Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Oblast: Dizajn
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Srba Travanov - Konstrukcija X
Umetnicki dokument prostora i vremena


(POSVETA AUTORA)


Galerija Ozon, Beograd, 2014. godine.

Tiraz od 600. primeraka.


Monografija je dobro ocuvana.



KONSTRUKCIJA X, izložba u toku umetnika Srbe Travanova postala je inspiracija za diskusiju o kontrakulturi.

Da li nam je ovde i sada kontrakultura potrebna? Da li postoji još samo kroz ekstremističke, politički nekorektne grupacije? Jesmo li u zabludi, ako mislimo da je kontrakultura danas vezana za nekonformizam, pobunu protiv okoštalog sistema, iskrenost u izražavanju svojih ideja? Šta je ostalo od legendarnog nasleđa 70-tih i 80-tih i rokenrola? Postoji li veza između kontrakulture i snobizma? Da li je nestalo spontanosti u udruživanju zarad kreativnog stvaranja? Ko smatra da je kontrakultura čedo urbanosti napastvovano od strane ruralnosti? Konačno, je li demokratija proterala kontrakulturu ili su je upokojili oni koji su zamenili kožnu jaknu za odelo s kravatom?

U ambijentu izloženih Konstrukcija X, umetnika Srbe Travanova diskutovaće legende grada, umetnosti, kreativnosti: Kosta Bunuševac, slikar, Nela Antonović, Teatar MIMART Vladimir Palibrk, strip izdavač, Ivan Đorđević Ivek, frontmen benda Kazna za uši, Mihajlo Jovanović, multimedijalni umetnik.



Intervju – Nenad Džoni Racković (deo)

To je bilo vreme igranja bilijara. Kada sam imao prvu izložbu u SKC-u 1984, bila je to manifestacija neviđene energije i besa. Čulo se za nekog novog klinca. Između ostalih čuo je za mene i slikar Srba Travanov. On je tada vozio američki „ford torino“. Stojimo ispred Akademije i staje taj „ford“ i Srba mi kaže: „Ajde, Racke, s nama na večeru pa kod Olivera. Hoćeš s nama ili moraš sutra u školu? Ne znam koji su ti planovi?“ I otišli smo kod Olivera Mandića u stan. Bio je tu klavir, svećnjaci koji su otopljeni. I među slikama bila je i ona na kojoj je Srba naslikao Alistera Kroulija i na kojoj je stajao Zvezdan Jovanović 2003. kada je pucao i ubio premijera Zorana Đinđića. Tu sliku je Oliver Mandić poklonio Bojanu Maljeviću, a ne zna se kako je ona završila u zgradi u Gepratovoj iz koje je izvršen atentat na Đinđića. U vreme akcije „Sablja“ podigla se velika prašina oko te slike.

Bilo je odlično u tim odlascima kod Olivera. Svirao nam je razne stvari. On je genije. I posle toga -- bilijar. Krenuo sam da ih „izuvam“. Oliver je igrao po svojim pravilima. Pio se „džek“, Rubinov vinjak, smotavalo se... Prele nikada nije pevao i nije se zadržavao dugo na tim druženjima. Nisam baš često tu dolazio ali su ti boravci kod Mandića bili nestvarni. Tu sam video prve VHS kamere koje su snimale događanja. Bilo je to nezamislivo nešto. Mene je to sve prodrmalo. Napustio sam školu posle tih izlazaka. Shvatio sam da se život odvija po internim forama. Ne možeš da dođeš do daha. Bio sam toliko naložen da su morali da me opijaju. Prvi put sam tada čuo da su Srba Travanov i Oliver Mandić punili gepek sirupom za kašalj i onda kao iz filma „Mad Max“ vozili po celoj Nemačkoj. Samo šibaju. Piju sirupe od kojih se ne spava. Tri nedelje ne spavaju i voze se dan i noć. To su mi bile inicijacije za dalju umetnost.