ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1978
Autor: Domaći
Oblast: Slikarstvo
Jezik: Srpski

Izdao NARODNI MUZEJ, ĆIRILICA, ILUSTROVANO crno belo, str oko 40 - nisu oznacene, predgovor Timoti Kliford

Човек који је обојио маглу
Чувени енглески сликар умро је 19. децембра 1851. године на сиротињској мансарди у Челсију, где се годинама скривао под лажним именом. Отварање његовог тестамента изазвало је запрепашћење, док је после прегледа заоставштине уследила издаја, по многима равна злочину!

Један од највећих сликара предела, под пуним именом Џозеф Малорд Вилијам Тарнер, родио се као син сиромашног берберина из Девоншира, 23. априла 1775. године. С породицом се веома брзо преселио у Лондон, тако да је прву прилику да види пољске пределе и бродиће на Темзи добио тек као десетогодишњак, кад су га послали код ујака у оближњи Брентфорд. Бродови су за њега, поред неба и сунца, постали најлепша ствар на свету! По повратку у град није се одвајао од докова и складишта испод лондонског моста. Шетао је око бродова, пењао се по њима и досађивао морнарима да га понекад повезу. Касније, кад је почео да копира слике мора холандског сликара Ван дер Велдеа, показивао их је уз речи: „Ево шта ме је начинило сликаром!”
У тим дечачким данима Тарнер је брзо напредовао. Најпре је кредом исцртавао петлове и кокошке на путу до школе, а потом је за два пенија по комаду акварелом бојио цртеже неких архитеката и слике у књизи Хенрија Бозвела „Живописни призори енглеских и велшких старина”. С дванаест година урадио је копију једне гравире Оксфорда (тај рад чувао је читавог живота), а две године касније већ је направио прву, малу продајну изложбу. У излог очеве радње поставио је радове с мотивима из природе и успевао је да на њима заради од једног до три шилинга по комаду. Кад му је отац добио наследство, прилике су се промениле па је могао да размишља о студирању. Учио је најпре код сликара Томаса Малтона, а потом је на Краљевској академији цртао по античким обрасцима и по природи. И поред тога што су га професори хвалили, осећао је да му у образовању нешто недостаје и, кад је закључио да су то путовања, кренуо је у пустоловину...

Истраживање света

Недуго затим, људи су могли да виде осамнаестогодишњег младића који, с пртљагом везаним у бошчу на крају штапа, неуморно пешачи у потрази за новим темама. По Енглеској и Велсу прелазио је и по четрдесетак километара дневно, спавао је и хранио се у јефтиним гостионицама и успео да уради скице планина, рушевина и чувених грађевина. Колико се тај труд исплатио, показало се убрзо. Академија је прихватила десет његових акварела и уље на платну „Рибари на мору”. Након тог успеха Тарнер је постао веома тражен, а како је марљиво завршавао наруџбине, добро је зарађивао. У то време размишљао је да се осамостали и напусти скучени родитељски дом, али кад су му мајку сместили у душевну болницу, одлучио је да оца не оставља самог.
Године 1799. доживео је напредак на пословном и приватном плану – постао је дописни члан Краљевске академије и почео везу с певачицом и глумицом Саром Данби. Ова млада удовица једног композитора никада није постала његова званична жена, али му је (како се на основу тестамента претпоставља) родила две кћерке. Да је овај заклети нежења волео и ценио жене, сведоче његови записи из блока за скицирање: „Нема особине или дара, способности или умећа које жене не поседују у већој мери.” И поред свега тога говорио је да је слободан и да су слике његова деца! На пример, једног дана пријатељ га је упитао за разлог његовог видног нерасположења и добио је одговор: „Данас сам испратио неколико своје деце.” С годинама, туга за отуђеним делима почела је да га притиска све више, па је маштао да сву „своју децу” окупи једног дана у свом музеју