajno obeležen mnogim kobnim događajima čijih direktnih ili indirektnih posledica neće biti pošteđeno ni područje likovnih umetnosti. Došlo je, kao što svi dobro znamo, do rasipa onog kulturnog organizma koji je donedavno nazivan `jugoslovenski umetnički prostor`, organizma vrlo složenog, prirodno decentralizovanog, a ipak unutar svojih segmenata tesno povezanog brojnim manifestacijama, radnim i ljudskim vezama, zajedničkim težnjama za uključenjem u još šire (evropske, svetske) umetničke tokove. Stvarni i simbolički oproštaj od tog prostora desio se tačno na završetku prethodne decenije, na drugim sarajevskim Dokumentima 1989 (treći su već uveliko bili u pripremi, ali se nikada neće dogoditi). Stvarno zgarište Sarajeva ujedno je i simboličko zgarište jednog dotle zajedničkog ambijenta umetnosti, zajedničkog za pripadnike više generacija koji su smatrali sasvim normalnim da žive i deluju u radnoj atmosferi neprestanih kontakata, razmena, razlika. Na razvalinama tih, dotle makar u području umetnosti plodonosnih procesa, otvaraju se početkom devedesetih neke nove periodizacije u istoriji umetnosti na ovim prostorima. Biće to periodizacije uspostavljene na osnovama novonastalih državnih zajednica i njihovih kulturnih ambijenata. Sve to donelo je neke vrlo krupne promene u kojima je tek trebalo naći orijentire, podjednako na planu kritičkih ideja, koncepcija i pojmova o umetnosti, kao i na planu organizacione i institucionalne mreže odvijanja umetničkog života. To što dalje u tekstu sledi biće neka vrsta evidencije, inventara, sažetog bilansa stavova i poslova koje je ovaj kritičar stigao da ispolji i obavi u tim drastično izmenjenim prilikama u petogodišnjem periodu devedesetih u toku.

Moderni projekat umetnosti[1]


Nikola Pilipović, Novi Beograd / New Belgrade, 1994.
Svodeći neke sopstvene račune, ali uključujući se u tada aktuelne rasprave oko ideja moderne, Filiberto Mena 1989. objavljuje spis II progetto moderno dell`arte, neku vrstu svoje duhovne oporuke, u kojem se založio za obnovu i odbranu značenja pojma projekt kao tekovine svojstvene modernoj/avangardnoj kulturi i umetnosti. U italijanskoj kritičkoj literaturi taj pojam duguje se Arganu, po kome projekt, suprotno prepuštanju sudbini, znači svesno i razumsko delovanje, s jakim i jasnim razlogom i planom (`projekt je smisao, cilj, strast življenja`, reći će on). Šta drugo nego upravo sve to treba da bude uzorno u sadašnjim istorijskim prilikama u kojima su takvi ideali bili drastično pokolebani ili čak sasvim pogaženi? Zalaganje za moderni projekt umetnosti, naravno, nipošto, ne podrazumeva preferencije ka ovoj ili onoj aktuelnoj tendenciji na tekućoj umetničkoj sceni, ponajmanje je to revandikacija nekad dominantnog umerenog modernističkog estetizma, ali jeste u krajnjoj konsekvenciji sklonost prema umetnosti koja baštini ideje i iskustva stalne otvorenosti ka praksi eksperimenta u tradiciji avangardi/neoavangardi, umesto ka umetnosti koja se zadovoljava internim jezičkim opitima iz kojih nastaju tipični postmodernistički retro fenomeni. Prevod spisa Moderni projekat umetnosti Filiberta Mene pojavio se 1992. godine. Taj prevod objavljen je, naravno, sasvim svesno i s verom u njegovu moguću idejnu i operativnu delotvornost i u ovdašnjim i sadašnjim prilikama. Za ovog kritičara on je bio neka vrsta prihvatljivog teorijskog i duhovnog orijentira pred trenutnim pitanjima i dilemama, slično kao što su mu to nekada i u nekim drugim okolnostima značila dva prethodna spisa istog autora, Proricanje estetskog društva, 1968. i Analitička linija moderne umetnosti, 1975.

Projekat Mondrijan[2]


Aleksandar Dimitrijević, Mondrian 1994, 1994.
Tri umetnika - Aleksandar Dimitrijević, Zoran Naskovski i Nikola Pilipović - okupila su se u dva navrata (Galerija Centra za kulturu, Pančevo i Galerija Studentskog kulturnog centra, Beograd 1991) oko projekta Mondrijan 1872-1992, kojem je formalni povod bilo obeležavanje 120-godišnjice umetnikovog rođenja, dok je stvarni razlog, zapravo, bio znatno dublji. Naime, Mondrijanova Kompozicija II u posedu Narodnog muzeja podstakla je trojicu beogradskih slikara da svoj rad utemelje kao odgovor ili komentar, ne samo na izazov te konkretne slike nego i na ukupni doprinos duhovne i moralne ostavštine velikog Mondrijanovog opusa. Cilj i efekat Projekta Mondrijan je dvojak. Prvo, simptomatično je da su umetnici iz ove sredine prepoznali u Mondrijanu, tipičnom holandskom autoru svetskog značaja, svog duhovnog pretka, i to su uradili s podjednakim pravom na njegovu ostavštinu kao i svi drugi umetnici u svetu koji su se, tokom više generacija, na Mondrijana i njegovo delo direktno ili indirektno pozivali. Zaključak ovog čina je sledeći: umetnik koji danas radi u Beogradu polaže pravo na celokupnu svetsku modernu baštinu, a ne samo na sopstvenu užu lokalnu tradiciju. Nadalje, Mondrijanova Kompozicija II, već dugo prisutna u centralnom muzeju ove sredine, integrisana je u domaće kulturno nasleđe ništa manje od dela bilo kog domaćeg značajnog autora iz istorijskog razdoblja moderne umetnosti. I drugo, kao posebno važno: umetnici ove sredine osetili su Mondrijana sebi bliskim i potrebnim upravo u vreme koje je, uz sve ostalo negativno i pogubno, donelo u području umetnosti prodor ekstremnog lokalizma i ideološki indoktriniranog lažnog patriotizma. Svemu tome pomenuti umetnici tražili su protivodgovor u osobinama i vrlinama duhovnog, ujedno senzibilnog i racionalnog, u krajnjem slučaju i utopijskog (jer `utopija je` - tvrdi Argan - `u savremenoj istorijskoj situaciji još uvek najkonkretnija od svih moralnih vrednosti`), dakle u svemu bitnom što u najvećoj meri upravo Mondrijanovo delo inkarnira. Mondrijan za trojicu beogradskih umetnika nije bio jedino povod i izazov za neku od karakterističnih postmodernističkih operacija (citat, dopisivanje, ponavljanje s razlikama), nego im je uz to - kao umetnik najvećeg mogućeg stepena koncentracije, odanosti pozivu umetnika i vrednosti umetnosti - poslužio kao stvarni duhovni uzor i etički oslonac, jednom rečju kao primer kome su želeli da odaju svoje poštovanje. Dve godine kasnije, na samostalnim nastupima Dimitrijevića, Pilipovića, te Naskovskog i Dobrivoja Krgovića unutar ciklusa Na iskustvima memorije (Narodni muzej, 1994-95), pomenuti umetnici ispoljiće u znatnoj meri promene svog odnosa prema prethodnim načinima čitanja Mondrijanovog nasleđa. Ta promena sastojaće se pre svega u odsustvu svake utopijske aure koja se ipak slutila iz senzibiliteta njihovih ranijih slika, ali već sama činjenica da je veliki primer Mondrijanove umetnosti sa svim njenim ne jedino formalnim nego posebno spiritualnim osobinama postao ovdašnjim umetnicima izrazito podsticajan, znak je njihovog poverenja u autonomnu prirodu umetnosti u okolnostima koje su takvu njenu prirodu direktno ili indirektno ugrožavale.

Rane devedesete[3]


Mirjana Đorđević, Bez naziva/ Without Title, 1996.
Kritičar naprosto ne može da sačeka da se neka vrela umetnička situacija smiri, zaključi, istroši; to može da čeka istoričar koji će s odstojanja obaviti poslove što je moguće preciznijeg tumačenja i vrednovanja. Dok se za to ne steknu uslovi, nestrpljenje kritičara podstaklo je potrebu prvih uvida u tek započetu poslednju deceniju veka u domaćoj (beogradskoj) umetnosti: izložba Rane devedesete: jugoslovenska umetnička scena, iz tri njena sadašnja segmenta (Beograd, Vojvodina, Crna Gora), trebalo je da izvrši i ispuni zadatak prvih sondiranja, bez obzira što iskustvo potvrđuje da se danas stanje u umetnosti vrlo brzo menja i već sredinom, a pogotovo krajem decenije situacija ovog perioda sigurno će izgledati znatno drugačije.

U intenzivnoj radnoj atmosferi koju je otvorila prethodna decenija, brojne relevantne pozicije ispoljile su se u praksama ranih devedesetih na beogradskoj umetničkoj sceni. O pozicijama umetnika povezanih sa Projektom Mondrijan već je bilo reči. Sledeća vrlo značajna mikrocelina jeste situacija nove skulpture na prelasku decenija, u kojoj je kroz različite lične interpretacije protagonista došlo do gradnji sažetih iako nipošto minimalističkih ili neokonstruktivističkih oblika, najčešće u skromnim priručnim materijalima (drvo, terakota, metal s otpada, gume, staklo...). Pribrana imaginacija umetnika i njihova vrlo precizna i prefinjena izvođačka tehnika bile su u stanju da od njih formiraju plastičke celine vrlo osetljivo usklađenih odnosa iz čijih je sklopova mogla da se čita sklonost ka uobličavanju intimnog mikroprojekta u značenjskom sloju umetničkog dela. Kod nekolicine još mlađih autora ispoljava se težnja da se sažeti geometrijski moduli, izvedeni posredstvom savremenih tehnologija (koliko je to u sadašnjim prilikama i u ovoj sredini bilo moguće), organizuju u instalacije koje zaposedaju celokupne izlagačke prostore. S druge pak strane od ovih izvanslikarskih operacija, znatno brojnija bila je u isto vreme produkcija slikarstva koje je negovalo u ovoj sredini ukorenjenu sklonost ka prizoru, naraciji i anegdotici slike, često u klasičnim rodovima portreta, autoportreta, pejzažnih urbanih scena ili motiva prenetih iz predložaka masovnih medija, ali sada prožetih i ispunjenih raspoloženjima, čak i psihozama ovih teških prilika. Izložba Rane devedesete pokazala je da tadašnje (i sadašnje) alarmantno stanje u sveukupnoj krizi sredine ipak nije u samim temeljima pokolebalo i narušilo svest o prirodi savremenih umetničkih jezika, o njihovoj imanentnoj autonomiji. Ta svest ostala je ne samo sačuvana nego i ojačana, posebno zahvaljujući energijama mlađih umetnika, onih koji nisu imali drugog izbora nego da upravo u takvim prilikama započnu, nastave i po svaku cenu održe svoju umetničku aktivnost.

Prioritet forme i nova duhovnost u umetnosti devedesetih[4]


Ivan Ilić, Bez naziva / Without Title, 1995.
Zahtev za prioritetom forme u umetnosti ranih devedesetih možda može da podseti na dve decenije raniji Grinbergov poziv za `neophodnošću formalizma` (u spisu Necessity of Formalism, 1972), gde se ovaj vodeći zastupnik američkog visokog modernizma zalaže za `standarde i nivoe kvaliteta` u tada tekućoj umetničkoj produkciji u kojoj takve standarde i nivoe više nije bilo moguće odbraniti i održati. Grinberg će, pri tome, dodati sledeću bitnu primedbu: `Kvalitet, estetička vrednost, proizlaze iz inspiracije, vizije, `sadržaja`, ne iz `forme`.` Zahtev za prioritetom forme u ovdašnjoj umetnosti prve polovine devedesetih takođe nije zahtev lišen prvenstva značenja i sadržaja umetničkog dela. To prvenstvo viđeno je u pojmu nova duhovnost kao osobini i uzoru, možda više nego ikada ranije potrebnom upravo u sadašnjim ukupnim kriznim prilikama. Pojam nova duhovnost nema, dakle, stilske karakteristike, dozvoljava mogućnost krajnje širokih jezičkih solucija, a u osnovi podrazumeva sažeti, sabrani, diskretni, kontemplativni plastički govor. On se u praksama mlađih umetnika na početku devedesetih oformljuje u jednostavnim prirodnim ili industrijskim materijalima (nova skulptura) ili pak u relativno razvijenim tehnološkim postupcima (tehnospiritualna umetnost). U svim solucijama u kojima se ispoljava i prepoznaje umetnost u znaku nove duhovnosti, reč je o umetnosti koja teži koncentrisanom oblikovnom mišljenju, o umetnosti koja čuva i štiti sopstvenu autonomiju, napokon o umetnosti koja želi da bude (i to zaista jeste) naprosto vredna i kvalitetna, čista i zdrava umetnost, nasuprot celoj poplavi najrazličitijih pojava kojima je nakaradno shvaćeni pojam pluralizma širom otvorio vrata. Ostanak (i opstanak) izvan vladajućeg umetničkog sistema za mnoge, naročito mlađe umetnike, nije nimalo lak, pre svega zbog materijalnih razloga, što u njima izaziva etičke dileme i otpore. No ono što hrabri jeste saznanje da većina tih umetnika u svojim izborima i opredeljenjima ne podleže globalnoj kriznoj situaciji, ne pristaje na ustupke i kompromise, održava visoki zahtev za novom duhovnošću umetnosti, što uspeva da ispolji upravo prioritetom forme kao one temeljne činjenice na kojoj se kroz celu istoriju moderne, a ništa manje ni danas, zasnivaju jezik i govor plastičkih umetnosti.

(1994-95)



tags:
neša paripović predrag nešković slobodan era milivojević radomir damnjan raša todosijević dragomir ugren koloman novak balint sombati avangarda neoavangarda transavangarda filiberto mena postmoderna umetnost konceptualna casopis new moment projekt projekat igor antić ...

Skuplje knjige možete platiti na rate.

DOK JE SEZONA VIRUSA KNJIGE MOŽDA NEĆEMO SLATI BAŠ SVAKI DAN
IMAJTE RAZUMEVANJA AKO POŠILJKA BUDE STIGLA KOJI DAN KASNIJE (Što ne znači da ne može stići i dan odmah posle narudžbine, zavisi kako se pogodi)
Takođe, mnogo ređe idemo za Beograd, tako da ne računate na lično preuzimanje u Beogradu ukoliko vam je hitno potreban kupljeni predmet.
Poštarina za knjige je u proseku 130-144 dinara, što je mala suma da bi se izlagali riziku i mi i vi, tako da preporučujemo da se transakcije obave putem pošte.
Novi Sad lično preuzimanje ili svaki dan ili četvrtak, petak i subota.

Našu kompletnu ponudu možete videti preko linka
https://www.kupindo.com/Clan/H.C.E/SpisakPredmeta
ukoliko tražite još neki naslov koji ne možete da nađete pošaljite nam poruku možda ga imamo u magacinu
Pogledajte i našu ponudu na limundu https://www.limundo.com/Clan/H.C.E/SpisakAukcija
Slobodno pitajte šta vas zanima preko poruka. Preuzimanje moguce u Beogradu, Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici uz prethodni dogovor. (Većina knjiga je u Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu, tako da se najavite nekoliko dana ranije u slucaju ličnog preuzimanja, da bi knjige bile poslate u Beograd - ako Vam hitno treba neka knjiga za danas ili sutra, obavezno proverite prvo preko poruke da li je u magacinu u Beogradu da ne bi doslo do neprijatnosti).
Beograd: lično preuzimanje Žarkovo (kod pijace, preko puta Vera), eventualno centar ako nam se potrefe termini dolaska.
U Novom Sadu lično preuzimanje na Grbavici ili u centru po dogovoru.
Slanje nakon uplate na račun u Erste banci (ukoliko ne želite da plaćate po preuzimanju). Poštarina za jednu knjigu je uglavnom oko 120 - 150 din. Slanje vise knjiga u paketu tezem od 2 kg 290-305 din.

INOSTRANSTVO: Šaljem po dogovoru, ili po prijateljima ili autobusom, jer je poštarina od 700 do 3000 din. zavisno od težine knjige, ali ukoliko želite moguće je i poštom. U Beč idem često pa knjige mogu doneti lično.

Ukoliko kupujete više od jedne knjige javite se porukom možda Vam mogu dati određeni popust na neke naslove.

Sve knjige su detaljno uslikane, ako Vas još nešto interesuje slobodno pitajte porukom. Reklamacije primamo samo ukoliko nam prvo pošaljete knjigu nazad da vidim u čemu je problem pa nakon toga vraćamo novac. Jednom smo prevareni od strane člana koji nam je vratio potpuno drugu knjigu od one koju smo mu mi poslali, tako da više ne vraćamo novac pre nego što vidimo da li se radi o našoj knjizi.
Ukoliko Vam neka pošiljka ne stigne za dva ili tri dana, odmah nas kontaktirajte za broj pošiljke kako bi videli u čemu je problem. Ne čekajte da prođe više vremena, pogotovo ako ste iz inostranstva, jer nakon određenog vremena pošiljke se vraćaju pošiljaocu, tako da bi morali da platimo troškove povratka i ponovnog slanja. Potvrde o slanju čuvamo do 10 dana. U 99% slučajeva sve prolazi glatko, ali nikad se ne zna.

ukoliko uvažimo vašu reklamaciju ne snosimo troškove poštarine

Predmet: 60615173
vrlo dobro kao na slikama


Svetovi


Ješa Denegri
Strategije devedesetih: jedna kritička pozicija


Zoran Naskovski-Dobrivoje Krgović, Kompozicija I / Composition I, 1995.
Strategije - možda preambiciozni pojam za poslove jednog kritičara; primerenije je i skromnije govoriti o pojedinim stavovima, izborima, orijentacijama u nekim konkretnim umetničkim zbivanjima prve polovine devedesetih - poslednje decenije u istoriji ovog veka, perioda koji će na ovim prostorima ostati trajno obeležen mnogim kobnim događajima čijih direktnih ili indirektnih posledica neće biti pošteđeno ni područje likovnih umetnosti. Došlo je, kao što svi dobro znamo, do rasipa onog kulturnog organizma koji je donedavno nazivan `jugoslovenski umetnički prostor`, organizma vrlo složenog, prirodno decentralizovanog, a ipak unutar svojih segmenata tesno povezanog brojnim manifestacijama, radnim i ljudskim vezama, zajedničkim težnjama za uključenjem u još šire (evropske, svetske) umetničke tokove. Stvarni i simbolički oproštaj od tog prostora desio se tačno na završetku prethodne decenije, na drugim sarajevskim Dokumentima 1989 (treći su već uveliko bili u pripremi, ali se nikada neće dogoditi). Stvarno zgarište Sarajeva ujedno je i simboličko zgarište jednog dotle zajedničkog ambijenta umetnosti, zajedničkog za pripadnike više generacija koji su smatrali sasvim normalnim da žive i deluju u radnoj atmosferi neprestanih kontakata, razmena, razlika. Na razvalinama tih, dotle makar u području umetnosti plodonosnih procesa, otvaraju se početkom devedesetih neke nove periodizacije u istoriji umetnosti na ovim prostorima. Biće to periodizacije uspostavljene na osnovama novonastalih državnih zajednica i njihovih kulturnih ambijenata. Sve to donelo je neke vrlo krupne promene u kojima je tek trebalo naći orijentire, podjednako na planu kritičkih ideja, koncepcija i pojmova o umetnosti, kao i na planu organizacione i institucionalne mreže odvijanja umetničkog života. To što dalje u tekstu sledi biće neka vrsta evidencije, inventara, sažetog bilansa stavova i poslova koje je ovaj kritičar stigao da ispolji i obavi u tim drastično izmenjenim prilikama u petogodišnjem periodu devedesetih u toku.

Moderni projekat umetnosti[1]


Nikola Pilipović, Novi Beograd / New Belgrade, 1994.
Svodeći neke sopstvene račune, ali uključujući se u tada aktuelne rasprave oko ideja moderne, Filiberto Mena 1989. objavljuje spis II progetto moderno dell`arte, neku vrstu svoje duhovne oporuke, u kojem se založio za obnovu i odbranu značenja pojma projekt kao tekovine svojstvene modernoj/avangardnoj kulturi i umetnosti. U italijanskoj kritičkoj literaturi taj pojam duguje se Arganu, po kome projekt, suprotno prepuštanju sudbini, znači svesno i razumsko delovanje, s jakim i jasnim razlogom i planom (`projekt je smisao, cilj, strast življenja`, reći će on). Šta drugo nego upravo sve to treba da bude uzorno u sadašnjim istorijskim prilikama u kojima su takvi ideali bili drastično pokolebani ili čak sasvim pogaženi? Zalaganje za moderni projekt umetnosti, naravno, nipošto, ne podrazumeva preferencije ka ovoj ili onoj aktuelnoj tendenciji na tekućoj umetničkoj sceni, ponajmanje je to revandikacija nekad dominantnog umerenog modernističkog estetizma, ali jeste u krajnjoj konsekvenciji sklonost prema umetnosti koja baštini ideje i iskustva stalne otvorenosti ka praksi eksperimenta u tradiciji avangardi/neoavangardi, umesto ka umetnosti koja se zadovoljava internim jezičkim opitima iz kojih nastaju tipični postmodernistički retro fenomeni. Prevod spisa Moderni projekat umetnosti Filiberta Mene pojavio se 1992. godine. Taj prevod objavljen je, naravno, sasvim svesno i s verom u njegovu moguću idejnu i operativnu delotvornost i u ovdašnjim i sadašnjim prilikama. Za ovog kritičara on je bio neka vrsta prihvatljivog teorijskog i duhovnog orijentira pred trenutnim pitanjima i dilemama, slično kao što su mu to nekada i u nekim drugim okolnostima značila dva prethodna spisa istog autora, Proricanje estetskog društva, 1968. i Analitička linija moderne umetnosti, 1975.

Projekat Mondrijan[2]


Aleksandar Dimitrijević, Mondrian 1994, 1994.
Tri umetnika - Aleksandar Dimitrijević, Zoran Naskovski i Nikola Pilipović - okupila su se u dva navrata (Galerija Centra za kulturu, Pančevo i Galerija Studentskog kulturnog centra, Beograd 1991) oko projekta Mondrijan 1872-1992, kojem je formalni povod bilo obeležavanje 120-godišnjice umetnikovog rođenja, dok je stvarni razlog, zapravo, bio znatno dublji. Naime, Mondrijanova Kompozicija II u posedu Narodnog muzeja podstakla je trojicu beogradskih slikara da svoj rad utemelje kao odgovor ili komentar, ne samo na izazov te konkretne slike nego i na ukupni doprinos duhovne i moralne ostavštine velikog Mondrijanovog opusa. Cilj i efekat Projekta Mondrijan je dvojak. Prvo, simptomatično je da su umetnici iz ove sredine prepoznali u Mondrijanu, tipičnom holandskom autoru svetskog značaja, svog duhovnog pretka, i to su uradili s podjednakim pravom na njegovu ostavštinu kao i svi drugi umetnici u svetu koji su se, tokom više generacija, na Mondrijana i njegovo delo direktno ili indirektno pozivali. Zaključak ovog čina je sledeći: umetnik koji danas radi u Beogradu polaže pravo na celokupnu svetsku modernu baštinu, a ne samo na sopstvenu užu lokalnu tradiciju. Nadalje, Mondrijanova Kompozicija II, već dugo prisutna u centralnom muzeju ove sredine, integrisana je u domaće kulturno nasleđe ništa manje od dela bilo kog domaćeg značajnog autora iz istorijskog razdoblja moderne umetnosti. I drugo, kao posebno važno: umetnici ove sredine osetili su Mondrijana sebi bliskim i potrebnim upravo u vreme koje je, uz sve ostalo negativno i pogubno, donelo u području umetnosti prodor ekstremnog lokalizma i ideološki indoktriniranog lažnog patriotizma. Svemu tome pomenuti umetnici tražili su protivodgovor u osobinama i vrlinama duhovnog, ujedno senzibilnog i racionalnog, u krajnjem slučaju i utopijskog (jer `utopija je` - tvrdi Argan - `u savremenoj istorijskoj situaciji još uvek najkonkretnija od svih moralnih vrednosti`), dakle u svemu bitnom što u najvećoj meri upravo Mondrijanovo delo inkarnira. Mondrijan za trojicu beogradskih umetnika nije bio jedino povod i izazov za neku od karakterističnih postmodernističkih operacija (citat, dopisivanje, ponavljanje s razlikama), nego im je uz to - kao umetnik najvećeg mogućeg stepena koncentracije, odanosti pozivu umetnika i vrednosti umetnosti - poslužio kao stvarni duhovni uzor i etički oslonac, jednom rečju kao primer kome su želeli da odaju svoje poštovanje. Dve godine kasnije, na samostalnim nastupima Dimitrijevića, Pilipovića, te Naskovskog i Dobrivoja Krgovića unutar ciklusa Na iskustvima memorije (Narodni muzej, 1994-95), pomenuti umetnici ispoljiće u znatnoj meri promene svog odnosa prema prethodnim načinima čitanja Mondrijanovog nasleđa. Ta promena sastojaće se pre svega u odsustvu svake utopijske aure koja se ipak slutila iz senzibiliteta njihovih ranijih slika, ali već sama činjenica da je veliki primer Mondrijanove umetnosti sa svim njenim ne jedino formalnim nego posebno spiritualnim osobinama postao ovdašnjim umetnicima izrazito podsticajan, znak je njihovog poverenja u autonomnu prirodu umetnosti u okolnostima koje su takvu njenu prirodu direktno ili indirektno ugrožavale.

Rane devedesete[3]


Mirjana Đorđević, Bez naziva/ Without Title, 1996.
Kritičar naprosto ne može da sačeka da se neka vrela umetnička situacija smiri, zaključi, istroši; to može da čeka istoričar koji će s odstojanja obaviti poslove što je moguće preciznijeg tumačenja i vrednovanja. Dok se za to ne steknu uslovi, nestrpljenje kritičara podstaklo je potrebu prvih uvida u tek započetu poslednju deceniju veka u domaćoj (beogradskoj) umetnosti: izložba Rane devedesete: jugoslovenska umetnička scena, iz tri njena sadašnja segmenta (Beograd, Vojvodina, Crna Gora), trebalo je da izvrši i ispuni zadatak prvih sondiranja, bez obzira što iskustvo potvrđuje da se danas stanje u umetnosti vrlo brzo menja i već sredinom, a pogotovo krajem decenije situacija ovog perioda sigurno će izgledati znatno drugačije.

U intenzivnoj radnoj atmosferi koju je otvorila prethodna decenija, brojne relevantne pozicije ispoljile su se u praksama ranih devedesetih na beogradskoj umetničkoj sceni. O pozicijama umetnika povezanih sa Projektom Mondrijan već je bilo reči. Sledeća vrlo značajna mikrocelina jeste situacija nove skulpture na prelasku decenija, u kojoj je kroz različite lične interpretacije protagonista došlo do gradnji sažetih iako nipošto minimalističkih ili neokonstruktivističkih oblika, najčešće u skromnim priručnim materijalima (drvo, terakota, metal s otpada, gume, staklo...). Pribrana imaginacija umetnika i njihova vrlo precizna i prefinjena izvođačka tehnika bile su u stanju da od njih formiraju plastičke celine vrlo osetljivo usklađenih odnosa iz čijih je sklopova mogla da se čita sklonost ka uobličavanju intimnog mikroprojekta u značenjskom sloju umetničkog dela. Kod nekolicine još mlađih autora ispoljava se težnja da se sažeti geometrijski moduli, izvedeni posredstvom savremenih tehnologija (koliko je to u sadašnjim prilikama i u ovoj sredini bilo moguće), organizuju u instalacije koje zaposedaju celokupne izlagačke prostore. S druge pak strane od ovih izvanslikarskih operacija, znatno brojnija bila je u isto vreme produkcija slikarstva koje je negovalo u ovoj sredini ukorenjenu sklonost ka prizoru, naraciji i anegdotici slike, često u klasičnim rodovima portreta, autoportreta, pejzažnih urbanih scena ili motiva prenetih iz predložaka masovnih medija, ali sada prožetih i ispunjenih raspoloženjima, čak i psihozama ovih teških prilika. Izložba Rane devedesete pokazala je da tadašnje (i sadašnje) alarmantno stanje u sveukupnoj krizi sredine ipak nije u samim temeljima pokolebalo i narušilo svest o prirodi savremenih umetničkih jezika, o njihovoj imanentnoj autonomiji. Ta svest ostala je ne samo sačuvana nego i ojačana, posebno zahvaljujući energijama mlađih umetnika, onih koji nisu imali drugog izbora nego da upravo u takvim prilikama započnu, nastave i po svaku cenu održe svoju umetničku aktivnost.

Prioritet forme i nova duhovnost u umetnosti devedesetih[4]


Ivan Ilić, Bez naziva / Without Title, 1995.
Zahtev za prioritetom forme u umetnosti ranih devedesetih možda može da podseti na dve decenije raniji Grinbergov poziv za `neophodnošću formalizma` (u spisu Necessity of Formalism, 1972), gde se ovaj vodeći zastupnik američkog visokog modernizma zalaže za `standarde i nivoe kvaliteta` u tada tekućoj umetničkoj produkciji u kojoj takve standarde i nivoe više nije bilo moguće odbraniti i održati. Grinberg će, pri tome, dodati sledeću bitnu primedbu: `Kvalitet, estetička vrednost, proizlaze iz inspiracije, vizije, `sadržaja`, ne iz `forme`.` Zahtev za prioritetom forme u ovdašnjoj umetnosti prve polovine devedesetih takođe nije zahtev lišen prvenstva značenja i sadržaja umetničkog dela. To prvenstvo viđeno je u pojmu nova duhovnost kao osobini i uzoru, možda više nego ikada ranije potrebnom upravo u sadašnjim ukupnim kriznim prilikama. Pojam nova duhovnost nema, dakle, stilske karakteristike, dozvoljava mogućnost krajnje širokih jezičkih solucija, a u osnovi podrazumeva sažeti, sabrani, diskretni, kontemplativni plastički govor. On se u praksama mlađih umetnika na početku devedesetih oformljuje u jednostavnim prirodnim ili industrijskim materijalima (nova skulptura) ili pak u relativno razvijenim tehnološkim postupcima (tehnospiritualna umetnost). U svim solucijama u kojima se ispoljava i prepoznaje umetnost u znaku nove duhovnosti, reč je o umetnosti koja teži koncentrisanom oblikovnom mišljenju, o umetnosti koja čuva i štiti sopstvenu autonomiju, napokon o umetnosti koja želi da bude (i to zaista jeste) naprosto vredna i kvalitetna, čista i zdrava umetnost, nasuprot celoj poplavi najrazličitijih pojava kojima je nakaradno shvaćeni pojam pluralizma širom otvorio vrata. Ostanak (i opstanak) izvan vladajućeg umetničkog sistema za mnoge, naročito mlađe umetnike, nije nimalo lak, pre svega zbog materijalnih razloga, što u njima izaziva etičke dileme i otpore. No ono što hrabri jeste saznanje da većina tih umetnika u svojim izborima i opredeljenjima ne podleže globalnoj kriznoj situaciji, ne pristaje na ustupke i kompromise, održava visoki zahtev za novom duhovnošću umetnosti, što uspeva da ispolji upravo prioritetom forme kao one temeljne činjenice na kojoj se kroz celu istoriju moderne, a ništa manje ni danas, zasnivaju jezik i govor plastičkih umetnosti.

(1994-95)



tags:
neša paripović predrag nešković slobodan era milivojević radomir damnjan raša todosijević dragomir ugren koloman novak balint sombati avangarda neoavangarda transavangarda filiberto mena postmoderna umetnost konceptualna casopis new moment projekt projekat igor antić ...
60615173 Ješa Denegri DEVEDESETE / Damnjan Ugren Todosijević ..

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.