Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Izdavač:DERETA Beograd
Broj strana:452
Pismo:Cirilica
Povez:Broširan
Dimenzije knjige:17 x 11 cm
Godina:1995

Knjiga je bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti !





I posle svega, šta je to laž? Samo istina u maskaradi...
Lord Bajron – Don Žuan


Martinu E. Vindgejtu (p.1986)
„Steni“,
dobrom prijatelju i izuzetnom učitelju


PROLOG

Meksiko, 1562.

Cetrdeset godina pošto su španski porobljivači stigli u Novi svet,
sistematsko istrebljivanje domaćeg stanovništva je već uzelo maha.
Bolesti na koje su Evropljani bili imuni, kao što su male boginje,
zauške i grip, nisu postojale u Novom svetu i one su jako brzo
desetkovale neotporno stanovništvo, što je vidno pomoglo
sprovođenju genocida. Oni, koji nisu umrli od ovih bolesti( možda
samo deset posto ukupnog stanovništva) postali su robovi. Sela su
uništavana a stanovnici odvođeni na rad. Evropljani su u cilju
preobraćanja preživelog stanovništva u hrišćanstvo, koristili sva
raspoloživa sredstva, uključujući i mučenje.

Na jugu Meksika, na poluostrvu Jukatan, franciskanac Dijego de
Landa je bio šokiran saznanjem, da su Maje obožavale zmije i
ž rtvovale ljude u njihovu č ast. Odluč an u iskorenjenju ovih paganskih
običaja, Landa je počeo sa uništavanjem hramova, statua, fresaka i
svih objekata sa religijskom konotacijom. Na taj način, on ne samo da
je odvojio Maje od njihovih verovanja, već je sprečio da moderna
istorija odgonetne hijeroglife, koji opisuju njihov način života.

Landa je naredio da se zapali tajna biblioteka Majinih knjiga u selu
Mani. Ove nezamenljive knjige, povezane poput malih harmonika, po
Landi ’bile su pune praznoverja i đavoljih laž i’. To je on preneo svojim
pretpostavljenima, završavajući rečenicom: ’Sve smo ih spalili.’

Sve smo ih spalili.
Ljubimac antikviteta bi oč ajno uzdahnuo zbog Landinog ubeđenja
u ispravnost svog postupka. Spaljivači knjiga su kroz istoriju
apsolutno verovali da je bio u pravu. Ali, Landa je bio obmanut, i to na
nekoliko načina.
U kodeksima su pored onoga što je Landa nazivao lažima, bile
zapisane istorijske i filozofske istine.
A, ni svi kodeksi nisu uništeni. Tri primerka su sačuvali Spanci i
prokrijumčarili ih u Evropu kao suvenire. Otkriveni su u privatnim


zbirkama i neprocenjive su vrednosti. Nazvani su Drezdenski kodeks,
Kodeks Tro-Kortezijanus i Kodeks Pesijanus i danas se nalaze u
bibliotekama u Drezdenu, Madridu i Parizu. Cetvrta, poznata kao
Grolier kodeks, smeštena u Meksiko Sitiju, proglašena je za falsi ikat i
sada je pod istragom.

Kruže glasine, da postoji i peti primerak, da je autentičan, da
sadrži više istina od svih ostalih a naročito jednu istinu, onu suštinsku.

Savremenik se pita kako bi Landa reagovao, kada bi se vratio iz
pakla i prisustvovao krvoprolić u, koje se po intenzitetu mož e porediti
sa onim koje je on izazvao 1500. godine. Krvoproliće je moglo da se
izbegne, da Landa nije započ eo svoju inkviziciju, ili da je stvarno bio
profesionalac kako je tvrdio da jeste i da je u potpunosti ispunio svoj
zadatak. Mani, ime sela u kojem je Landa pronašao i uništio kodekse,
na jeziku Maja znači ’svršeno’.

Ali, uopšte nije bilo svršeno.


PRVI DEO


1

„Cini mi se da sada svi hoćete da čujete nešto o žrtvovanju ljudi”,
govorio je profesor, čije su oči svetlucale, signalizirajući da studiranje
istorije ne znači da treba da potisne smisao za humor. Kad god je
držao predavanja o ovome, a to je radio već punih trideset godina,
uvek je počinjao istim komentarom, i uvek je dobijao reakciju koju je
očekivao, kolektivni smeh i odobravanje studenata.

„Devicama su vađena srca”, nastavio je profesor, „ili su ih bacali sa
grebana i slično.” Napravio je grimasu kao da mu je to sve poznato i
dosadno. Zvao se Stefan Mil. Imao je pedeset četiri godine, onizak,
sede kose i brkova, nosio je uglasti metalni okvir sa bifokalnim
staklima i smeđe, vuneno odelo, koje se osećalo na duvan za lulu.
Poštovali su ga i voleli i studenti i kolege. Preostalo mu je još
sedamdeset minuta ž ivota i ako ima ikakve utehe, umreć e, radeć i ono
u čemu je najviše uživao, da govori o svojim životnim opsesijama.

„U stvari, Maje i nisu mnogo žrtvovale device”, dodao je profesor
Mil. „Većina otkrivenih skeleta, ukazuju da su žrtve uglavnom bila
muška deca.”

Na licima studenata se pojavio izraz gađenja.
„Maje su vadile srca”, reče Profesor Mil. „Ali to je najdosadniji deo
rituala.”
Nekoliko studenata je zapanjeno prošaptalo reč ’dosadno’.
„Kada bi Maje uhvatile neprijatelja, obojili bi ga u plavo, odveli na
vrh piramide, slomili mu kič mu, ali tako da ne umre, već samo da se
parališe. Onda bi mu izvadili srce, žrtva umire, dok najvišeg ranga
sveštenik, pokazuje njegovo još pulsirajuće srce svim okupljenim.
Krvlju žrtve su se premazivale statue bogova na vrhu hrama. Postoji
teorija, da je najviš i sveš tenik jeo to srce. Ali, ono š to sigurno znamo
je: telo žrtve je bacano niz stepenice piramide. Sveštenik je potom
gulio kožu sa tela i igrao u njoj. Oni koji su prisustvovali ceremoniji,
kidali su telo na komade i pekli ih.”
Studenti su neprijatno gutali, osećajući mučninu.
„Vratićemo se kasnije na te dosadne stvari”, reče profesor Mil i


studenti odahnuš e. „Kao š to znate, ovo je multidisciplinarni seminar.”
On s ekspertskom lakoćom promeni svoj glas i od zabavljača se
pretvori u klasičnog predavača. „Neki od vas ovde studiraju istoriju
umetnosti. Ostali su etnolozi i arheolozi. Naš cilj je da izučimo
hijeroglife Maja i upotrebimo to znanje u rekonstrukciji kulture Maja.
Molim vas, okrenite stranu sedamdesetdevetu, Galenkampfove knjige
Maje: Zagonetka i ponovno otkriće izgubljene civilizacije.”

Studenti poslušaše i suočiše se sa dijagramima koji su podsećali na
toteme, sa uspravnim crticama i tačkicama. Neko je zevnuo.

„Da, shvatam da je ovo zastrašujuće”, poče profesor Mil.
„Verovatno govorite sebi da je nemoguće da se savlada čitanje ovih
simbola. Ali, garantujem vam, čitaćete i njih i mnoge druge. Bićete u
moguć nosti da ozvuč ite ove hijeroglife i da ih č itate kao da su obič ne
reč enice.” Napravio je pauzu zbog dramaturš kog efekta i ispravio se.
„Govorićete antički jezik Maja. Shvatate li sada, šta sam mislio, kada
sam rekao da su priče o žrtvovanju dosadne. Ovo”, on pokaza na
hijeroglife u Galenkampfovoj knjizi, „ovo je pravo uzbuđenje.”
Pogledao je svakog od dvadeset studenata. „I pošto moramo da
počnemo od nečega, da počnemo od onoga što smo radili dok smo bili
deca, da ispisujemo linije i tačkice. Primetićete da većina karaktera
izgleda tako.” Uzevši parče krede profesor Mil nacrta takve oznake na
tabli.

„Svaka tačka vredi kao jedan. Linija, ili crtica su oznaka za pet.
Ako u prvoj grupi napiš em č etiri tač ke, to je č etvorka, ova druga ima
vrednost osmice, treća je dvanaest a četvrta... Pa, zašto sve ja da
kažem?” Profesor Mil pogleda na listu studenata. „Gospodine Hogan,
molim vas recite mi vrednost...”

„Šesnaest?” odgovori muški glas nesigurno.
„Odlično, gospodine Hogan. Vidite, lako je. Već umete da čitate
simbole Maja. Ali, ako stavite sve obe brojeve zajedno, datum koji
označavaju vam neće ništa značiti, jer Maje su koristile drugačiji


kalendar. On je bio skoro precizan kao i naš, samo je bio
komplikovaniji. Naš prvi korak za razumevanje civilizacije Maja je
shvatanje njihovog koncepta vremena. Za sledeći čas pročitajte prvo i
drugo poglavlje u knjizi Neispričana priča starih Maja, autora Linde
Sel i Dejvida Fridela. U međuvremenu, ja ću vam ukratko ispričati ono
što ćete čitati.”

I profesor je oduševljeno pričao. Sa manje od dvadeset minuta
ž ivota koji su mu preostali, už ivao je u svakoj sekundi. Cas je završ io
šalom, odgovorio je na nekoliko pitanja studenata i spakovao svoje
knjige i beležnice u aktn-tašnu.

Njegova kancelarija je bila udaljena pet minuta hoda od
slušaonice. Profesor Mil je udisao duboko, sa zadovoljstvom, dok je
hodao. Dan je bio vedar i prijatan. Sve u svemu, osećao se divno samo
još petnaestak minuta života, a zadovoljstvo koje je osećao tokom
predavanja je zamenila radoznalost zbog predstojećeg sastanka i
posetioca kojeg je očekivao.

Profesor je osetio ogromnu energiju u sebi, prošao je pored
studenata koji su čekali lift i uputio se stepenicama. Pošto je otključao
kancelariju (još deset minuta) i stavio aktovku na sto, hteo je da krene
ka vratima, ali ugledavši posetioca na njima on se nasmeši.

„Upravo sam pošao po kafu”, reče profesor Mil.g „Hoćete li i vi?”
„Ne, hvala.” Posetilac uđe. „Moj želudac i kafa više nisu u ljubavi.
Čini mi se da gajim čir.”
Posetilac je bio otmeni muškarac tridesetih godina, uredno
očešljane plave kose, nosio je belu košulju i svilenu kravatu, savršeno
skrojeno odelo i cipele od teleće kože. Ostavljao je utisak vrhunski
plaćenog, izvršnog direktora.
„Cir se dobija od stresa. Bolje da malo usporite tempo.” Profesor
Mil se rukova s njim.
„Stres i brzina su sastavni deo mog posla. Ako bi počeo da se
brinem zbog zdravlja, prestao bih da radim.” Posetilac sede.
„Potreban vam je odmor.”
„Uskoro. Obećavaju mi da će biti uskoro.”
„I, šta imate za mene?” upita Profesor Mil.
„Hijeroglife, koje treba prevesti.”
„Koliko?”
Posetilac slegnu ramenima. „Pet strana.” On pogleda grupu


studenata koji su prolazili hodnikom. „Voleo bih da ovo ostane
poverljivo.”

„Naravno.” Profesor Mil ustade, zatvori vrata i vrati se za sto.
„Naših ili Majinih strana?”

Posetilac je na trenutak bio zbunjen a potom shvati. „U pravu ste,
uvek zaboravljam da su stranice Maja veće. Ne, naših strana.
Fotogra ije osam sa deset. Pretpostavljam da je cena koju smo
dogovorili prošli put i dalje prihvatljiva.”

„Pedeset hiljada dolara? Vrlo prihvatljiva, ako me ne požurujete”,
primeti profesor Mil.

„Imate mesec dana, kao i prošli put. Isti uslovi plaćanja – polovina
sada, polovina kada završite. Ne smete da uzmete kopije strana, niti
da govorite o prevodu sa nekim.”

„Ne brinite. Niti sam govorio, niti ću”, saglasi se profesor Mil, „jer u
prevodu i nema ničeg interesantnog što bi zanimalo bilo koga, osim
mene, vas i vaših poslodavaca. Tako dobro me plaćate, da bih samo u
ludilu mogao da prekršim dogovorene uslove i upropastim dobru
saradnju. Sledeće godine neću predavati zbog usavršavanja a novac
koji mi dajete, će mi omogućiti da svo vreme proučavam hijeroglife
Maja u Kopanu u Hondurasu.”

„Meni je dole pretoplo”, primeti posetilac.
„Kada sam na ruševinama, suviše sam uzbuđen, da bih mislio na
vreme. Mogu li da vidim te strane?”
„Naravno.” Posetilac otvori aktn-tašnu od krokodilske kože i
izvuče veliki koverat boje vanile.
Sa manje od pet minuta života, profesor Mil otvori koverat i uze
pet fotogra ija koje su pokazivale brojne redove hijeroglifa. On gurnu
knjige na stolu u stranu i poređa slike tako, da hijerogli i stoje
vertikalno.
„Ovo su delovi istog teksta?”
„Nemam predstavu”, odgovori posetilac. „Samo mi je rečeno da
vam ih uručim.”
„Cini mi se da jesu.” Profesor Mil uze lupu i približi je slikama,
proučavajući detalje. Graške znoja mu se pojaviše na čelu. Odmahnuo
je glavom. „Nije trebalo da idem stepenicama.”
„Molim?” upita posetilac.
„Ništa, rekao sam za sebe. Da li je ovde pretoplo?”


„Po malo.”
Profesor Mil skide svoj sako i nastavi da pregleda fotogra ije. Još
petnaest sekundi života.
„Pa, ostavite ih kod mene i...”
„Da?”
„Ja...
„Šta?” upita posetilac.
„Ne osećam se dobro. Moje ruke...”
„Šta je sa njima?”
„Koče se”, reče profesor Mil. „Moje...”
„Šta?”
„Lice. Gori.”
Profesor Mil odjediom uzdahnu, udari se u grudi, ukoči se i pade u
stolicu otvorenih usta. Prvo se tresao i potom se umiri.
Posetilac ustade. „Profesore Mil?” Opipa mu puls na ruci i vratu.
„Profesore Mil?” On uze svoje rukavice iz aktn-tašne i stavi na levu
ruku, potom skupi fotogra ije, vrati ih u koverat, pazeći da ih ne
dodirne i ne ostavi otiske na njima. Rukavice stavi u drugi koverat,
zapečati ga i stavi oba koverta u svoju aktn-tašnu.
Kada je posetilac otvorio vrata, ni jedan student više nije bio na
hodniku. Amater bi možda otišao, ali posetilac je znao da uzbuđenj