ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ho
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Sveti Serafim Viricki - žitije, proroštva, akatist
Podvig shijeromonaha Serafima Virickog zauzima posebno mesto ne samo u ruskoj crkvenoj istoriji, već i u istoriji pravoslavlja celoga sveta. Ovo je knjiga o monahu koji je ponovio podvig Sv Serafima Sarovskgo – hiljadu dana i noći molitve na kamenu. Više od svega, došla je do izražaja ona velika ljubav i poštovanje pravoslavnog naroda prema novojavljenome svetitelju. I kao što je sa osobitim trepetom i likovanjem sveruska pastva susrela proslavljanje Sarovskog, tako je pribrojavanje liku svetih, Virickog čudotvorca, po saopštenju Jubilarnog Arhijerejskog Sabora Ruske Pravoslavne Crkve bilo ispunjeno „blagom i blagodatnom radošću“.



Serafim Viricki (u monaštvu Varnava, rođ. Vasilij Nikolajevič Muravjov; 31. mart [12. april] 1866, selo Vahromeevo, Jaroslavska gubernija - 3. april 1949, Virica) - jeroshimonah i svetitelj Ruske pravoslavne crkve[1].

U avgustu 2000. godine kanonizovan je od Ruske Pravoslavne Crkve u red prepodobnih u Saboru Novomučenika i Ispovednika Rusije.

Biografija
Rođen u seljačkoj porodici 31. marta 1866. godine u selu Vahromevo, Ribinski okrug, Jaroslavska oblast, u porodici Nikolaja Ivanoviča i Hionije Alimpevne Muravjova. Kršten je sa imenom Vasilij. Kada je imao 10 godina, njegov otac je umro, a dečak je bio primoran da ode u Sankt Peterburg da zarađuje za život.

U Sankt Peterburgu je radio kao dostavljač u jednoj od radnji Gostinog dvora, kasnije kao činovnik. 1890. se oženio se Olgom Ivanovnom Netroninom i otvorio je sopstveni biznis, postavši trgovac krznom.

1920. godine postao je iskušenik Aleksandro-Nevske lavren a njegova žena Vasilija Nikolajeviča, Olga, postala je iskušenica Vaskrsenonovođevičkog manastira i uzela ime Hristina. Sve što su imali Muravjovi su darivali za potrebe manastira.

11. septembra 1921. godine mitropolit Venijamin (Kazanski) ga je hirotonisao za jeromonaha.

Krajem 1926. godine otac Varnava je prihvatio shimu pod imenom Serafim (u čast Serafima Sarovskog) i postao ispovednik Aleksandro-Nevske lavre[2].

Pretpostavlja se da je u proleće 1930. godine, po preporuci lekara i sa blagoslovom mitropolita Serafima (Čičagova), napustio svoju keliju u Feodorovskom zdanju Aleksandro-Nevske lavre i nastanio se u Popovki, na dači rektora crkve.

Godine 1933. preselio se u selo Viricu, gde je živeo do smrti[3].

Ubrzo je potok hodočasnika iz Virice, severne prestonice i drugih gradova pohrlio k starešini po utehu, blagoslov i savet. Otac Serafim je, uprkos bolesti, vršio podvige molitve, posta i bdenija. U ponedeljak, sredu i petak nije jeo ništa, a ponekad ništa nije jeo i po nekoliko dana zaredom. Od 1935. godine, 10 godina, Sveti Serafim se molio na kamenu u bašti kuće na Pilnom Prospektu 7 u Virici[4].

U avgustu 1941. godine, u prvim danima nemačke okupacije, u Virici je otvorena crkva Kazanske ikone Bogorodice, čiji je parohijski bio jeroshimonah Serafim; nastavio je da živi u kući Tomberg na Pilnom prospektu 7, gde je primao posetioce. Nastojatelj hrama u godinama okupacije (1941-1944) bio je vlč. Vladimir Bogdanov, sveštenik. Lin (Nikiforov), prot. Mihail Nozdrin, o. Džon Molčanov. Posle napredovanja Crvene armije, poslednji rektor je uhapšen.

Godine 1945., starešina je kratko živeo u kući Smirnovih pre nego što se preselio u kuću L. G. Efimove na Majskom prospektu, koja je postala poslednje mesto starešine zemaljskog utočišta. Na kraju života, starcu je pomagao njegov kelijar Serafim. Pred smrt mu se darovalo viđenje Presvete Bogorodice, koja je u sjaju pokazivala svoju desnicu ka nebu. Starac je pročitao akatist Bogorodici, pričestio se iz ruku oca Aleksija i rekao: `Spasi, Gospode, i pomiluj sav svet`

Umro je 21. marta (3. aprila) (po julijanskom kalendaru) 1949. godine, u nedelju 4. Velikog posta, na dan sećanja na svetog Jovana Lestvičnika.