ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 148
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!


„Rušenje idola“ (Крушение кумиров) je duboka i prosvetljujuća filozofsko-religijska studija ruskog mislioca Semjona Franka, jednog od najistaknutijih predstavnika ruske religiozne renesanse 20. veka. Napisana ubrzo nakon Oktobarske revolucije i Prvog svetskog rata (1923. godine), knjiga predstavlja autorov lični i intelektualni obračun sa zabludama moderne svesti i lažnim idealima koji su doveli do društvene i duhovne katastrofe


Knjiga je podeljena na poglavlja u kojima Frank sistematski demaskira i „ruši“ četiri glavna idola kojima se moderno čovečanstvo klanjalo umesto živom Bogu:Idol revolucije: Frank (koji je u mladosti i sam bio blizak marksizmu) analizira slepu veru u to da se nasilnim, spoljašnjim političkim prevratom i promenom vlasti može stvoriti savršeno i srećno društvo.Idol kulture: Kritika zapadnoevropskog uverenja da naučni progres, tehnički razvoj, umetnost i civilizacija sami po sebi mogu da spasu čoveka i osiguraju moralni smisao postojanja.Idol „ideje“ i „moralnog idealizma“: Demontiranje apstraktnih doktrina i moralnih sistema koji žrtvuju živog, konkretnog čoveka zarad nekakvih dalekih, teorijskih ciljeva ili „viših ideja“.Duhovna pustoš i susret sa živim Bogom: Završni deo u kojem autor nudi rešenje za provaliju koja nastaje kada svi ti idoli padnu. Frank objašnjava da razočaranje u svet i gubitak lažnih ideala ne moraju voditi u nihilizam, već mogu biti pročišćujući momenat koji čoveka vodi ka istinskom duhovnom preporodu i susretu sa Bogom.



Semjon Ljudvigovič Frank (rus. Семён Лю́двигович Франк; Moskva, 28. januar 1877 – London, 10. decembar 1950) bio je ruski filozof. Rođen je u jevrejskoj porodici, postao je pravoslavni hrišćanin 1912. godine. Godine 1922. proteran je iz Sovjetske Rusije i živeo je u Berlinu. Godine 1933. smenjen je sa mesta šefa Ruskog naučnog instituta. Godine 1945. preselio se u Britaniju.

Biografija
Semjon Ljudvigovič Frank rođen je u Rusiji u jevrejskoj porodici. Njegov otac je bio lekar i umro je kada je dečak bio mali, a vaspitavao ga je deda po majci M. Rosijanski, ortodoskni Jevrejin, koji ga je naučio hebrejski i odveo u sinagogu. Preko svog očuha, populiste V.I. Zaka, upoznao se sa delima N. K. Mihajlovskog i drugih revolucionara.

U srednjoj školi se zainteresovao za marksizam. Godine 1894. počeo je da studira pravo na Moskovskom univerzitetu, ali je više vremena provodio propovedajući socijalizam radnicima, ali je do 1896. smatrao da su marksističke ekonomske teorije nezadovoljavajuće, iako je ostao socijalista. Godine 1899. napisao je revolucionarni pamflet koji ga je proterao iz Moskve; pa je u Berlinu završio studije filozofije i političke ekonomije. 1900. objavio je na ruskom jeziku Kritiku Marksove teorije vrednosti. Godine 1901. vratio se u Rusiju i diplomirao na Univerzitetu u Kazanju. Nakon toga filozofija je postala njegova glavna preokupacija.


Godine 1908. oženio se Tatjanom Sergejevnom Barcevom (1886–1984) sa kojom će imati četvoro dece: Alekseja (1910–1969), Nataliju (1912–1999), Vasilija (1920–1996) i Viktora.

Godine 1912. prešao je u pravoslavno hrišćanstvo i počeo da predaje filozofiju na Univerzitetu u Sankt Peterburgu. Kasnije je napisao: „Smatram svoje hrišćanstvo kao završetak svog starozavetnog vaspitanja, kao organsku evoluciju zasnovanu na religioznim osnovama koje sam prihvatio u detinjstvu“.[1]

On je 1913-1914 proveo u Nemačkoj, gde je napisao Der Gegenstand des Wissens („Predmet znanja“) za koji je magistrirao (1916). Usledio je njegov Duša Čeloveka (`Muška duša`) (1917).

U leto 1917, on je postavljen za dekana fakulteta umetnosti novog Univerziteta u Saratovu. Godine 1921. postavljen je za katedru filozofije na Moskovskom univerzitetu. Tamo se pridružio filozofu Nikolaju Berđajevu, koji je rukovodio Slobodnom akademijom duhovne kulture.

Dana 29. septembra 1922. oko 160 istaknutih intelektualaca i njihovih porodica proterano je (o svom trošku i ne vraćajući se bez dozvole sovjetskih vlasti) na takozvanim „brodom filozofa“ iz Petrograda u Štetin, gde su stigli 2. oktobra.[2]

Frenk je ostatak života proveo uz podršku Svetskog saveta crkava i njegovog prijatelja Ludviga Binsvangera koji je bio jedan od najpoznatijih psihijatara na svetu. Od 1930-ih, saradnja sa ekumenskim časopisima i organizacijama postaje sve važnija za Franka. U decembru 1931. izabran je za šefa Ruskog naučnog instituta (RSI) u Berlinu.[2] Sedmog aprila 1933. Zakon o obnavljanju profesionalne državne službe zahtevao je arijevski sertifikat od svih zaposlenih i službenika u javnom sektoru, uključujući obrazovanje. Njegovo jevrejsko poreklo ga je učinilo nezaposlenim u Nemačkoj. Nekoliko meseci ga je nasledio Ivan Iljin, a zatim Adolf Ert. U januaru 1936. Frank je prestao da sarađuje sa Kantovskim društvom.[2] Bežeći od nacističkog progona, preselio se u Pariz 1937. godine. Tokom izgnanstva objavio je nekoliko knjiga i članaka na ruskom jeziku i članke na nemačkom, francuskom i jedan na holandskom De Russische Wereldbeschouwing (1932). Prema Vilemu Adolfu Viser `t Hoftu, on je bio veliki autoritet u religiji i metafizici.

On i njegova žena preživeli su Drugi svetski rat skrivajući se u blizini Grenobla; zahvaljujući zalaganju Dž. R. R Tolkina, Frank je dobio stipendiju Svetskog saveta crkava. U ranim godinama rata napisao je Bog sa nama, prvo njegovo delo koje je prevedeno na engleski (objavljeno 1946). Godine 1945. on i njegova žena su se preselili u Britaniju. Frenk je umro od raka pluća (?) u Londonu. On i njegova supruga sahranjeni su na groblju Hendon u Londonu.

Metafizički libertarijanizam
Filozofija Semjona Franka bila je zasnovana na znanju ontološke teorije. To znači da je znanje bilo intuitivno u celini, ali i logički apstraktno; logika ograničena samo na deo bića.[3] Frenk je učio da je postojanje biće ali i postajanje. Kao postajanje, čovek ima dinamički potencijal. Dakle, nečija budućnost je neodređena jer je stvarnost i racionalna i iracionalna a stvarnost uključuje jedinstvo racionalnosti i iracionalnosti, odnosno nužnosti i slobode.[4] Frankov stav je bio za postojanje slobodne volje.