ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: Ss

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Karejski tipik je srednjovekovni spis na pergamentu u obliku svitka iz XII veka. Napisao ga je Sveti Sava 1199. godine u svojoj isposnici u Kareji, središtu Svete gore.
Tipik je najstariji sačuvani srpski dokument. Sadrži uputstva i pravila za monaški i isposnički život. Original tipika čuva se u riznici manastira Hilandar.

Fototipsko izdanje izdanje iz 1990, godine, 6 listova formata 91 x 33 cm, nesavijano, držano u zaštitnoj hilzni, bez većih tragova korišćenja.

Komplet sadrži:
Karejski tipik (fototipsko izdanje originala)
Prevod tipika na srpski jezik
Prepis originala na staroslovenskom jeziku
Opis Karejskog tipika Svetog Save - akademik Dimitrije Bogdanović (na srpskom i francuskom jeziku)

Obnovljeno izdanje
Izdavač: Dragoslav Stojićević
Srpska akademija nauka i umetnosti
Narodna Biblioteka Srbije
Matica Srpska
Karejski Tipik Svetog Save
Fototipska izdanja 8
Štampa: BIGZ, Beograd, 1990 godine


Karejski tipik predstavlja prilagođeni i prerađeni prevod starijeg, verovatno grčkog, pustinjačkog, skitskog tipika. Skit je naročiti vid monaške isposničke naseobine, nastale u hrišćanskom Egiptu tokom IV i V veka. „Po skitskom ustavu podvizavaju se i Bogu mole monasi usamljenici, koji svoje molitve vrše u ćeliji, a ne u hramu, dok oni monasi koji žive zajednički u opštežiću, vrše svoje molitve, zajednička bogosluženja u crkvi po punom ustavu bogosluženja. Za vršenje skitske službe nije potreban sveštenik, i skitska služba je sastavljena iz psalama, molitava i metanija. Iz molitava, čitanja psaltira i poklona skićana razvio se od IV stoleća oblik posebnog, usamljeničkog, skitskog bogosluženja, skitskog ustava. Za razvitak skitskih pravila mnogo je doprinela Sveta Gora, gde je cvetalo monaško usamljeništvo, a gde se javio i ovaj svetogorski skitski Karejski ustav sv. Save“[3]

Vremenom je karejski tipik postao obrazac monaškog pustinjačkog života Svete gore, ali i mnogo šire. Tipik određuje ko može da postane usamljenik. Prema tekstu tipika, nije bilo dovoljno da neki od monaha zaželi da se izoluje, tj. odvoji od bratstva, već je odluku o tome moralo da donese manastirsko bratstvo na osnovu procene sposobnosti kandidata za tako strog monaški podvig. Život u isposnicama se odvijao u gotovo neprestanom postu i molitvi. Jeo se uglavnom samo hleb i pila voda. Poznata je i činjenica da se „ skitski tipik odlikuje time što težnju za usamljenošću, za pravim pustinjaštvom, koriguje udruživanjem dvojice ili trojice monaha. Po tom tipiku, usamljenik se postaje ne samo po sopstvenoj želji, nego i odlukom čitavog manastirskog sabora, nakon procene sposobnosti kandidata za tako strog monaški podvig, koji se sastoji u skoro neprekidnom postu i molitvi, mada ne i u apsolutnoj izolaciji. Zanimljivo je i veoma karakteristično da srpske isposnice u srednjem veku nisu bile stroge velikoshimničke i zatvoreničke.,,[4] Tekst tipika je Sveti Sava urezao na mermernu ploču iznad ulaznih vrata Karejske isposnice. Original tipika sa potpisom i pečatom Svetog Save je čuvan u Karejskoj isposnici sve do druge polovine XIX veka, kada je prenet u manastir Hilandar, gde se i danas nalazi, pod oznakom AS 132/134. Pisan je na pergamentu, u obliku svitka, ukupne dužine 74 cm, sastavljenog od dva slepljena lista. Savin pečat na njemu je od tamno-zelenog voska, nepravilnog kružnog oblika, prečnika između 39 i 43mm.

Sadržaj tipika
Tipik određuje ko može da postane usamljenik. „ Potom, opet, podigoh i ovde u Orahovici mesto za tihovanje, svetog i prepodobnog oca našeg Save.“[5] U samom tipiku stoji pravilo „da se skupe iguman svetoga toga manastira i sva bratija, i da biraju muža bogobojažljiva, koji je podoban da živi u ćeliji u mestu tom. Ili ako bude ko - kao iguman, ili neko drugi od onih što su služili u mestu tome svetome, da se šalje u to mesto, i on svaku slobodu i vlast da ima nad tom ćelijom, kao što i gore pisasmo. A manastir, ni iguman, da nema nikoje vlasti nad ćelijom tom. Niti, pak, za mito da se ne postavlja neko u ćeliji toj, nedostojan pravila duhovnog.“[5] Prema tekstu tipika, nije bilo dovoljno da neki od monaha zaželi da se izoluje, tj. odvoji od bratstva, već je odluku o tome moralo da donese manastirsko bratstvo na osnovu procene sposobnosti kandidata za tako strog monaški podvig. U tekstu stoji da je zabranjeno uznemiravati bilo koga ko se nalazi u isposnici. Zabranjeno je davati mito igumanima da bi neko bio izabran. Sledeća crkvena pravila jesu molitvena pravila. Jedan, dva ili tri brata iz manastira Hilandara, koji će ovde živeti nezavisno od svetogorskog Prota, pa i od igumana hilandarskog, držaće stalne molitve i posebno propisan post – ješće jedanput dnevno, osim subote i nedelje, a na vodi, bez maslinovog ulja, sredom i petkom. Isposnik je bio dužan da svake noći pročita ceo Psaltir i sve kanone Isusu Hristu i svetitelju toga dana, kao i Akatist Presvetoj Bogorodici. Kandila se nikada nisu gasila. Obaveza je bila hilandarskog bratstva da isposnika snabdeva odećom i hranom. Život u isposnicama se odvijao u gotovo neprestanom postu i molitvi.