ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2010.
Autor: Domaći
Oblast: Pozorište
Jezik: Srpski

Gradska narodna biblioteke, Zrenjanin, 2010.
529 strane, udžbenički format, tvrd povez, zaštitni omot.
Priredila Marta Frajnd

Odlično očuvana.

Todor Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom `Centrifugalni igrač` (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture.

Završio je Filozofski fakultet — odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac, sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost.

Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: `Centrifugalni igrač`, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata intenzivno je pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin.

Najstariji u krugu modernista, Banaćanin Todor Manojlović (1883—1968) uticao je, slično Vinaveru, na mlađe svojom zrelošću i širokim poznavanjem moderne poezije i umetnosti. Dok je Vinaver u tumačenje literature unosio svoju muzičku obrazovanost, Manojlović je bavljenje poezijom, stvaralačko i esejističko, povezao sa stručnim poznavanjem likovnih umetnosti. Njegovu poziciju među mladima možemo odrediti kao umereni modernizam. Po obrazovanju i intelektualnim sklonostima klasicista, Manojlović se zalagao za uravnotežen odnos između tradicije i avangarde, za sintezu klasičnog i modernog, propovedao je estetizam, kult duha, vedrine, vraćanje trajnim, metafizičkim vrednostima umetnosti. Pisao je pesme, eseje, drame, prevodio s raznih jezika, bavio se likovnom i književnom kritikom. Njegove pesme, napisane u slobodnom stihu, suspregnute ali istinske muzikalnosti, pune su sunca i vedrine. On nije kosmički pesnik, privlači ga `samo vedra, svetla čudesa ove naše zemlje`, gradovi i zemlje gde je bio ili želeo biti, oni o kojima je tužno sanjario kad ih već nije mogao posetiti. Rastko